Manastir Hilandar

• Savini biografi, Domentijan i Teodosije Hilandarac (obojica su živela u 13. veku), pišu da je sam Bog nadahnuo Savu zamišlju da na Svetoj Gori, po ugledu na manastire drugih negrčkih naroda, osnuje opštežiće za monahe srpskog roda.
• Tako im je jedan pobožni čovek savetovao: „Požurite da mesto ili opusteli manastir izmolite, i ovaj obnovivši svojemu otačastvu utvrdite da se srpski manastir zove, da bi oni od vas koji ljube Boga i od svetskog života beže, pristanište spasenja posle vas nalazili i zbog mnogih koji će se spasavati primićete od Boga veće počasti“

Autor: Dragan R. Mlađenović, NAUKA I KULTURA, sreda, 20.11.2024.
Izvor: „VOJNI VETERAN“ (februar 2015. str. 26-27)
Georgije Lađarević

Manastir Hilandar, četvrti u poretku Svete Gore Atonske, prvi put se pominje u grčkom zapisu iz 1015. godine kao „sasvim napušten i prazan“. Ime je dobio ranije, oko 982. godine, po Georgiju Hilandarisu, poznatoj i uglednoj ličnosti na Svetoj Gori, za koga postoji zapis da je između 976. i 980. godine posredovao između Svetogoraca i cara Vasilija Drugog. Georgije Hilandaris (Lađar ili Lađarević) je16. aprila 982. godine prodao svoje tadašnje prebivalište sa okolnom zemljom monasima susednog, gruzijskog manastira Ivirona, „da bi se nastanio bliže moru“, očigledno na mestu budućeg Hilandara.
Novi manastir Hilandaris je posvetio prazniku Vavedenja Presvete Bogorodice (spomen na svešteni događaj uvođenja Bogorodice kao devojčice u Svetinju nad svetinjama Jerusalimskog hrama) koji se slavi 21. novembra po crkvenom, odnosno 4. decembra po građanskom kalendaru.
Na ovom severnom području svetogorskog poluostrva nalazilo se u 11. veku nekoliko velikih manastira, kelija i staništa koji su u početku cvetali, ali su vremenom opusteli. Po svoj prilici najduže su se održali manastir Hilandar i manastir Kir Atanasija (do 1169).
Svi su oni krajem 12. veka spomenuti kao „manastiri koji behu nekada mnogoljudni i sjajni, a sada su dospeli u potpunu opustelost, i čuvaju svoju nekadašnju slavu jedino u zidinama“. Svi ovi manastiri i brojne monaške ustanove (svetilišta) područja Mileja nalazili su se krajem 12. veka, u doba osnivanja srpskog Hilandara, u nadležnosti svetogorskog prota, poglavara (danas bismo rekli – predsednika) monaške republike Atos.
Da se srpski manastir zove…
Veliki župan sve srpske zemlje, Stefan Nemanjić (od 1217. Prvovenčani srpski kralj), izdao je 1200. godine povelju za Hilandar. Tu čitamo da njegov otac, starac Simeon Nemanja, u Svetoj Gori „nađe manastir nekada bivši zvani Mileje, Vavedenja svete i preslavne vladičice Bogorodice“. Prvobitna namera monaha Save i njegovog oca, monaha Simeona Nemanje, beše da za manastir Vatoped, čiji su bili novi ktitori, obnove napušteni i porušeni Hilandar. Kako je Hilandar bio carski manastir (carska lavra), za njegovo pruzimanje je bio nadležan lično car Aleksije Treći Angelos (vladao od 1195-1203), pa je iguman Vatopeda trebalo da otputuje u Carigrad. Znajući za rodbinske veze Simeona i Save sa carem Aleksijem (careva kći Evdokija je bila udata za velikog župana Stefana, Savinog starijeg brata), iguman je, međutim, odlučio da u Carigrad pošalje Savu. Tako je monah Sava, brat carevog zeta Stefana, prvi put krenuo u Carigrad početkom 1198. godine. Car Aleksije Treći ga je primio sa svim počastima, „jer mu beše prijatelj, i sve što mu reče igumanova poslanica o manastiru Svete Bogorodice, sve mu car ispuni što trebova. I po tom mu reče za tesnotu manastira, i molio je Hilandar, i bi mu dan od cara“.
Savini biografi, Domentijan i Teodosije Hilandarac (obojica su živela u 13. veku), pišu da je sam Bog nadahnuo Savu zamišlju da na Svetoj Gori, po ugledu na manastire drugih negrčkih naroda, osnuje opštežiće za monahe srpskog roda. Tako im je jedan pobožni čovek savetovao: „Požurite da mesto ili opusteli manastir izmolite, i ovaj obnovivši svojemu otačastvu utvrdite da se srpski manastir zove, da bi oni od vas koji ljube Boga i od svetskog života beže, pristanište spasenja posle vas nalazili i zbog mnogih koji će se spasavati primićete od Boga veće počasti“.
Sava je znao da se iguman Vatopeda plašio da će izgubiti njega i Simeona kao dobrotvore i ktitore, pa se stoga obratio savetu svetogorskih igumana, koji nisu bili zadovoljni mogućnošću da, dobijanjem Hilandara, Vatoped još više ojača i uzdigne se. Oni su, pak, kao razlog svoje zabrinutosti izneli strah da će manastiri u oblasti Mileja, lišeni samostalnosti, biti ostavljeni da potpuno propadnu. Savet igumana i staraca svetogorskih je Savi obećao da će mu dati manastir koji izabere.

Zlatopečatno slovo cara Aleksija

„I podigavši oca svoga svetoga Simeona sa odrom između konja, obiđe sve manastire, i ne zavoli ni jednoga osim Hilandara“. Protos Svete Gore, Gerasim, i igumani zamolili su Simeona i Savu da prihvate Hilandar i manastire Mileja i osnuju ih u jedan manastir po svojoj želji, a po ugledu na carske manastire negrčkih naroda na Svetoj Gori. Simeon i Sava su na to pristali pod uslovom da im car Aleksije izda novo zlatopečatno slovo. Monah Nikon je odmah, u proleće 1198. godine, odneo u Carigrad zajedničku molbu svetogorskog saveta i Simeona i Save. Izlazeći u susret ovoj molbi, car Aleksije Treći je, juna 1198. godine, izdao nov ukaz – zlatopečatno slovo (gr. χρυσόβουλη ,,hrisovuli“) kojim poništava prethodno izdat zlatopečatni sigilion po kome Hilandar i svetilišta Mileja poklanja Vatopedu, već ih sada „stavlja pod vlast i upravu Simeona i Save, dajući im pravo da ih o svome trošku obnove i po svojoj volji organizuju u manastir, koji će služiti za stanovanje Srba koji izaberu monaški život. Ovaj manastir neće biti potčinjen ni protu Svete Gore, ni igumanu Vatopeda, nego potpuno samostalan i samoupravan, kao što su manastiri Iviraca i Amalfićana“.
Original ovog osnivačkog dokumenta čuva se i danas u Hilandaru (Actes de Chilandar No 4). U ovoj osnivačkoj povelji još stoji da se Hilandar i druga sveta mesta u kraju Mileji daruju Simeonu i Savi da bude „Srbima na poklon večni, da ga ukrase kako hoće, i da služi za primanje ljudi od srpskog roda koji se posvete monaškom životu“.
Sveti Sava je Hilandar izgradio u rekordno kratkom roku – do kraja te 1199. godine manastirska crkva sa osnovnim konacima je bila završena. Izgrađen je veliki pirg (kula) koji je dobio ime po Savi, a zatim i bunar, koji i danas, posle više od osam vekova, osvežava monahe i posetioce izuzetno zdravom pitkom vodom. Da bi uskladio i organizovao život, molitvu i rad u manastiru, Sava je sastavio Hilandarski ustav (grčki „tipikon“), za koji mu je kao uzor poslužio tipik manastira Bogorodice Dobročiniteljke (gr. ευεργέτιδα) u Carigradu. Praznik Vavedenja je Sava zadržao kao Hramovnu slavu manastirske saborne crkve, pa se ona toržestveno slavi i danas, posle više od jedanaest stoleća.

Sveti srpski kralj Milutin

Obnovu Hilandara je najviše pomogao Stefan Prvovenčani (1196-1228), Nemanjin drugi sin i Savin brat, a posle Stefana su nastavili njegovi potomci, naslednici srpskog prestola – Vladislav, Uroš Prvi, Dragutin, a ponajviše Milutin (vladao srpskim zemljama od 1282. do 1321. godine). Naš znameniti istoričar, Vladimir Ćorović, s pravom primećuje da „skoro kroz čitav 13. vek Hilandar nije napredovao tako i toliko kao u Milutinovo vreme“. Današnji izgled saborne crkve, mnogih konaka i trpezarije delo je srpskog kralja i blagovernog zadužbinara Milutina i njegovih neimara.
Kralj Milutin je bio najveći zadužbinar među članovima svetorodne loze Nemanjića: za četrdeset godina vladavine podigao je više od četrdeset zadužbina širom hrišćanskog sveta. Jedna od najlepših zadužbina svetog srpskog kralja je svakako nova saborna crkva (grčki „katolikon“) manastira Hilandara. O razlozima za njeno podizanje na mestu stare crkve Milutinovih predaka govori natpis nad južnim ulazom, ispod lika kralja Milutina iz 1320. godine: „Cerkov ubo tesnoju suštuju razorih, i siju novoju vozdvigoh, i podpisah vo ime presvetije vladičici i našeje Bogorodici i čestnago jeja vavedenija. No, o Vladičici, priimi ubogoje moje prinošenije, i moli sina tvojego i Boga našego, da ne lišit mene carstva svojego, amin“.
Po arhitektonskom rešenju nova Milutinova crkva, izgrađena oko 1303. godine, ugleda se na saborne crkve prva tri svetogorska manastira – Velike Lavre, Vatopeda i Ivirona. O novoj manastirskoj crkvi piše tadašnji iguman, kasnije arhiepiskop srpski, Danilo Drugi: „Jer ovaj hristoljubivi [kralj Milutin], božastvenu crkvu ovoga svetoga i Bogom podignutoga mesta zvanoga Hilandara, koja beše prvoga zdanja, od osnova razorivši, i veću sazda i ukrasi svakim različitim lepotama, neštedice dajući mnogo zlato“. Iguman Danilo je još zabeležio da pobožni srpski kralj „u tom mestu [Hilandaru] postavi mnoge carske palate i izvanredne ćelije za prebivanje monaha“.

Trojeručica – Hilandarska igumanija

Na svom prvom pokloničkom putovanju u Svetu zemlju, 1217. godine, potonji Sveti Sava Srpski je posetio i manastir Svetog Save Osveštenog, po kome je svojevremeno i dobio monaško ime. Ovaj veliki manastir, koji je Sveti Sava Osvešteni (ili Osvećeni) osnovao krajem 5. veka, nalazi se jugoistočno od Jerusalima. Onde je Sava na dar dobio tri svetinje – ikonu Presvete Bogorodice Trojeručice sv. Jovana Damaskina, ikonu Mlekopitatelnicu i štap-skiptar svetog igumana Save Osvećenog. Po povratku u Hilandar, Sveti Sava je Trojeručicu smestio u oltar hilandarskog hrama, a Mlekopitatelnicu i skiptar u Keliju Svetog Save Osvećenog, koju je osnovao u Kareji 1199. godine. Godine 1347. kao blagoslov hilandarskog bratstva najsilnijem srpskom vladaru i Srbiji, car Dušan je dobio na dar ikonu Presvete Trojeručice. Čudotvornu ikonu car je darovao manastiru Studenici, zadužbini Sv. Simeona Nemanje.
Legenda kaže da su, početkom 15. veka, obavešteni da se Turci približavaju Studenici, monasi ikonu Trojeručicu pričvrstili na samar jednog magareta i pustili da ide kuda ga vodi volja Božija i Presvete Bogorodice. Magare je prešlo gotovo celu Srbiju i došlo na Svetu Goru, gde se zaustavilo ispred Hilandara. Na tom mestu su Hilandarci sazidali pokloničko mesto, jedan paviljon, gde svake godine 12/25. jula slave uspomenu na čudesni povratak ikone.
U 16. stoleću manastirsko bratstvo Hilandara činili su monasi srpskog, grčkog, ruskog i bugarskog roda. Kada je preminuo tadašnji iguman, bratstvo se okupilo da izabere novog starešinu. Grci su smatrali da novi iguman treba da bude njihove narodnosti, jer je prvobitni manastir u 10. veku osnovao Grk Hilandaris. Srbi su se pozivali na činjenicu da su stvarni osnivači novog Hilandara srpski svetitelji Simeon i Sava, pa bi zato na čelu bratstva trebalo da bude Srbin. Rusi su govorili da je njihov car najveći dobrotvor manastira, pa bi zato bilo pošteno da Rus bude novi iguman. U to vreme najbrojniji monasi hilandarskog bratstva su bili Bugari, pa su se oni pozivali na tu činjenicu. Vreme je prolazilo, a bratstvo nikako nije moglo da se dogovori.
Zato je Presveta Trojeručica odlučila da postane igumanija: jedne noći, kada je niko nije video, prešla je iz oltarskog prostora, u koji je posle čudesnog povratka bila smeštena, i sela na Igumanski presto. Sledećeg dana su je iznenađeni monasi vratili u oltar, ali se ona noću ponovo smestila na Igumanski presto. Kada se ovo čudo dogodilo i treći put, bratstvo je shvatilo da je volja i odluka Presvete Trojeručice da bude hilandarska Igumanija. Otada do danas, više od pet stotina godina, Zaštitnica i Igumanija svetog manastira Hilandara jeste – Presveta Bogorodica Trojeručica.