Manastir Praskvica, Jegorov put

Piše: Mileva Lela Aleksić 

Kad poželim da se susretnem sa bogatom istorijom, snagom duha, lepotom hramova, sa legendama, zapisima, starostavnim ručno pisanim knjigama, odlazim u Paštroviće. Ako poželim da probam jela od ,,branja“, ručno spremljenih makarula sa kuvanim bobom, suvim mesom i jakim začinskim biljkama, poći ću u goste kod neke od starijih paštrovskih domaćica koje čuvaju autentičnu paštrovsku kuhinju. Bakalar, morske plodove, riblje specijalitete najradije ću probati u Reževićima, u restoranu koji je danima gostio znatiželjnike delikatesima od ulovljene ajkule.E, to nisam želela da probam. Rekoše mi da sam pogrešila. Kafu ću piti ispod ogromnog četinara na terasi restorana koji nosi naziv jednog horoskopskog znaka. Dušu ću udomiti u dušama koje kroz vekove svedoče postojanost u očuvanju nacionalnog i verskog identiteta, ne odstupajući od predačkih zaveštanja ni u dobru, ni u zlu.
…Paštrovići su srpsko primorsko pleme koje od davnina bitiše uz more, na teritoriji od Kufina do Babibinog Vira, a na severu se uzdiže do Golog vrha i Paštrovske gore. U svojoj burnoj istoriji, istrpelo je osamnaest osvajača, koji su ostavili tragove svoje vladavavine na zdanjima, ali poneka strana reč se održala u narodnom govoru, do današnjih dana. Ako ne znate šta je pinjata, traveza, broncin, galiot, pitajte Paštroviće. Skoro trista godina Paštrovići su bili deo nemanjićke države koja je ukrasila ovaj kraj brojnim zadužbinama, manastirima, u kojima i danas teče liturgijski život. Bio je to slavni period srpske istorije, ali i plemena koje je kroz vekove sačuvalo svoje srpske korene.
Smatra se da je pleme dobilo ime po poklisaru Paštroviću koga je car Dušan slao u Dubrovnik kao izaslanika. Nestankom nemanjićke države, potpali su pod vlast Mletačke Republike, koja je ovom slobodarskom plemenu dala određeni vid autonomije. Uspeli su da sačuvaju svoj jezik, običaje i krsno ime. U okviru paštrovskog plemena ustanovljen je statut ,,Paštrovska bankada“, po ugledu na Zakonik cara Dušana, po kome je suđeno narodu u okviru plemena. Bankadu su činile četiri sudije, knez i dvanaest vlastelina, po jedan iz svakoga plemena. Bankada se sastajala na Drobnom Pjesku, a kasnije na Svetom Stefanu.
Paštrovići su bili vešti moreplovci. Sa dalekih putovanja donosili su fini tekstil, posuđe, delove nameštaja, nakit, knjige…Poneki đerdan i komad svile, krasio je vrat i stas vernih paštrovskih Penelopa koje su žudno iščekivale svoje Odiseje sa dalekih mora. Bojile su poglede morskom modrinom, utapajući čežnju na pučini. U školjci svoga srca zaključavale su svoju bisernu ljubav i čekale su, snevale su…Jednog letnjeg popodneva, posetila sam čika Luku, najstarijeg žitelja u Bečićima, nadajući se nekoj neobičnoj priči ili legendi. I, zaista priča je epska.
– Dovedoše u dom najljepšu paštrovsku nevjestu, za jednog našeg saplemenika. Još se ni zavoljeli nijesu, a on ode na plovidbu. A, odiva osta sa svekrom, svekrvom, đeverima, zaovama. Prva osvane, poslednja omrkne. Svima ugađa, najmlađa je…takav je red dok ne rodi, dok ne zanjiše dijete u kolevci, dok prag ne prekorači mlađa odiva. A odkud joj dijete. Čo’ek plovi na nekoj galiji, u nekim lukama lomi kičmu utovarom, istovarom, nesmirajem. Prolazilo je vrijeme, prolazio život. Lomila se snaga, krunila se ljepota, savijala se kičma…Da li od rada, ili više od briga, znala je to nesretna duša. E, takve zlehude sudbine. Udata je, ima svoga čo’eka, ne može se u rod vrćati. I tako prođe život. Pod starost vrati se u Paštroveće njen čo’ek. Proživio život u Americi, on zna kako, a došao kući da umre, da se pridruži precima gore u Čučucima…
-A ona, je li ga primila u kuću?-pitam zaprepašćena.
-Čuš, jadna…Je li ga primila? Pa on joj je bio muž, zavetovala se na vjernost i u dobru i u zlu, pred Bogom i pred ljudima. Primila ga, ugađala mu, kuvala mu i njegovala ga u bolesti…Najviše ona lelekala kad je umro. U paštrovsko ga ruvo obukla i za ruku mrtva držala, kad za života nije. A, imam ti još puno zboriti…Oli da ti ispričam o popu Androviću, novom Obiliću, tu iz Buljarica? Opisa’ ga Stefan Mitrov Ljubiša u svojoj priči.
Zahvalih se. Priču sam pročitala iz knjige.
Stisnuti između mora i brda, na komadu praotačke zemlje, Paštrovići su opstali u čudnoj očvrslosti do današnjih dana. Čuvaju tradiciju kroz manifestacije i liturgijsku molitvenost u brojnim hramovima. U proleće, svi se upute u brda, da beru samoniklo, divlje povrće, žučenicu, komorač, divlju nanu, šparoge…i mnoge druge biljke samo njima znane. Kažu da znaju za sedamnaest jestivih biljaka iz prirode. Od ubranog samoniklog povrća, spremaju mnoga specifična jela ovog kraja. Još jedno zanimljivo paštrovsko jelo su makarule. To su ručno pravljene testenine koje se namotavaju na čvrstu travku, potom se seku i suše. Uz sos od specifičnih primorskih začina, spremaju se kao autentično paštrovsko jelo.O plodovima mora i ribljim delikatesima da ne govorim. Tu su nenadmašni. Hladno ceđeno maslinovo ulje iz manastira Reževići se podrazumeva u njihovoj kužini.
Čime se moja duša priljubila uz Paštroviće, gde je našla pribežište i toplinu? U paštrovskim hramovima koji su tajnovita riznica nemerljivog blaga, sačuvanih relikvija, vrednih rukopisnih knjiga, ikona, fresaka…I novoobnovljeni manastiri, nastali na temeljima drevnih hramova, bez mnogo pisanih tragova o istorijatu manastira, čuvaju narodno predanje koje se prenosilo sa kolena na koleno, do današnjih dana. Mene posebno fascinira mlada generacija koja srcem ljubi svoju tradiciju, istoriju, čuva predanje i uspomenu na pretke. Takav narod je večit.
Paštrovići su iznedrili mnoge znamenite ličnosti, narodne tribune, igumane, književnike…Jedan od poznatih Paštrovića je i Stefan Mitrov Ljubiša, književnik i narodni poslanik u vreme austro-ugarske vladavine Bokom. Ostavio je iza sebe dela neprolazne vrednosti:,Kanjoš Macedonović“, ,,Pop Andrović, novi Obilić“, ,,Skoči đevojka“, ,,Prokleti kam“… Sveti Stefan Štiljanović je takođe iz Paštrovića. Deo njegovih moštiju prenet je iz Srema, iz manastira Šišatovac i pohranjen je u crkvi Sveti Toma u Bečićima. Ne mogavši da trpi turski zulum, knez je svoju imovinu razdelio paštrovskom narodu i prešao je u Srem gde se istakao u brojnim bitkama za slobodu srpskoga naroda.
U starom maslinjaku, preko puta Svetog Stefana, nalazi se manastir Praskvica. Za naziv manastira vezuje se zanimljiva legenda. Iznad manastira se nalazio izvor, čija je voda imala miris breskve koja se, u ovom kraju zove praskva. Posle zemljotresa ’79.godine izvor je porinuo. Od davnina, manastir je duhovno sedište Paštrovića. Posvećen je Svetom Nikoli. Prvi put se pominje u četrnaestom veku kada je manastiru kralj Milutin zaveštao posede. U Paštrovićima su brojni toponimi koji svedoče o ktitorstvu srpskih vladara, manastirske freske na mestu ktitorske kompozicije, sa desne strane ulaska u hram. Na uzvišenju preko puta Miločera, kao na kakvoj osmatračnici, dominira crkva Svetoga Save, Manastir Reževići je nemanjićka zadužbina, iznad manastira Duljevo je Savin izvor.
Manastir Praskvicu je gradio Balša Stracimirović, unuk cara Lazara, sin Jelene Balšić Stracimirović, ktitorke manastira Beška na Skadarskom jezeru. Kroz vekove delio je sudbinu podneblja i plemena, rušen, paljen, pustošen, ali uvek snagom vernog naroda obnavljan, vaskrsavan, životvoren. Najtežu sudbinu doževeo je za vreme francuske vladavine Bokom. Bio je to zločin nad istorijom, civilizacijskim dostignućima jednog ponosnog naroda. U pohari manastira uništena je bogata biblioteka, ručno pisane bogoslužbene gnjige, brojne gramate, vredna jevanđelja. Hroničari toga vremena zabeležili su da se more oko Svetog Stefana danima belelo od papira. Monasi koji su se zadesili u manasrtiru su pogubljeni. Takvu odmazdu Francuzi su učinili zbog izuzetno jakih duhovnih i bratskih veza Paštrovića sa Rusijom sa kojom je Napoleon bio u ratu. Nekoliko monaha je uspelo da se spase i da sačuva vredne manastirske relikvije. Neki od preživelih stigli su čak do Rusije koja je kroz vekove bila zaštitnica i pokroviteljka paštrovskog plemena. Sačuvane su gramate ruske carice Ekatarine druge i cara Pavla.
U manastiru se čuva i krst cara Dušana. Po predanju njega je iz Dečana doneo arhimandrit Danilo Kažanegra da bi ga sačuvao od Turaka. Od vrednih relikvija je i srebrom okovano Jevanđelje teško dvanaest kilograma, dar crnogorskog vladike Danila. Izuzetno bogata biblioteka, stare ikone, zbirka starog oružja nalazi se u manastirskoj riznici.
Nekoliko puta dolazila sam u Praskvicu sa željom da od igumana, oca Dimitrija, izuzetnog besednika i poznavaoca istorije Pravoslavlja, slušam autentično kazivanje i vraćala sam se u Budvu neobavljena posla. Otac je, uvek, imao ,,preča posla“, ali ja nisam odustajala. Ima nekih mojih upornosti koje ne posustaju, samo se na kratko primire, pa me zagrebu po duši i guraju me napred i kada mi se učini da je sve uzalud. Obuvam lagane patike, valja mi pešačiti od Budve do Miločera. Polagano se spuštam sa staze do mora, bacim po koji kamenčić u morske dubine, da se poigram sa morem, izmamim biserni osmeh iz školjki, pa krećem dalje, prema Bečićima, Rafailovićima, Đevištenju, Miločeru…Turisti grabe sunčevu energiju, da za koji ton pobronze kožu, a ja kidišem napred željna posebnog kazivanja, koje mi nedostaje kao važna karika u sagledavanju jednog vremena i jednog plemena sa prefiksom moga naroda. Zamalo me ne skrajnu sa puta jedan susret u Bečićima, ispod crkve Svetog Tome, ali krenuh dalje posle ljubaznog pozdrava. Ako prođem Đevištenje i uvalicu u kojoj se kupam u osami, onda sam prošla i poslednje iskušenje, bar tako se ponadah. Posle plaže Kamenovo, savladavam najveći deo puta prema Praskvici, ali osećam žeđ i umor. Skrećem na stazu koja vodi kroz napušteno kamp naselje. Ispred oronulih kamp kućica, rascvetale su se narandžaste i crvene kane. U starom maslinjaku samo se čuju neumorni zrikavci. Kroz stoletne masline, znatiželjno proviruje Sunce. Volim ovakve pustolovne trenutke, kada je priroda samo meni prostrla ćilim pod debelim maslinovim hladom. Dok virkam kroz krošnju s rukama ispod glave, neka ptičica otkide maslinu sa grane i baci je posred moga čela. Tako mi i treba. Hoću ovo carstvo tišine samo za sebe. Opomena… Treba krenuti dalje.
…Pored staze koja vodi do Praskvice, stražari niz stoletnih stabala maslina. Upredena, čvornovata stabla čuvaju mnoge zapise iz minulih vremena. Svedoče o slavi i stradanju, vaskrsenju i upornom trajanju. Maslina je za primorce isto što je šljiva za moj zavičaj. Darujući zelene i plave plodove, daruje opstanak, hrani i ukrepljuje. Simbolizuje mir i ljubav među narodima. Ispod staze, tuguju stabljike sasušenog paradajza. Nigde žive duše. Bride mi stopala od dugog pešačenja, ali svaki umor nestaje u susretu sa manastirskom kapijom od kovanog gvožđa koja me podseća na rašireno krilo pauna. Ulazim u crkvu da se poklonim ikoni Svetoga Nikole, ne očekujući da ću sresti igumana. Na vratima od konaka pojavljuje se očeva mati koja naslanja svoje brojne godine na rukohvat pored stepeništa. Bleda kecelja i marama na kojoj se ne razaznuju boje, izbledele od sunca. Na leđima nevidljiva vreća tegoba i teskoba, poneta iz rodne Kninske krajine. U oku pepeo sa po malo svetlosti sa zgarišta spaljenog doma. Pružih dva-tri koraka, poljubih umornu ruku koja je mirisala na ruzmarin sa prozora manastirskog konaka. Pozdravih je i upitah za oca. Ovoga puta Sveti Nikola je posredovao, uverena sam u to. Otac Dimitrije me je ljubazno dočekao u gostoprimnici u kojoj su na zidovima bile brojne slike praskvičkih igumana. I bih nagrađena izuzetnom pričom o istorijatu manastira, ali i brojnim zanimljivim događajima iz života naroda ovoga kraja. Na moju ogromnu radost, dobila sam ključ od riznice u kojoj sam se srela sa drevnim rukopisama, freskama, relikvijama, starim oružjem… Sedela sam za velikim,,stolom od pravde“, za kojim se okupljala ,,Paštrovska Bankada“, koja je donosila važne odluke, ali i presude saplemenicima. Osećala sam se čudesno, kao da sam se našla u minulim vekovima, udisala sam patinu minulih vremena, miris upijenog tamjana iz zidova, starog nameštaja od masivnog drveta, listala sam stare knjige pisane na crkveno-slovenskom jeziku, uzimala sam u ruke staro oružje, kubure, i sablje sa bogato ukrašenom ručkom. Moja upornost ili Božji blagoslov. Bih nagrađena za mali podvig, pešačeći od Podkošljuna u Budvi do Praskvice.
Današnji manastirski kompleks sadrži crkvu Svetog Nikole, crkvu na brežuljku Svete Trojice, konake koji delom pripadaju vremenu iz vladavine osnivača manastira, Balše Stracimirovića, manastirsku kulicu, koja je, svojevremeno, bila škola za paštrovsku decu. Inače, unutrašnjost glavnog hrama je vrlo akustična i pojanje za vreme bogosluženja je poseban duhovni doživljaj.
…U proleće, odlazila sam u brda iznad Praskvice, sedela u osami, zagledana u panoramu Svetog Stefana, Miločera, Kraljeve i Kraljičine plaže. U daljoj perspektivi videla se panorama Bečića i obrisi Budve. U primorskom zaleđu, rasute su brojne paštrovske crkve koje kao kakvi dragulji svetlucaju pod snopom sunčeve svetlotosti. Na Čelobrdu, uzvišenju iznad manastira, pored spomen česme, sedela sam na zidiću, na domak spomen obeležja posvećenom ruskom monahu Jegoru Stroganovom. Ispod ploče, kaskadno prema manastiru, spuštao se put zarastao u travu i poneki samonikli grm. U proleće Čelobrdo je poprimalo izgled raskošnog vrta. Na visoravni rastu brojni žbunovi žukve, koji cvetaju sitnim žutim cvetovima. Između njih uzdiže se po koji divlji nar ukrašen purpurnim cvetnim krunicama. Putniku namerniku ne preostaje ništa drugo, nego da blagodari Bogu što ga je doveo u ovaj edemski vrt.
Jednog poslepodneva, došla sam na Čelobrdo i iznenadila se nekolicini posetilaca koji su čistili travu i šiblje sa Jegorovog puta. Mladi, plavokosi i plavooki. Kao Sergej Jesenjin, zanesenjaci, koji sabiraju znoj i rane, tajne i zaveštanje jednog aristokrate, oficira i povređenog oca. Maljčici… Bili su to mladi Rusi koji su, kao turisti, slušali kazivanje o svom sunarodniku kojega je neobično žitije dovelo iz carske Rusije u malenu Crnu Goru.
Ko je bio Jegor Stroganov? Bio je elitni oficir carske ruske vojske, jedan od onih oficira koji ličnu čast i čast svoje porodice brani na dvoboju. Imao je prelepu ćerku koja se zaljubila u kadeta, mladalačkom nesmotrnom ljubavlju darujući mu svoju čednu ljubav. Njena ljubav bude odbačena i izneverena, a ona, po svim moralnim pravilima, toga vremena, bude osramoćena. Šta je preostalo ocu osim da čast svoje kćeri osveti u dvoboju u kome Stroganov gubi ruku, ali uspeva da ubije svoga protivnika. Da bi izbegao sud, beži iz Rusije. Na kraju dugih spoticanja i lutanja našao je smiraj u manastiru Praskvica. U znak pokajanja, što je pogubio jedan mladi život, počinje da gradi put od manastira do Čelobrda, jednom rukom iznoseći i ugrađujući kamen. Ostala je legenda da su meštani u toku noći iznosili kamen, ali da ga je trpeljivi monah otiskao. Želeo je da kroz podvig i mučeništvo iskupi greh i opere svoju dušu. Punih deset godina trajala je gradnja Jegorovog puta. Kamen po kamen, staza se popločavala, stremeći ka Čelobrdu. Teško je zamisliti koliko se trnja zarilo u dlan pokajanog podvižnika, koliko je bola istrpela kičma, a koliko pokajnih suza je iskapalo iz očiju pomešanih sa kapljanja znoja. Ploča na vrhu staze ostaje kao spomen zapis,sećanje na Jegora Stroganova, elitnog oficira carske ruske vojske, potonjeg monaha praskvičkog.
U međuvremenu, njegova neutešena ćerka je tragala za svojim ocem. U jednom kobnom trenutku izgubila je i voljenog čoveka i pokroviteljsku sigurnost svoga roditelja. Život se kao hrpa teškog kamenja, obrušio na krhko biće. U čemu naći smisao kada se sa životnog stabla otkinu rodne grane, kada se iz temelja života izbije noseći kamen? U traganju za ocem, putevi je dovode u Crnu Goru, u malo mestašce priljubljeno uz more. I gle čuda!Praskvica će dobiti još jednog sabrata, monaha Jeliseja, prerušenu ćerku Jegorovu. Tako provodi vreme uz svoga roditelja kao jedan od manastirske sabraće, moli se i tihuje uz njega, rukodelji, deli pričesni hleb i vino, brižno broji brige na očevom licu.Odmenjuje ga u teškim poslušanjima, obara pogled da se neka iskra ljubavi ne iskrade i obasja lice njenog roditelja. Pritrčava u poslušanjima da ga odmeni, da mu oslušne damar vere i života koji je sve tiši, koji gasne. Ovo je, zaista, žitije manastirske obitelji, ali liči na maštovitu bajku.
Živit monaha Jegora primiciao se zalasku. Dugi dani pokajništva, težak podvig koji je natovario na svoja pleća, iskupljujući greh, uzimali su svoj danak.Međutim, Gospod je odlučio da mu zada još jednu ranu, još jedno mučeništvo pre njegove končine. Iznenada, razboleo se monah Jelisej, prerušena ćerka Jegorova. Na samrtnom času traži da joj dovedu oca, skida sa glave svoju monašku kamilavku, ispod koje se rasula skrivana duga kosa. Na rukama svoga oca odlazi smirene duše u Carstvo Nebesko. Pitam se da li je bar na tren u poluugašenom očevom pogledu, zaiskrila zenica njegove kćeri, da li je očeva ljubav naslućivala njeno prisustvo, da li su mu poslednji dani bili smiraj ili nesmiraj, slutnja ili otkrovenje…Bog zna.
Neka žitija, skoro, da podsećaju na bajke. Neki podvizi nadilaze ljudske snage i mogućnosti. Neki putevi se prepliću u čudesnom otkrivanju tajni i radosti. Neka dela ostaju neprolazna poput Jegorovog puta, koji svedoči o jednom neobičnom pokajniku i podvižniku koji je ostavio trag svoje duše i svojih ruku u Paštrovićima. Ni trava, ni korov, ni poneki bodljikavi žbun ne mogu prekriti neobično žitije jednog hristoljubivog pokajnika. Jegorovom putu ću se vraćati sa željom da odgonetnem još po koju tajnu i iščupam sa staze korov koji prekriva sećanje.