Људи се буде без оружја

Људи улазе у куће. Отварају кутију сећања.
Затварају своје прозоре.
Онда још мало
Као кришом
Гледају кроз завесу на асфалт у заклаћени круг
Бачен са неке лампе.
Иза реке
Људи улазе у колибе од блата
Мало повијених леђа.
Слушају
Ту негде изнад чела
Сад већ само
Помало
Игру ваздуха и трске.
На утабаној трави
Између насеља и града чија су имена загонетке
Које неко поставља
Војници
Тамни од сна
Слажу оштре пирамиде од пушака.
Онда уходају у шатор погнутих глава као да се
клањају.
Иначе
Свуда около
Птице се претварају у лишће.
Змије сасвим успешно имитирају пукотине на кори.
Воде и рибе се мимоилазе
Свако ка своме сну.
Ветар је своју провидну кожу разапео о падину брда
Чији се профил топи у тамном ваздуху.
Под небом
Почиње да траје из корена
Једно прекинуто сећање свако на своме узглављу.
Онда полако
Звезде навиклим знаком најављују метаморфозу
И невидљиво
Тихо се иза кулиса мењају улоге.
Лишће се претвара у птице.
Змије и пукотине се помичу свака ка своме цвету
Сваки цвет ка свом сунцу.
Сад се већ зна шта је ваздух
Шта није.
То је већ брдо у својој очигледној сигурности.
Ветар се одлепио и мили свој први корак
Свој несигурни милиметар.
Иначе
Свуда около
Под кровом од лима
Под кровом од траве или од барске трске која
звижди
Иза провидног стакла које се осветљава
У каменим грудима зидова тако шареним пола од
сна и пола од креча
Отварају се очи свих живих.
Мали
Поново невини кругови.
Тренутак је кратак и треба га напречац ухватити
за узде.
Људи се буде без оружја.

Стеван Раичковић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: