Линта: Милановићев став потврђује да је вјерни сљедбеник ратног злочинца Фрање Туђмана
1 min read
Миодраг Линта
Предсједник Одбора за дијаспору и Србе у региону Скупштине Србије Миодраг Линта очекује да предсједник СДСС-а Милорад Пуповац и новизабрани потпредсједник Владе Хрватске из реда Срба Борис Милошевић неће присустовати прослави злочиначке акције “Олуја” у Книну.
“Изјава Предсједника Хрватске Зорана Милановића да би било добро да Пуповац и Милошевић дођу у Книн на прославу “Олује” представља бруталну провокацију и увреду за протјеране и убијене Србе и њихове породице. Пуповац и Милошевић одлично знају да се сваког 5. августа у Книну прославља првенствено протјеривање 250.000 крајишких Срба и убијање преко 2.000 српских цивила и војника”, наводи се у саопштењу.
Линта истиче да Олуја није била никаква величанствена побједа већ удружени злочиначки подухват како је то јасно наведено у првостепеној пресуди хрватским генералима Готовини и Маркачу из 2011. године.
“Пошто је Хашки трибунал политички суд Готовина и Маркач су ослобођени другостепеном пресудом крајем 2012. године али чињенице о злочиначком карактеру “Олује” се не могу промјенити. Постоји мноштво доказа да је “Олуја” била завршни чин етничког чишћења српског народа из Хрватске и највеће етничко чишћење у Европи послије Другог свјетског рата”, наводи се у саопштењу.
Линта оцјењује као најбезочнију лаж изјаву Милановића да само мањи дио српског народа на Олују гледа као на катастрофу, прогон и геноцид.
“За Србију, Републику Српску и читав српски народ Олуја је злочиначка акција на чију прославу не би смио да дође ниједан частан Србин”, наводи се у саопштењу.
Према његовим ријечима, став Милановића да Хрватска може бити поносна на то како је планирана и одрађена злочиначка акција “Олуја” само потврђује да је и он вјерни сљедбеник ратног злочинца Фрање Туђмана чији циљ је био стварање етнички чисте хрватске државе.
НЕКОЛИКО ПОДАТАКА О УСТАНКУ 27. ЈУЛА 1941. ГОДИНЕ У КРАЈИНИ „КАУРСКОЈ“ И „ТУРСКОЈ“
Ради историске истине, према извесним хрватским службеним саопштењима, ваља рећи, да је бројно стање оружаних формација тзв. „Независне Државе Хрватске“ у току 1941. године било преко 350.000 хиљада хрватских усташа и домобрана.
Имајући у виду да су после априлског слома 1941. године за србски народ настали тешки и трагични дани у Павелићевој кољачкој Независној Држави Хрватској, која је била под окриљем злогласног немачког и италијанског окупатора. Срби су били окупирани, разоружани и осуђени на смрт. Народ , осуђен на смрт, најавио је рат хрватским усташким кољачима. Масовни покољи су утицали на формирање србског отпора хрватским усташким кољчима. Дошло је до спонтаног србског народног устанка 27 јула 1941 године у „турској“ и „каурској“ Крајини, где се народ листом дигао на ноге.
Србски устанак је изазвао страх Брозове фашистичко-интермаријумске, великохрватске, фабијанске и бундистичко-троцкистичке клике, која се уплашила да се устанак у „турској“ и „каурској“ Крајини не „претвори у сасвим ‘српску ствар’…” (Види: Ђуро Станисављевић, Појава и развитак четничког покрета у Хрватској 1941-1942. године, Историја ХХ века, Зборник радова, књ. 4, Београд, 1963, стр. 45).
Као и сваки издајници, тако су и извесни “српски” комунисти-интернационални туђински најамници прелазили преко интереса своје отаџбине и своје нације из које су потицали. Потпуно су занемарили чињеницу да и у другим идеологијама, догмама и национализмима има империјализма, али их нису нападали, јер су васпитавани на јаслама бечко-берлинских марксиста баљезгара, да је само србски и руски народ „хегемонистички и угњетачки“ и да их зато треба разбити, обесправити, потлачити, осакатити и лишити супстанце стварајући нове нације.
Нападајући на овај начин србски народ за тзв. „великоспски хегемонизам“ , „српски“ комунисти-интернационалисти су жртвовали и подредили националне интересе србофобичним туђинским интересима, представницима тзв. „Светске федералне владе великих изабраника“ и реакционарном Генералном Савету Интернационале Карла Маркса, чије седиште се налази у Њујорку у Сједињеним Америчким Државама од 1872. године – “Pas seulement du transfert a New /York, en cette meme annee 1872, du siege du Conseil General de l’Internationale de Karl Marx qui allait prendre l’essor que nous savons…” ( Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, стр. 28).
Чињеница је да су у Краљевини Југославији подјармљени „српски“ комунисти-интернационалисти и глобалисти са осталим државним непријатељима заоштравали несугласице између појединих покрајина, стварали од њих раздоре, изазивали мржњу једних према другим, да би их довели до најоштријих сукоба. Потрзали су „нерешено“ национално питање у неблагодарној Краљевини Југославији и право на самоопределење и отцепљење несрбских нација и националних мањина. На чуму је крајем судбоносног и трагичног ХХ столећа пала и несрећна и неблагодарна државна творевина Југославија, када су то право остварили уз помоћ тзв. „међународне заједнице“ несрбски народи и националне мањине на штету несерећних, обезглављених, обесправљених , потлачених и окупираних Срба.
Занимљиво је да „српски“ комунисти-интернационалисти и глобалисти нису створили тзв. „Народноослободилачке одреде“ пре напада национал-социјалистичке Немачке на СССР и ако је Немачка окупирала Југославију, већ онда када је Немачка напала интернационални совјетски социјалистички савез. Подјармљени „српски“ комунисти- интернационалисти и ренегати гледали су у интернационалном СССР своју „драгу социјалистичку домовину, нашу наду и кулу светиљу према којој са надом упире очи напаћено човечанство читавог света…“ (Види: Редакциони Одбор, Зборник докумената и података о НОР југословенских народа, Књ. 1, Борбе у Македонији, јули 1941 – септембар 1943, Београд, 1952, стр. 5-9).
У вези са тим, ваља рећи да подјармљеним „српским“ комунистима-интернационалистима није био циљ „народно-ослободилачка борба“ против окупатора, већ је им је служила као политичка маска за борбу против Срба-националиста, као чисто тактички и стратешки потез, ради промене поретка, за отимање власти.
Ради историске истине, према извесним хрватским службеним саопштењима, ваља рећи, да је бројно стање оружаних формација тзв. „Независне Државе Хрватске“ у току 1941. године било преко 350.000 хиљада хрватских усташа и домобрана.
Када је ослобођен Дрвар и Срб 27. јула 1941. године неки руководиоци Покрајинског Комитета Комунистичке Партије Хрватске за Далмацију, који си били незадовољни Павелићевом продајом Далмације Мусолинијевој Италији, издали су упуства извесним диверзантским НОП одредима Далмације 5. августа 1941. године, који су формирани тих дана, да се пребаце „у кнински, сињски, врљички, ливањски, и бенковачки крај и да тамо почну са освајањем села, а не у крајевима и селима приморја…“ (Види: Драгослав Џинић, Зборник докумената и података о НОР народа Југославије, Том 13, Књ.1, Документи Краљевине Италије 1941, Београд, 1969, стр. 331).
Националним хрватским комунистима је сарадња са подјармљеним „Србима“ комунистима-интернационалистима била потребна да би прикрили прави циљ своје борбе, јер им је „концепција Југославије била само опција транзита…“ (Види: Др Бранко Петрановић, Опција транзита, Спона, бр. 17, 22. април 1993).
Такође, имајући на уму једно сведочење Васе Иветића, које је објављено у књизи „Босанско Грахово у НОР 1941-1945, Зборник сјећања“, где између осталог стоји:
„5. марта 1942. године у Пеуље су дошли Вицко Крстуловић, Вице Буљан, Цвијо Орашчић и секретар Окружног комитета КПЈ за Ливно Едо Сантини, којег сам познавао под именом ‘Ђорђе’. Они су требали да се састану са Љубом Бабићем. Мени је јављено да дођем у засеок Гашиће, јер се Никица није налазио ту… Тако смо и учинили, рекавши да немамо времена. Стигли смо у Пеуље и преноћили. Сутрадан је одржана конференција у пеуљској школи, на којој је био присутан Маркица Ћућуз и његова група четника. На конференцији су говорили Вицко Крстуловић и Вице Буљан. Поред осталог било је интересантно и ово, када је један од четника рекао Вицку Крстуловићу: Друже Јовићу, ми знамо да си ти Србин, али је Вицко Буљан шокац и њему не вјерујемо…“ (Види: Алекса Ненадић, Босанско Грахово у НОР 1941-1945, Зборник сјећања, Издавач: Савез удружења бораца НОР општине Босанско Грахово, 1971, стр. 266-267).
У „Србији“ од децембра 1980. године објављен је занимљив некролог о Сими-Мими Бурсаћу под насловом „ Животни пут једног хероја“, где између осталог стоји:
„Ове године, 22 јула, умро је у граду Милвоки у Америци, Симо Бурсаћ – Миме, како су га понајвише ословљавали. Сахрањен је на гробљу манастира Св. Саве у Либертивилу. Рођен је у селу Личка Калдрма на граници Босне 3. септембра 1911 године од оца Симе и мајке Софије, који су имали осморо деце…
У краткотрајном рату Југославије, Миме се из Далмације повлачио у Босну са својом војном јединицом. То повлачење ишло је до Гламоча, а онда су га зауставили Немци. Миме је успео да избегне заробљавање и стигне у свој Дрвар којег су Немци заузели тачно на Ускрс, да би на Ђурђевдан предали власт Талијанима који су се у јуну повукли у Далмацију, а власт предали усташама.
Усташе су одмах отпочели свој крвави пир пљачком српске имовине, клањем Срба и присилним покатоличавањем. У то време народ, колико то може, бежи у шуме и сакупља се у збегове. У тим збеговима истиче се и почиње са организовањем устанка, учитељ Лаза Тешановић, касније прослављени четнички командант. А збегова је било на све стране шума и планина на Тромеђи Босне, Лике и Далмације. У то време свештеник из села Стрмице на Тромеђи, Момчило Ђујић, био се склонио са породицом испред усташке потере у Кистање, мали српски градић у Буковици, који је био под Талијанском окупацијом. У Кистање су стизале српске избеглице из Босне, Лике и осталих делова Далмације. Ђујић је ту основао Одбор за прихват и смештај избеглица. Али, главни је задатак био тог Одбора да набавља радио-апарате, оружје и муницију и то шаље у српске збегове на Тромеђи. Пренос тога у збегове, најуспешније су обављали Шпиро Лукић из Велике Попине (сад живи у Калифорнији) и Ђуро Крнета из Црних Потока, којег су касније комунисти због тога мучили на грозне муке и убили. Наш Миме Бурсаћ у то време био је у збегу у Оташевцу између Клековаче и Шатор планине, североисточно од Дрвара. Ту су колибе Кецмана, Дамјановића, Шобића, Трикића, родољубивих Срба. Међу њима се истиче као домаћин Пане Кецман, угледни српски трговац из Дрвара. Сви су ту већином Дрварчани. Пане је био већ и нека врста команданта тог збега. Одређивао је сталну смену патрола и заседа на цести Дрвар-Оштрељ, са задатком да мотре кретање усташа. Усташе су туда спроводиле похватане Србе на покољ и стрељање у Оштрељу или Петровцу. То је сада требало пресећи. У Дрвару је био велики број похватаних Срба које су усташе спремале за стрељање. У две заседе српских бораца, 26 јула 1941, били су, у једној заседи Бранко Богић и Милан Миљевић, а у другој Симо – Мимо Бурсаћ, Никица Кецман и Коста Дамјановић. Нешто пред залазак сунца, испред њих је налетео усташки ауто из Дрвара у којем је био домобрански бојник Конрад са посилним и шофером. Али мимо заседу нису прошли: одјекнуо је пуцањ из карабина Симе – Миме Бурсаћа а затим остали пуцњи и тресак бомба. Убијен је бојник Конрад и његов посилни, а шофер је појачао брзину аута и рањен успео да стигне до усташа на Оштрељу, где је за пар сати подлегао ранама.
Паљба пушака и тресак бомба изнад Дрвара одјекнула је брзо широм Тромеђе у Босни, Лици и Далмацији. Симо – Миме Бурсаћ уписао је са својим саборцима, тога дана име у историју српског народа и Другог светског рата. Те исте вечери српски борци из многих збегова одлучили су да у току ноћи, пре сванућа ударе на Дрвар, да поразе усташе и ослободе Србе ту доведене на усташку клаоницу. Тако је у 4 сата изјутра 27 јула 1941 почео устанак Срба ударом на Дрвар, који је био ослобођен до подне. После подне, у победи, већ су организоване борбене јединице са народним старјешинама. Међу њима била је прва чета славног Илије Деснице, који је тог дана у борби против усташа стекао славу хероја, због чега су га касније комунисти намамили на разговор и мучки убили. Неки комунистички зликовци и лажни борци за слободу писали су да су они дигли и организовали устанак у Дрвару. Међутим, један међу њима, код којег је остао трачак савести, Никола Котле, који је био учесник устанка у Дрвару, у својим успоменама на устанак пише:
‘Нека ми другови опросте који другачије тврде, али ја се добро сећам како је било’, па онда каже да је главни организатор устанка био учитељ Лазо Тешановић, који је пред ноћни напад на Дрвар одржао важан родољубиви говор борцима који су напали и освојили Дрвар.
По паду Дрвара, устаници су кренули на све стране кроз борбе против усташа. Међу њима, наш Миме, био је у одреду Илије Деснице на Оштрељу, где су често усташе наваљивале из Петровца и у сваком нападу бивали тешко поражени и одбијени. Они су јављали у своју команду да је немогуће продрети преко Оштреља јер да ‘за сваком буквом има по један ћетник са карабином’. У борбама на Оштрељу истицао се Миме и скренуо на себе пажњу старешина као храбар, мудар и весео борац. Талас устанка брзо је запљуснуо Босну, Лику и Далмацију и за месец дана Срби на Тромеђи били су слободни. А четнички борци све се више сврставали у герилске војне јединице из којих је убрзо никла славна Динарска четничка Дивизија на Тромеђи под командом Војводе Момчила Р. Ђујића, којег су четници и четничке старешине у јесен 1941 једнодушно изабрали за команданта на познатој истријској скупштини у Црним Потоцима на Тромеђи.
Симо-Миме Бурсаћ, после убијства Илије Деснице, биће у другим борбеним јединицама Динарске дивизије, али вазда у борбеним линијама, у врликим окршајима. Вазда храбар и славан, ведар и весео, био је вољен од браће сабораца. Бивао је често у штабовима Корпуса и Дивизије и у пратњи Војводе Бране Богуновића и Војводе Момчила. За њега у ничем није било тешкоће нити нечег што би други сматрали немогућим. На крилима песме газио је из борбе у борбу. Због тога је одликован највећим војним одликовањем, Крађорђевом звездом са мачевима и унапређен у чин пешадијског наредника. Изузетно духовит, забављао је браћу саборце са својим оценама догађаја и шалом у којој је он знао да засмеје своје сабеседнике до суза. У идућем броју нашег листа објавићемо посебно низ његових шала које су јасан израз његове урођене интелигенције и ведрине духа. Био је познат и популаран у целом српском насељу у Милвоки, где се је доселио 1950 из Енглеске…“ (Види: Животни пут једног хероја, „Србија“, децембар 1980, Fruitland, Ontario, Canada).