Љетопис: Јаничари
1 min read
Илустрација
На данашњи дан, 19. јуна 1826. године турски султан донио je одлуку којом је укинута јаничарска војска.
Јаничари су били специјална пјешадија у Османском царству. Име долази од турских ријечи јени чери-нова војска. У југословенским земљама појавили су се са турским освајачима. Од свог оснивања нове трупе су стављене под заштиту шејха Хаџи Бекташа, те су важиле као једна од заједница која је припадала бекташијском дервишком реду. У томе има извјесне сличности са европским витешким редовима.
На затиљку јаничарских капа од бијелог филца, округлих и зашиљених навише, било је причвршћено кече (посебан комад филца) као симбол благослова Хаџи Бекташа, оснивача реда. У вријеме мира јаничари су главу обавијали турбаном. Иначе, носили су доламу и, обично, плаве чакшире. Ова пјешадија најприје је попуњавана ратним заробљеницима – узимао се сваки пети – а од 1402. године купљењем дјеце хришћанских, касније и муслиманских поданика.
Био је то познати данак у крви, Турци су га називали девширме (сакупљање). Тај систем озакоњен је у XV вијеку и припадао је општем феномену преторијанске војске који је у исламском свијету коришћен од Шпаније до Индије.
У интервалима од три, пет или седам година купљени су здрави, лијепо грађени дјечаци, стари између осам и двадесет година. Дјеца одабрана за јаничарски ред добијала су строго војничко, вјерско и физичко васпитање у тзв. аџеми оџаку у Цариграду. Најбољи међу васпитаницима остајали су у дворској служби, а остали су постајали јаничари у Цариграду и провинцијским гарнизонима.
Данак у крви замјењује се крајем XVI вијека новчаном дажбином, а почетком XVIII вијека се и укида. Током XIV, XV и XVI вијека били су најоданија султанова војска. Јаничари су били пјешаци-стријелци, али дисциплином, обуком и оружјем били су оспособљени за неупоредиво теже борбене задатке од ма којих стријелаца тога времена на Западу и Истоку. Уз лук и стријелу, касније пушку, имали су и оружје за борбу изблиза – копље, хелебарду, буздован, бојну сјекиру, мач, сабљу – према времену. Неодвојиво везани за своју јединицу, подвргнути двострукој дисциплини, војничкој и монашкој, добро наоружани и обучени, јаничари су чинили трупу каква се вјековима неће видјети у Европи, тачније, све до појаве стајаћих европских армија у XVII вијеку.
Слабљењем Османског царства, у другој половини XVI вијека, слабила је и дисциплина у војсци. Први корак у правцу декаденције јаничара била је дозвола за оснивање породице. Тиме је престао дисциплиновани живот у касарни, а јаничарске привилегије постале су наследне. Да би могли издржавати породице јаничари се прихватају и других послова. Уз то, јаничарски корпус почео је да се попуњава људима без претходне војничке обуке (примани су протекцијом или за мито), што је довело до његовог кварења и слабљења. Од 1740. године дозвољава се чак трговина јаничарским положајима. То је вријеме када јаничари не примају више никакве плате, па живе од пљачке становништва.
