Srpsku javnost uzburkala je vest o spisku „neprijatelja” našeg naroda koji je sačinilo nekoliko radikalnih desničara. Sasvim opravdano, mi smo demokratska i pravna država. Naš parlamentarizam ima tradiciju koja je u formalnom smislu duga gotovo 160 godina.Temelji naše pravne države sežu u ono davno vreme srednjeg veka kada su utemeljene zapadnoevropske države koje su imale sreću da ne podnesu vekove tuđinskog ropstva i decenije totalitarne ideologije…

Iako je jedan od autora tog spornog spiska bio čovek iz medija, medijska podrška osudi bila je posebno snažna i jedinstvena. Neupućene bi ovakva reakcija javnosti (ili makar njenih kreatora) možda ohrabrila i ispunila nadanjem. Usledila su i tumačenja nekih pravnih eksperata da bi čak i oni koji takve spiskove dele na društvenim mrežama ili naznačavaju kako im se sviđaju trebalo da budu predmet javne osude i ostrakovanja.

Na drugoj strani, pre mesec dana Viši sud u Beogradu osudio je trojicu akademskih građana: asistenta na Filozofskom fakultetu u Nišu, diplomiranog pravnika i inženjera mašinstva – zato što su na jednom internet sajtu primitivno i prostački pretili i pozivali na linč našeg poznatog režisera Borisa Malagurskog. Spiskovi srpskih „neprijatelja” došli su kao posledica javnog obeležavanja samo zločina nad jednom stranom u ratu na Kosovu – provokativnog obeležavanja na beogradskim ulicama, kakvo u slučaju srpskog stradanja nije moguće u Prištini, Sarajevu i Zagrebu. Napad na Malagurskog usledio je kao reakcija na jedan u potpunosti profesionalno urađen, niskobudžetni dokumentarni film. Film o presudi optuženima za ubistvo francuskog navijača Brisa Tatona. Stavovi Malagurskog, pritom, nemaju veliku medijsku promociju. Promociju koja se, kad je reč o delovanju ekstremnih proalbanskih, prohrvatskih ili proevropskih organizacija u Srbiji graniči sa propagandnim terorom.

Za razliku od „doktora” koji bi srpski narod lečili dok u mukama ne umre… Malagurski nije zaštićen od „slobodnih” medija s nacionalnom frekvencijom. Za razliku od onih koji godinama vređaju i grde srpski narod, pa onda svaku forumsku bljuvotinu brže-bolje razglase kao dokaz da su novi Ruždi, a Srbija evropski Iran, Malagurski je pravdu potražio na sudu. Naša policija je zlikovce i kukavice identifikovala, sud je slučaj procesuirao i sada je tu pravosnažna presuda. Reakcija onih koji su ne tako davno izvesnog anarhističkog ekstremistu, optuženog za terorizam, stavljali na naslovnu stranu jednog od stranaca „oslobođenog” nedeljnika, predstavljajući ga kao žrtvu progona – jasno je pokazala da sve što rade nije potraga za pravdom, istinom, pomirenjem… Elektronski bastion navodno demokratske i tobože evropske Srbije nije korektno preneo presudu po tužbi Borisa Malagurskog. Potpredsednik Vlade AP Vojvodine je na „Tviteru” napisao kako „potpisuje sve što su napisali” – možda potpisuje na neviđeno jer osuđeni su Malagurskom obećavali da će mu nešto objasniti „šipkom po… licu”, izražavali su želju da mu neko udarcima „zatvori jedno ili oba oka”, a pretili su seksualnim nasiljem svim ljudima (sorti) sličnim Malagurskom i koautorki dokumentarnog filma koji im nije po volji… Da li se sa tim saglašava vicepremijer APV? No dobro, AP Vojvodina od svog nastanka 1945. i nije baš imala sreće sa svojim političarima.

Dvostruki standard je kod nas odavno postao pravilo. Suočavanje sa prošlošću, pomirenje, demokratizacija, modernizacija… Do sada su bili uglavnom sredstvo radikalizacije, podele, raspamećivanja i zatupljivanja građana Srbije. Jedna od ikona „Druge Srbije”, Tuđmanov prvi predsednik vlade, Stjepan Mesić, nedavno je podržao inicijativu da pojedine zagrebačke ulice i parkovi dobiju nazive po borcima za ljudska prava i brutalno ubijenoj srpskoj porodici Zec. Pošto Srba u Hrvatskoj više nema, a dobar deo cenjenih boraca za ljudska prava je klečao u istoj katedrali i mislio na istog Oca domovine kao i I. Z. Čičak, trebalo bi da ovaj predlog prođe… Mada, nikad se ne zna u zemlji u kojoj deset godina posle rata ni putokaz za Beograd nije bio siguran… Zanimljivo je, međutim, da je isti Mesić pred kraj mandata 2010. pomilovao jednog od ubica porodice Zec – osobu koja je to ubistvo priznala, za njega nikadanije bila osuđena, a na robiji se nalazila zbog drugog zločina.

Piše: Čedomir Antić