Lazanski: Gaza, vojna baza

Jesu li prizori tragedije palestinskih civila, koje ovih dana imamo prilike da gledamo na televiziji, posledica zloupotrebe upravo tih civila?

Za vreme rata „Pustinjska oluja” u januaru 1991. na konferenciji za novinare u Rijadu upitao sam komandanta savezničkih snaga, američkog generala Normana Švarckopa, zašto su američki borbeni avioni gađali irački istorijski kompleks Babilon, spomenik nulte kategorije Unicefa.

„Iračani su unutar tog istorijskog kompleksa rasporedili svoje balističke rakete ’skad’ i od tog momenta, i u skladu sa međunarodnim pravom, to više nije bio istorijski kompleks”, odgovorio mi je general.

Slična „problematika” bila je prisutna i u nesrećnim ratovima na području nekadašnje SFRJ. Dakle, treba naglasiti: ako neko na zvonik crkve postavi mitraljez, minobacač, ili snajperistu, ako to isto uradi i na objektu koji je bolnica, ili škola, onda škola više nije škola, ni bolnica bolnica, a naravno ni crkva. Protivnik ima legitimno pravo da gađa takav objekat, a odgovornost za rušenje snosi onaj ko je zloupotrebio objekat. To su pravila rata i ratovanja, a svaki je rat surova zbilja. Da li se to događa i u Gazi? Jesu li prizori tragedije palestinskih civila, koje ovih dana imamo prilike da gledamo na televiziji, posledica zloupotrebe upravo tih civila?

Tragedija Gaze ima svoju političku, ali i vojnu predistoriju. Kao prvo, nameće se pitanje zašto palestinske vlasti nisu demilitarizovale područje Gaze? Ko je i zašto godinama gradio i ojačavao mrežu podzemnih tunela iz Gaze ka Izraelu? Čemu ti tuneli? Kako je moguće da se iz pojasa Gaze u proteklih desetak godina na okolna izraelska naselja i gradove ispali oko 15.000 raketa? Ko je napravio te rakete i gde? Kako su te rakete dospele na područje Gaze? Ko ih lansira i ko bira ciljeve? Ko je taj ko svesno žrtvuje život Palestinaca provocirajući Izrael stalnim raketnim napadima?

Rakete na Izrael lansiraju pripadnici terorističkog „Hamasa”, ali i pripadnici organizacije „Palestinski islamski džihad”. Palestinski militanti gađaju izraelsku teritoriju raketama „kasam” još od oktobra 2001, ali su u novembru 2012, ispalili prve dve rakete M-75 na Jerusalim. U početku se nije verovalo da su Palestinci u Gazi sposobni da samostalno naprave rakete M-75 kalibra 200 mm i dometa većeg od 80 km. Naime, taj projektil dosta liči na iransku raketu „fajr-5” i prevazilazi sve raketno oružje koje je do sada lansirano iz Gaze na Izrael. Procenjuje se da „Hamas” raspolaže sa oko 400 raketa tipa M-75, dok „Palestinski islamski džihad” ima oko 100 takvih projektila. Istovremeno, „Hamas” u području Gaze ima i nekoliko stotina raketa tipa „grad” kalibra 122 mm u verziji sa dometom od 20 km, ali i sa dometom od 45 km. Oko 40 odsto svih projektila u kalibru 107 mm i 122 mm dometa do 20 km proizvodi se danas u Gazi.

Iz Gaze je 8. jula ove godine ispaljena raketa M-302 na izraelski grad Hadera udaljen oko 116 km, kalibar projektila je 302 mm. To je pravi balistički projektil. „Hamas” tvrdi da raspolaže raketama dometa između 100 km i 200 km pod imenima R-160 i J-80. „Palestinski islamski džihad” objavio je da je 8. jula ove godine prvi put koristio raketu „burak-70” ispalivši je na Tel Aviv.

Ovde više nije reč o običnim raketnim bacačima taktičkog značaja. Militantni Palestinci u Gazi raspolažu sada i s pravim balističkim projektilima kojima, zapravo, „pokrivaju” celokupnu teritoriju države Izrael. Vojno gledano, Gaza se pretvorila u pravu vojnu raketnu bazu, tu se vodi stvarni rat uz prazne metafore i suvi moralizam. Moralna osećanja mogu da dovedu u zabludu, jer se drže pojedinačnih scena i pojedinačnih slika. Neki kažu: „Ali u području Gaze poginulo je mnogo više palestinskih civila nego u svim raketnim napadima iz Gaze na izraelsku teritoriju”. Tačno, ali se zaboravlja da Izrael ima protivraketni sistem „čelična kupola”, koji je do sada oborio oko 85 odsto svih lansiranih projektila koji su doletali iz područja Gaze. Da nema „čelične kupole” posledice raketnih napada iz Gaze za Izrael bile bi stravične.

Dakle, kada nema normativnog autoriteta UN, svaka zemlja koja to može u pitanjima vojne bezbednosti osloniće se, pre svega, na sebe. Od trenutka kada je 1993. godine izraelsko-palestinski mir prvi put lansiran sa travnjaka Bele kuće, taj je proces konstantno bio praćen samoubilačkim i terorističkim napadima.

Naravno, frustrirani su i Palestinci, njihovi su zahtevi poznati: potpuno sprovođenje sporazuma iz Vaj Rivera iz 1998. godine, otvaranje zaštićenih prolaza koji bi omogućili Palestincima da iz Gaze nesmetano i bez izraelske kontrole prelaze na nezavisne teritorije u Cisjordaniji, status Jerusalima, granice iz 1967… Ipak, palestinska vlast na Zapadnoj obali pokazala se nesposobnom da kontroliše „Hamas” u Gazi, Palestinci nikako da se odreknu nasilja kao opcije.

Na kraju će pobeda ipak morati da ima političku, a ne vojnu formu.