Lanac humanosti: Umjesto da naplati vožnju, taksista Gujonu dao 20 evra

Da se dobro dobrim vraća uverio se i najpoznatiji francuski humanitarac, Arno Gujon, koji već 13 godina pomaže Srbima u enklavama na Kosovu i svojim delima inspiriše druge.

Jedan od onih koji su prepoznali njegov rad bio je i beogradski taksista, koji Gujonu juče nije naplatio vožnju i još mu je dao 20 evra, što ga je, kako kaže za Tanjug, iznenadilo i pokazalo da humanost u Srbiji i dalje postoji.

„Prijatno sam se iznenadio kada sam ušao u taksi. Taksista me je prepoznao i onda smo razgovarali o KiM. Rekao mi je da je poreklom iz Prijepolja, ali da je već bio par puta na Kosovu gde je obišao srpske svetinje i sela. Na kraju vožnje kada sam izvadio novčanicu da mu platim, on mi kaže: ‘Ne, ne, ne dolazi u obzir’, i onda je izvadio 20 evra i dao mi ih je rekavši ‘za našu braću dole’, prepričava Gujon nesvakidašnji gest.

Nešto slično se, kaže, dogodilo i kada je vodio decu iz enklava na KIM na more kada mu je prišla jedna Srpkinja iz Kanade i dala 100 evra da mališanima kupi sladoled.

„Ima mnogo humanih ljudi i drago mi je što sam to ilustrovao i pokazao da humanost i dalje postoji i da je ona mnogo prisutna u Srbiji – kaže Gujon složivši se sa konstatacijom da se lanac humanosti i dobrote može pokrenuti ličnim primerom.“

Skromno kaže da nije bogataš koji svojim novcem pomaže, već samo organizator humanitarne pomoći koji okuplja ljude i realizuje akcije.

Kako kaže, ima mnogo ljudi koji zbog obaveza ne mogu lično da idu na Kosovo i pomažu na licu mesta, ali žele da učestvuju kroz humanitarni rad i donacije.

“To je jedna lepa poruka, a svaka pomoć je dobrodošla”, kaže on.

Iz sigurnosti roditeljskog doma u Francuskoj došao je u Srbiju, a kada se krene iz zone komfora u nepoznato, nije uvek lako i možda se u nekom trenutku čini da onaj ko se odluči na takav korak može više da izgubi nego dobije, međutim, Gujon kaže da ga je taj put odveo do najboljeg izbora u životu jer danas radi no što voli i što je oduvek želeo.

„Imam mnogo sreće što mogu to da radim. Odavno sam želeo da dođem da živim u Srbiji, mogao sam to da ostvarim tek pre pet godina kada smo se preselili moja supruga i ja. Mnogo smo srećni zbog toga. Tačno je da put u nepoznato može ponekad da zabrinjava, da se pitate da li je to pravi izbor, hoću li se pokajati, ali ne mogu da kažem da sam se ijednog trenutka pokajao zbog te odluke. Svakim danom osećam se još bližim Srbima, Beogradu, Srbiji. Mislim da sam napravio najbolji izbor u svom životu“, kaže najpoznatiji francuski humanitarac u Srbiji.

Svoja iskustva pretočio je i u knjige „Svi moji putevi vodi ka Srbiji“ u kojima je u uzbudljivoj ispovesti svedočio o drami naroda na Kosovu i Metohiji.

U trećem izdanju knjige koju je napisao na srpskom jeziku dodao je, kaže, jedno poglavlje koje govori o tome šta je sve urađeno u poslednje vreme i rođenju ćerke Milene, a nedavno je priča ponosno dobio i ćerku Irenu.

„Eto sada mogu da kažem da sam otac dvoje dece, a kada sam došao u Srbiju bio sam neoženjen čovek, mladić. Mnogo toga se promenilo u poslednjih pet godina“, priča Gujon, koji veruje da je njegov dolazak u Srbiju bio čak i „sudbinski“, jer nije bilo racionalnih razloga već emotivnih – „iz čiste ljubavi“.

Decu iz enklava vodio u Tivat na letovanje

Nedavno je 42-je dece iz enklava vodio na more u Tivat, što je, kaže, važno za njihovu socijalizaciju i prekid izolacije.

Za nekoliko dana, dodaje, ide ponovo na Kosovo, gde je nekoliko projekata u toku, a među njima je i projekat izgradnje farme za tov svinja, koji radi u saradnji sa eparhijom Raško-prizrenskom i narodnim kuhinjama.

“Takođe, razvijamo i pomoć sportskim klubovima po selima, kako bismo dali mogućnost deci da se bave sportom. Život u tim selima je težak, ali treba da obratimo pažnju, ne samo na životne probleme poput hrane i garderobe već da dajemo mogućnost deci da se razvijaju kroz sport. To je jedan od naših projekata koji treba da se ostvari uskoro”, rekao je on.

U prethodnih 13 godina predstavnici udruženja “Solidarnost za Kosovo”, čiji je Gujon osnivač, organizovali su preko 40 konvoja humanitarne pomoći u vrednosti preko 3,5 miliona evra, realizovali više projekata sa eparhijom Raško-prizrenskom, renovirali 26 škola, izgradili tri farme, jednu mlekaru, fabriku za pasterizaciju voća i povrća, pomogli više crkava i manastira.

“Ukupna vrednost direktnih investicija i ulaganja u zdravstvo, školstvo na KIM prelazi 1,5 miliona evra“, kaže Gujon.

Na pitanje šta bi posebno izdvojio iz dnevnika, odnosno knjiga koje je objavio, a što ga je emotivno dirnulo, Gujon se priseća odlaska na letovanje sa decom sa KiM pre tri godine, kada je jedan dečak kada je ušao prvi put u more uzviknuo:

„More je slano – kao da jedem so dok se kupam“, ili kada su se mališani kada su 2012. godine kada su bili u Herceg Novom iznenadili ispred lifta.

“Ono što je nama evidentno, ono što svi znamo, njima je nešto novo”, priča Gujon.

Na pitanje da li su se reakcije njegove okoline promenile u odnosu na pre 13 godina, Gujon kaže: „Ponosni su moji roditelji, oni su me uvek podržavali, iako moram da priznam da su se bojali na početku. Situacija je bila i teža i opasnija nego danas. Takođe, to je bio put u nepoznato, nismo znali ništa ni o Kosovu, ni o Srbima, ni o tim odnosima tamo, nisam znao jezik, nisam znao da se snalazim na KIM. Danas poznajem skoro svako selo.“

Iako su se plašili, roditelji tada 19-godišnjeg Gujona su mu dali podršku i govorili, kako kaže, da je to prava stvar, a danas su posebno ponosni što su on i njegov brat osnovali sada već ozbiljnu humanitarnu organizaciju.