Мајка

Пише: Емило Лабудовић

„У сали свечаној, тиха као туга,
старица мајка знамење прима,
на одори црној, на мајчином срцу,
насмијеши се херој на грудима“
(Бранко Ћопић)

Парче цесте, које тек испрекидана бијела линија разликује од улице, слабо свјетло рефлектора, тек колико да се на ивици виде столица и у њој жена са скрштеним рукама на крилу, и мук. Тишина која вришти и звони на сва звона. Мјесец је август, али из призора, чак и посредством тв екрана, бије студен стољетњих зима и шипрага, ледена језа и сјенка смрти која не свањава.
Жена је Јованка Вуковић. Мајка бездјетница. Расељено лице из Доњег Лапца. Једна од многих из Српске Крајине којима је црна марама и дом и род. Једна од бројних чији је сјај очију угасио усташки нож а душу заувијек скаменио рафал хрватског „Миг-а“. На цести Петровачкој.

Мрак је, свјетла је (вјешт редитељски трик) једва толико да обасја њено лице које у том црнилу, спољњем и унутрашњем, сија као икона. Смирено, скамењено, са заувијек залеђеним изразом из којег се више ништа не чита. Само су очи, крупне и живе, пуне мајчинске топлине док, смиреније и од аутора филма, говори о сину Дарку. О његових ненавршених 13 година и заувијек прекинутим дјечјим сновима и неиспуњеним надама. А сањао је да буде фудбалер.
Као да чита из књиге текст о тамо неком догађају који се ње не дотиче, Јованка, прича о дану кад се њен свијет срушио и завршио у пепелу изрешетане Петровачке цесте. О томе како је ишла да пронађе, сакупи и сахрани остатке сина и супруга Крстана, и то два пута, јер су половину њихових тијела добри људи већ били сахранили. О томе како је Дарка препознала по остатку зубића у његовој располућеној глави. О редовним посјетама свим гробовима жртава које не одваја. Прича, а с времена на вријеме, кадар задрхти јер и сниматеља, врхунског професионалца који се нагледао и наснимао многих страхота, Јованкин мир погађа и дрма из темеља.

Док траје застрашујућа Јованкина исповијест, мутно свјетло као да се одбија од тамног застора иза ње и око главе јој прави светачки ореол. У том моменту Јованка је реинкарнација Мајке Југовића и Стојанке, мајке Кнежопољке, Марије на Пркосима… Јованка је мајка која се пише великим словима.

У емисији говоре и други који су на цести Петровачкој губили најмилије, али Јованка је – МАЈКА. Мајка која је у двије пластичне кесе понијела и заувијек сахранила све своје, породицу, наду, будућност. „Живим само да им гробове обилазим“, каже а да јој чак ни руке, скрштене у крилу, не задрхте.

Али, Јованка је у свом немуштом болу и изгубу највеличанственија онда кад каже да не мрзи. Злотворе, да, хрватски народ, не. „Не могу да их све стрпам у исти кош“, каже и први пут јој поглед скреће са ока камере и залази некуд тамо, у таму, у недоглед, тамо гдје би, ако Бога има, а мора да га има, требало да има и макар његове правде за њене Дарка и Крстана.
Јер овоземаљска правда касни, а питање је хоће ли је икада и бити. С оне стране, славе и величају масакар недужне колоне, а ни ова друга, „наша“, се није баш претргла. Међународна заједница зна и хаје само за српске злочине али не и за жртве. Али, није толико до свих њих колико је до нас самих, до наше аутодеструкције и самопоништења. Нашег пузајућег и слугерањског придворништва које иде дотле да се чак и Владика пакрачко – славонски, Јован Ћулибрк, баца пепелом на свој род, његово памћење и његову науку прије свега, и свира у хрватске дипле да у Јасеновцу није страдало колико је страдало већ да је то све српски шовинизам и ревизионизам. Владика са јурисдикцијом над подручјем у којем му више и нема вјерника. Што није заклано и убијено, протјерано је и кућна врата су им за повратак заувијек затворена.

Бог ћути и гледа, а ћути и Патријарх Порфирије. А могли би, и морали би… макар колико и мајка Јованка. Мајка – ХЕРОЈ!!!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: