Mariniković: Vujošević mi je dao sve

Sva svijetla na crno-beloj pozornici već godinama uperena su ka Vanji Marinkoviću (22). Nekada vodeća “fabrika” za proizvodnju srpskih mladih košarkaša, u prethodnom periodu nije radila punom parom, pa je s razlogom talentovani bek pikiran kao prvi sledeći putnik ka važnim evropskim destinacijama, koji bi mogao da nastavi izbledeli trend Partizana.

Među seniore je stigao sa 16 godina, tek što je postao punoljetan suočio se i sa kapitenskom trakom, za šest godina promjenio je šest trenera. I danas, kao vodeći igrač kluba iz Humske, neprestano je na skeneru kompletne javnosti

O borbama koje vodi od početka karijere govorio je u razgovoru za “Novosti”.

Srbija je zemlja u kojoj svi prate košarku i razumiju se mnogo više nego što je to slučaj kod drugih. Tako da su ovde i negativne kritike i pohvale obično u preteranoj mjeri – dobro je upoznat sa ovom temom Vanja Marinković. – Meni je bilo preteško kada su mi zviždali naši navijači. To je nešto nepojmljivo. Jedno vrijeme uopšte nisam volio da igram kod kuće, dok na strani nisam imao nikakve neprijatnosti. Za igrača, pogotovo mladog, nedostatak podrške na domaćem terenu baš frustrira.

Ipak, taj ružan osećaj više u njemu ne postoji.

Posle pet godina sam uspio da se naviknem na sve i više se ne nerviram. Imam ljude koji mi pomažu na psihičkom planu. Sada se vodim time da svi navijači mogu da pričaju šta hoće, ja ću igrati svoju igru. Kad me hvale, u redu, zahvaljujem, kad me kude, njihova stvar. Mislim da svaki profesionalni sportista treba da ima psihologa, savjetnika. Uopšte nije lako ući u ozbiljne vode, pogotovo u Srbiji… Treba se izboriti sa pritiskom koji nose na dresu grbovi Partizana ili Zvezde.

Na samom početku seniorske karijere ništa nije ukazivalo da će njegov put biti posut trnjem.

Potrefilo se da budem jedini igrač koji je preživio najgore godine u klubu. Svi su dolazili, odlazili, ja sam ostajao. Prosto se osjećam kao da je ovo sve “moje”. Prošao sam i period sa Vujoševićem, Božićem, Džikićem, Nikolićem, Čankom i sada sa Trinkijerijem. Odmogle su mi te promjene.

Talenat, koji je uočio još Vujošević kada ga je priključio prvom timu, već godinama pokušava da dobije pravu potvrdu.

Vidjećemo da li ću iz svega izaći jači. Meni je stvarno Dule dao sve. Posle njegovog odlaska, ja sam kod Božića dobio tu kapitensku traku, koja je tad mogla da se okači mačku o rep. Nisam ja imao neku fuknciju, nije me to opteretilo, koliko stalne promjene na klupi.

Nikad neće zaboraviti to “sve” što je dobio od Vujoševića.

Ostao mi je u najljepšem sećanju. Mislim da je savršen trener za mlade igrače, za Partizan… Čujemo se i sada i za mene je on pojam ovog kluba. Težak je, ali znaš da sve to vrijedi. Iznerviraš se kad te zove u ponoć, a kasnije ukapiraš da sve to ima smisla.