Ljubav Strašnoga suda
Beseda Arhiepiskopa Serafima (Soboleva) izgovorena u ruskom posoljskom Hramu Svetog Nikolaja u Sofiji, 9. feb. 1925. g.
Danas smo u Jevanđelju koje se čitalo na Liturgiji čuli priču o Strašnom Hristovom sudu. Ovaj se sud naziva strašnim zato što će se na njemu konačno i zauvek odlučiti naša sudbina. Ona će biti strašna za one koji budu postavljeni na sud sa Hristove leve strane. U prisustvu svih Anđela i svetitelja Gospod će ih nazvati prokletima i poslaće ih od sebe na večnu muku, pripremljenu đavolu i anđelima njegovim. Nemoguće je u ovom trenutku sebi predstaviti ovo buduće večno mučenje grešnika. Na osnovu učenja Hrista, apostola i Svetih otaca, jedino možemo reći da će ono u beskonačnoj meri prevazići sva stradanja koja treba da pretrpe ljudi na zemlji. Ova adska mučenja će biti podjednako teška, kako za telo, tako i za dušu. Duša će večno osećati teskobu, a telo se mučiti u večnom adskom ognju i beskrajnoj adskoj tami. Ova stradanja će se još i naročito uvećati od mučenja i zluradosti demona.
Dok slušamo divnu crkvenu pesmu. “Pokajanja dveri otvori mi Ti, koji Život daješ”, naročito nas potresaju reči: “drhtim od strašnog dana sudnjeg”. Sveti ljudi su prolivali suze pri samoj pomisli o danu budućeg Strašnog Hristovog suda, smatrajući sebe grešnima i bojeći se da potpadnu pod osudu. Sveti ravnoapostolni knez Vladimir je video sliku Strašnog suda i to ga je toliko potreslo, da je ostavio paganstvo i primio pravoslavnu veru. Kako onda mi, grešnici da ne zadrhtimo, slušajući Hristove reči o Njegovom Strašnom sudu?! Kako da ne zaplačemo zbog toga gorkog udela, koji nam može dopasti?! Kako da, gledajući očima srca na veličanstveni i Strašni sud koji nas očekuje, ne napustimo svoj grehovni život? Bog zna koliko nam je još života ostalo i hoćemo li još jednom slušati priziv naše majke Crkve na pokajanje kroz priču o Strašnom Hristovom sudu i o večnim mukama grešnika?
Ipak, kada Crkva pred početak Velikog posta pripoveda o Strašnom Hristovom sudu, ne želi da nas pobudi na pokajanje i pravedni život jedino večnim mukama. Ona nam govori i o večnom blaženstvu za one koji se nađu sa desne strane Hristove na ovome Sudu. Ni ovo blaženstvo pravednih nemoguće je zamisliti. Ono beskonačno prevazilazi svaku radost na zemlji. Jedino što se može reći jeste da ćemo, po Hristovom učenju, blaženstvovati zajedno sa Njim u Njegovom Nebeskom carstvu, a po rečima Apostola Jovana Bogoslova, u nebeskoj slavi Hristovog carstva bićemo po blagodati podobni Samome Bogu. Po neizrecivoj milosti Božjoj, ovo su blaženstvo još za života na zemlji ispitali Sv. ap. Pavle, Sv. Andrej, jurodivi Hrista radi i Sv. Serafim Sarovski, kada su bili uzneseni do trećega neba. Ali niko od njih nije ovo blaženstvo mogao da opiše ljudskim rečima. Sveti Serafim je jedino mogao da kaže na našu pouku, da ako bi smo i čitav život imali da podnosimo najužasnija telesna stradanja, trebali bi smo svedušno i sveradosno pristati na to, samo da se ne lišimo rajskog blaženstva, koje je pripremljeno svima koji ljube Gospoda.
Istina, Gospod ne skriva da će samo malobrojni naslediti ovo blaženstvo. “Jer su uska vrata i tijesan put što vode u život, i malo ih je koji ga nalaze” (Mt. 7, 14). Da je malo onih koji se spasavaju, bilo je otkriveno i Svetom Antoniju Velikom, a takođe i učeniku Sv. Vasilija Novog, Prep. Grigoriju. Sveti Antonije je jednom video zastrašujućeg diva, čija je glava dodirivala nebo, i mnoštvo ljudskih duša koje kao ptice koje uzleći ka nebu. Čim bi te ptice doletale do visine divove glave on ih je udarao rukom i one bi padale u adski bezdan. Samo su malobrojne preletale mimo njegove glave i tada je ovaj div škrgutao zubima na njih. A Prep. Grigoriju se u snu javila blažena Teodora, poslušnica Sv. Vasilija Novog i pripovedala mu kako je prolazila kroz vazdušna mitarstva i zamalo je poginula na mitarstvu bluda. Po njenim rečima, na ovom mitarstvu većina duša zauvek propada.
Međutim, za to što većina od nas propada, krivi smo mi sami. Gospod “hoće da se svi ljudi spasu i da dođu u poznanje istine.” (1Tim. 2, 4). Naše spasenje je u našim sopstvenim rukama. Da, put ka spasenjeu je uzak i težak, ali je s Božjom pomoći moguć za svakoga od nas. Spasitelj je rekao: “Ljudima je to nemoguće, ali Bogu nije; jer sve je moguće Bogu” (Mk. 10, 27). S nama je milosrdni i svemogući Gospod. S nama je Njegova Prečista Majka, naša svesilna Zastupnica. S nama su svi Angeli i svi svetitelji. S nama je od svetog Krštenja blagodat Svetoga Duha, koja uvek sažiže demone i uništava sve naše strasti. Stoga, svi se mi možemo spasiti i naći sa desne strane Hrista na Njegovom Strašnom sudu. Jedino se moramo uvek truditi da bezuslovno ispunjavamo sve Hristove zapovesti.
Crkva, opisujući nam jevanđelskim rečima Strašni sud, pokazuje kako se možemo udostojiti velike nebeske nagrade. Na desnoj strani će biti oni koji su sada projavljivali ljubav prema svojim bližnjima.
Možda će neki reći da je iz Hristove priče o Njegovom Strašnom sudu jasno da je za spasenje neophodna jedino ljubav prema bližnjima i da se, sledstveno, spasenje može dostići i bez ljubavi prema Hristu, bez vere u Njega i bez ostalih hrišćanskih vrlina. Šta reći na ovo?
Svakako, na Strašnom sudu će se spasiti jedino oni koji su imali ljubav prema bližnjima. Podrazumeva se, istinsku, a ne lažnu ljubav. Pod lažnom, ne spasavajućom ljubavlju treba podrazumevati sentimentalnu i humanističku ljubav koja se u nama pojavljuje samo onda kada nam je nesreća bližnjih pred očima. Po učenju Sv. Teofana Zatvornika, humanistička ljubav je egoistična ljubav, kojom mi, voleći druge, ustvari volimo jedino sami sebe. Ona se u nama javlja usled strasti sujete, koristoljublja i silom straha od mišljenja javnosti, toga savremenog idola. Neće nas takva ljubav prema bližnjima spasiti na Strašnom Hristovom sudu, već hrišćanska ljubav, odnosno ona koja ishodi iz ljubavi prema Hristu. Eto zašto je Gospod rekao učenicima: “Ako me ljubite, zapovijesti moje držite” (Jn. 14, 15). “Ako me neko ljubi, riječ moju držaće” (Jn. 14, 23), a ljubav prema bližnjima jeste jedna od glavnih Hristovih zapovesti.
Osim toga, Hrista može voleti samo onaj ko veruje u Njega, jer kako se može voleti Hristos kao Bog, ako ne budemo imali istinsku veru u Njega? Bez vere ne samo da je nemoguće steći ljubav prema Hristu, već je uopšte i nemoguće naše spasenje. “Koji povjeruje i krsti se”, rekao je Gospod, “biće spasen, a koji ne vjeruje biće osuđen” (Mk. 16, 16).
Ali ni to nije sve. Ljubav prema Hristu i bližnjima, vera u Hrista, kao i svaka hrišćanska vrlina, u našem se srcu rađaju od blagodati Svetog Duha, koja se izliva na nas u Pravoslavnoj Hristovoj crkvi. Eto zbog čega Ap. Pavle na ljubav prema bližnjima, kao i na sve druge istinske hrišćanske vrline, gleda kao na plod Svetog Duha, kada u poslanici Galatima kaže: “A plod Duha jeste: ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrota, vjera, krotost, uzdržanje” (Gal. 5, 22 – 23). Eto kakva će nas ljubav prema bližnjima postaviti sa desne strane Boga na Strašnom sudu. Ovu ljubav Sveti apostol Pavle u prvoj poslanici Korićanima naziva najvećim darom Svetog Duha, vencem svih hrišćanskih vrlina (1Kor. 12, 31; 13, 1 – 13). Sledstveno, nas spasava ta ljubav prema bližnjima, koja iza sebe ima punoću hrišćanskog crkvenog blagodatnog života, ta ljubav, o kojoj je Apostol Pavle rekao: “ljubav, koja je sveza (sveukupnost) savršenstva” (Kol. 3, 14). Iz ovoga su potpuno shvatljive Hristove reči: “Po tome će svi poznati da ste moji učenici, ako budete imali ljubav među sobom.” (Jn. 13, 35). Takođe će biti shvatljiv i odgovor Sv. Jovana Bogoslova na pitanje njegovih učenika, zašto je on pred kraj života govorio jedino: “deco, ljubite jedni druge”. “Stoga”, odgovarao je Apostol, “što se u ovoj ljubavi nalaze sve Hristove zapovesti, čitav jevanđelki zakon”.
Zato, misleno sozercavajući Strašni Hristov sud, potrudimo se da steknemo sve hrišćanske vrline. Tada ćemo imati istinsku blagodatnu ljubav prema bližnjima, za koju ćemo na sudu čuti za nas radosne i iščekivane reči našeg Spasitelja i Boga: “Hodite blagosloveni Oca mojega; primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja svijeta” (Mt. 25, 34). Amin.
Izvor: Manastir Podmaine
