Licemjerje u blokadama: Sloboda samo za „naše“ medije

Dok se studentski protestanti u blokadi i njihovi politički sponzori zaklinju u „slobodu medija“ i na svojim saopštenjima dijele podršku pojedinim televizijama i novinarima, stvarnost na terenu govori nešto sasvim drugo.

Jer, ako je „sloboda medija“ isključivo pravo N1, Nove S i njima bliskih da izvještavaju bez pritisaka, onda se mora postaviti pitanje: šta je sa ostalim novinarima? Gdje je njihova sloboda?

Teško je zaboraviti da je upravo RTS, javni servis koji svi građani Srbije plaćaju, bio blokiran od strane istih tih studenata i aktivista. Novinarima i radnicima nije bilo dozvoljeno da uđu u svoje prostorije i rade posao za koji su plaćeni. To nije kritika, to nije bojkot, to je brutalna zabrana rada.

Isto tako, novinari koji nisu „podobni“, posebno reporteri Informera, na blokadama su trpjeli i fizičke napade, uvrede i prijetnje. To su isti oni „borci za slobodu medija“ koji danas u svojim saopštenjima hvale jedne novinare, a druge bukvalno progone sa ulice.

Da li je to ta nezavisnost o kojoj pričaju? Nezavisnost koja priznaje pravo na rad samo medijima koji ih veličaju?

Javnost mora da vidi da ovdje nije riječ o borbi za slobodu govora, već o goloj borbi za vlast i medijski monopol. Kada studentske grupe blokiraju javni servis i nasrću na novinare, oni ne brane slobodu – oni ukidaju slobodu svima koji misle drugačije.

Zato je svaka priča o „odbrani nezavisnog novinarstva“ prazna forma, dobro upakovana za stranu ambasadu i nevladine donatore, ali bez trunke stvarnog sadržaja. Jer, gdje god oni dobiju priliku, pokazuju da im nije stalo do slobode, nego samo do kontrole.

Da li je sloboda medija kad blokiraš javni servis, u koji narod ulaže milione kroz pretplatu, i ne dozvoliš novinarima da uđu u zgradu? Da li je sloboda medija kad se ispred kamere Informera urla, prijeti, i kad se novinari fizički napadaju jer su „nepodobni“? Ako je to sloboda – onda bolje da takvu „slobodu“ niko i ne želi.

Selektivna odbrana medija najbolje pokazuje licemjerje ovih grupa. N1 i Nova S se uzdižu kao bastioni nezavisnosti, a svi ostali koji nisu pod njihovom kontrolom proglašavaju se režimskim glasilima, neprijateljima, „propagandom“. Taj metod isključivosti nije borba za pluralizam, nego borba za monopol.

Dakle, oni ni ne žele „nezavisne medije“, već svoje medije.

Posebno je bezobrazno kad ti isti studenti, koji se predstavljaju kao buduća intelektualna elita, na svojim skupovima ne dopuštaju ni najobičnijem lokalnom novinaru da radi posao ako ne pripada „pravom taboru“. Da li je to intelektualni duh univerziteta? Ili je to najgora vrsta političkog fanatizma u kojem nema mjesta za slobodnu riječ?

Ali nije prvi put da se u Srbiji pod plaštom „borbe za slobodu“ gura jedna uska, interesna agenda. Javnost se pokušava ubjediti da je blokiranje saobraćaja, upad u institucije i linč nepodobnih novinara – nešto što služi „višem cilju“. Istina je, međutim, da  je „sloboda medija“ samo reklamni slogan za zapadne sponzore i nevladine organizacije koje takve akcije finansiraju.