Manastir ponikao na krvi ruskih vojnika: Mesto gde je Bogorodica spasila živote mnogih

Više od sedam decenija je prošlo od Velikog otadžbinskog rata – najstrašnijeg iskušenja za Rusiju i desetine drugih zemalja i naroda, celog čovečanstva.

Poslednjih godina većina tih teških iskustava počela je da se prikazuje u drugačijem svetlu: više se o ratu ne govori kao prosto o vojnom podvigu, već i kao najvećem izrazu žrtvovanja za svog narod, i nesebičnom ispunjenju Božije svrhe – postati naslednik najviših moralnih i ljudskih principa.

U Smolenskoj oblasti u Vjazemskom rejonu postoji selo Martjuhi. Mesto je mirno i skromno no značajno po tome što se tu nalazi ženski manastir posvećen Presvetoj Bogorodici. Nastao je na mestu žestokih borbi koje su krenule u oktobru 1941. godine. Zemlja je natopljena krvlju branioca Otadžbine – hiljade mladih vojnika poginulo je blokirajući put nacističkih hordi prema glavnom gradu.

Decenijama kasnije, nikao je hram u čast Presvete Bogorodice, gde se danas nalazi jedna od najcenjenijih svetinja u Spaso-Bogorodičnog manastira – ikona Bogorodice „Odigitrija Vjazemska Ratna“.

Ikonopisana je uz blagoslov shimandrita Mihaila, monaha Trojice-Sergijeve lavre, duhovnika igumanije Angeline. Otac Mihail, u svetu Viktor Fjodorivič Balajev je ratni veteran i učesnik bitke za Moskvu.

Od ruskog vojnika do vojnika Hristovog

Na mestu gde je nikao manastir vojnici svedoče, među njima i o. Mihail da im se prikazala Bogoridica. O. Mihail tvrdi da im je tog kobnog dana ona spasila život.

„Bili smo u rovovima, čekajući da počne proboj. Neprijatelj je obasipao vatrom, bez prestanka je udarala nemačka artiljerija, minobacači, mitraljezi da nije mogla glava sa zemlje da se podigne. Odjednom vidimo ženu, ne baš visoku u tamnoj odeći. Rukom nas je pozvala da pođemo za njom. Krenuli smo ali ne svi, možda je drugi nisu videli.

Izgledalo je da hoda polako, ali smo trčali za njom. Tako smo se izvukli iz obruča vatre“.

O svom odlasku u manastir govori ovako: „Prošli smo kroz Siševku do Vjazme. Trebalo je preći reku, a kraj reke je bila crkva. Tamo je bio utvrđen nemački mitraljez. Nekoliko napada na nemačko uporište je propalo. Došao je naš red i morali smo da idemo preko tankog leda. Tada sam rekao sebi: ‘Ako ostanem živ, idem u manastir’. Naša jedinica je izvela napad, a moja četa prešla preko reke. Kada sam stigao u rov pogledao sam okolo – samo dvoje od stotinu nas je stilo do obale. Zato me Gospod spasao“.

Nekoliko godina nakon rata Viktor Fjodorivič je održao zavet dat Bogu postavši sabrat Trojice-Sergijeve lavre.

Borbe u Vjazmi, u jesen 1941, upamćene su kao jedan od najžešćih sukoba u svetu. Prema zvaničnim podacima, poginulo je preko 380 hiljada vojnika.

Odlukom predsednika Ruske Federacije Dmitrija Medvedeva od 27. aprila 2009. grad Vjazma je odlikovana zvanjem Grada slavne vojničke prošlosti.

Izvor: Glas Moskve