Зар није мало морбидно да исти они који хоће да отму имовину Цетињском манастиру славе дан када је прије 537. година издата хрисовуља која је први у низу доказа о власништву Цетињског манастира?
Цетињски манастир, Фото: Митрополија
Пише: Јован Б. Маркуш
На данашњи дан прије 537. година издата је повеља о власништву Цетињског манастира који је постао средиште Зетске митрополије.
ОСНИВАЧКА ПОВЕЉА ЦЕТИЊСКОГ МАНАСТИРА КОЈУ ЈЕ ГОСПОДАР ЗЕТСКИ ИВАН ЦРНОЈЕВИЋ ИЗДАО НА ПЕРГАМЕНТУ 4. ЈАНУАРА 1485. ГОДИНЕ:
извор: Етос
Данас Скупштина општине Цетиње слави „Дан оснивања Пријестонице 4. јануар“.
Нијесам сигуран да сви одборници знају што уствари славе данас?
На данашњи дан прије 537. година издата је повеља о власништву Цетињског манастира, који је постао средиште Зетске митрополије, над великим дијелом Цетињског поља које се звало и Ловћенски долац.
Зар није мало морбидно да исти они који хоће да отму имовину Цетињском манастиру славе дан када је прије 537. година издата хрисовуља која је први у низу доказа о власништву Цетињског манастира?
извор: Етос
Господар Иван Црнојевић, као да је знао да ће се једног дана појавити отимачи из ДПС-а и „судопер“ партија, донио је прије 537 година:
ЗАКОН ГОСПОДА ЗЕТЕ ИВАНА ЦРНОЈЕВИЋА О ЗАШТИТИ ЦРКВЕНЕ ИМОВИНЕ ИЗ 1485. г.
Мало је познато да је након оснивачке повеље Цетињском манастиру, господар Иван Црнојевић донио и Закон (Суд царски и патријаршијски) 1485. године, којим се заштићују манастирска имања.
Текст закона први пут је објавио академик Нико С. Мартиновић у сепарату „Закон Ивана Црнојевића“ (Правни зборник, број 3, Титоград, 1961). Потом је факсимил Закона објављен као дио рукописне књиге која се чува у ризници Цетињског манастира, а коју је фототипски, такође, објавио академик Мартиновић под насловом „Цетињски љетопис“ 1962. године. У сепарату „Закон Ивана Црнојевића“, академик Мартиновић пише, између осталог, сљедеће:
„У рукописној књизи Крусовул која се чува у Цетињском манастиру, а у науци је позната под именом Цетињски љетопис, на страни 66, налази се сљедећи Законик Ивана Црнојевића којега ћемо саопштити у савременој транскрипцији:
Суд царски и патријаршаски узаконил господил зетски Иван Чернојевич
Суд господцки – рекше царски – ил самовласних деспот, и суд патријаршаски никтоже может пресудти:
<
Рече господин Иван: аште котори человјек от нужде прибјегајет ва митрополију цетинску да не умрет за грех, но отац митрополти да сахранит его свободно;
Аште ли кто будет которују пакост сатворити тому прибјегалцу ва дом Божије Матере то јест митрополије да умрет јако злодеј и от народа каменијем да побијет се поругател си храма Божија;
Аште кто украдет что от сего храма џли ва ношти или ва дне да се ослепит;
Аште ли на двор украдет некују вешт манастирску или от стада скота или нечто п челу или брава да плати троје и да се бије и прождене от мјеста тога;
Аште кто крадет црковскују да крадет и господара и све христијане иже сут потсеју митрополију: такови каменијем да побијетсе от васего народа општаго;
Аште котори васхоштет работати ниве манастирске са вапросом црковпијем да работа три љета: и да ујам доноси са му манастир: и по три године на баштину манастирску остави;
Ашле л икто без вапроса прифати работати земљу манастирску да му се све узме у манастир, ал ибуде жито али випо, а њему мука да је залуду, и сувише господи да плати 300 асипрх глобе, – и да му се даду педесет палицах.“
Овај законски пропис Ивана Црнојевића није до данас у нашој правној литератури коментарисан, мада је дјелимично и у препричавању помињан. Пада у очи заглавље закона. Оно подсјећа на исти однос цркве и државе регулисан Душановим законом. Правила која регулишу односе на земљи Цетињског манастира одговарају законским прописима царског и патријаршијског суда немањићке државе. Познато је да је цар Душан подигао Српску Православну Цркву на степен патријаршије и признао јој сва права која јој је давала Властарова синтагма изједначујући црквену са свјетовном властелом. Иван Црнојевић одмах у почетку признаје и изједначује царски и патријаршијски суд, и као господар сада јединог остатка немањићке државе озакоњује манастирска права на манастирској земљи. Суд царски или самовласних деспота и суд патријаршијски, као најстарији нико не може побити, управо по њему треба судити.
У седам одјељака, који би одговарали члановима односно параграфима, регулисана су баштинска и манастирска права Цетињске митрополије уз прецизирање кривичне одговорности и казне за почињена кривична дјела која је регулисао закон. Поред тога ту су кодификоване и неке институције грађанског права…
Регулисање имовинских односа на црквеној земљи предвиђено је у одјељку 6. и 7. Коришћење манастирске земље и обрада њива дозвољена је само са одобрењем црквених власти за три године. Накнада за ово коришћење звала се ујам. Да не би дошло до прибављања својине одржајем уговор о закупу се морао прекинути након три године и земља вратити манастиру.
Притискање земље манастирске без дозволе манастирске власти кажњавало се: узимањем плода или вина а затим глобом од 300 асприх. Поред тога извршилац таквог дјела је батинан (да му се даду 50 палицах)…
Јован Маркуш
Трагови средњевјековних казна, које предвиђа и Законик Ивана Црнојевића налазе се и у каснијим прописима Кривичног права Црне Горе, као и у правној пракси народа.
Сачувана документација писаних законских прописа и пресуда од доба Немањића до књаза Данила у Зети и касније у Црној Гори могла би дати материјала за реконструкцију правног поретка који је на овој територији живио и трагова старог српског права немањићке државе која се провлачила све до друге половине прошлог вијека.“
„Закон Ивана Црнојевића“ из „Цетињског љетописа“ је објавио др Радослав Ротковић у преводу на савремени српски језик у књизи „Саздање Цетиња“ 1984. године. Закон Ивана Црнојевића из „Цетињског љетописа“, са насловом „Суд царски и патријаршки који је узаконио Господин зетски Иван Црнојевић“ објавио је и др Божидар Шекуларац у преводу на савремени српски језик у књизи „Црногорски анали или Цетињски љетопис“ 1996. године.
Извор: Етос
Није црногорски ако није српски; илустрација: ИН4С
