Laku noć, razbojnička državo!

Piše: Danijel Igrec

Danas ćemo teško naći osobu koja na pomen Švajcarske ne bi odmah pomislila na njenu najprepoznatljiviju karakteristiku – položaj trajno neutralne države.

Međutim, pored svoje neutralnosti ova centralnoevropska, alpska (kon)federacija poznata je i po tome što ima jedan od najviših stepena zaštite ljudskih prava (i to ne samo u Evropi već i u svetu). Uostalom, svaka drugačija situacija bila bi i neprirodna za državu koja može da se pohvali tradicijom jedne od najstarijih evropskih demokratija i zemljom čiji politički sistem možda najbolje oslikava poštovanje univerzalnih principa o zaštiti ljudskih prava.

Prema tome, priznaćete da je praktično nemoguće takvu jednu državu uopšte i porediti sa tvorevinom u kojoj ne samo da su politička, verska, rasna i nacionalna diskriminacija svakodnevna i uobičajena pojava već je i njena „državnost“ stvarana etničkim čišćenjem, progonima, zločinima i masakrom nad jednim od najstarijih, autohtonih evropskih naroda – nad Srbima.

Ovaj zdravorazumski zaključak, međutim, ne važi i za albanskog premijera Edija Ramu. Za njega ta komparacija uopšte nije nemoguća. Ignorišući očigledne terorističko-separatističke korene druge albanske „države“ na Balkanu i gazeći neosporive dokaze o na hiljade i hiljade pobijenih Srba, na stotine i stotine spaljenih kuća, porušenih crkava i manastira i oskrnavljenih grobalja, on mrtav ‘ladan izjavljuje kako je „Kosovo svetao primer poštovanja prava manjina“ i da se ne može porediti „odnos Prištine prema Srbima na Kosovu sa odnosom Beograda prema Albancima u Preševu“, dodajući da je „Kosovo bezbedno mesto za Srbe i druge narode“. Kao da je „Republika Kosova“ kopija Švajcarske na brdovitom Balkanu.

Zagovornik svealbanskog ujedinjenja ovo je izrekao na prestižnoj Diplomatskoj akademiji u Beču, na promociji knjige ratnog zločinca Hašima Tačija pod provokativnim nazivom „Nova država, moderan državnik“. Baš u trenutku kad je austrijskoj publici koljač bivše OVK prikazivan kao „demokratski vizionar“ i „borac za slobodu i ljudska prava“ Ramina izjava došla je kao poručena da pomogne u kreiranju lažne slike o Srbiji kao okupatoru, a Srbima kao otimačima i uzurpatorima „istorijskih albanskih teritorija“. Setimo se da je još Jozef Gebels, „otac nacističke propagande“, primetio da „hiljadu puta ponovljena laž postaje istina“. Upravo to je metod prema kojem deluje albanski faktor na međunarodnom polju – lažiranjem činjenica, iskrivljanjem istine i relativizacijom istorije pridobiti svetsku javnost na svoju stranu u borbi za legitimizaciju i afirmaciju svojih separatističkih tendencija.

Ovoga puta taj „teatar apsurda“ odigran je u nekadašnjoj prestonici velikog Habsburškog carstva gde su albanski separatisti (ponovo) stekli priliku da u svet pošalju sliku o Srbima kao agresorima, baš kao što su to 1914. i 1939. godine činila njihova „braća po ideologiji“, najpre militantna germanska politička vrhuška na čelu sa carem Josifom, a zatim i Hitlerovi sledbenici u anšlusovanoj Austriji.

Njihov najveći interes je da istina o albanskim zločinima, o terorističkoj prirodi „kosovskih oslobodilačkih ratova“ i o islamističkoj pozadini ideje o „ujedinjenju albanskog naroda“ nikada ne ugleda svetlost dana. Zato se služe lažima; zato da bi skrenuli pažnju sa svojih prljavih planova, a odgovornost za destabilizaciju prebacili na Srbiju. Zato da bi nametnuli svoju, falsifikovanu istinu i preko nje stekli legitimitet za svoju razbojničko-banditsku „državu“.

Prava istina u međuvremenu biva sve više potiskivana i marginalizovana, čekajući na odlučniju, ofanzivniju diplomatsko-propagandnu akciju države Srbije koja će je izvesti na videlo. Zato je vreme da globalna javnost sazna da je jedino po čemu je tzv. Kosovo „svetao primer“ činjenica da na njemu danas živi najugroženija nacionalna zajednica u Evropi – srpski narod, koji je u delu sopstvene države sveden na nivo građana trećeg reda i kome je kao Jevrejima u nacističkoj Nemačkoj predviđena samo jedna sudbina: holokaust prema velikoalbanskom scenariju.

Da je situacija na polju zaštite ljudskih prava na KiM daleko od idealne upozoravaju čak i najveći sponzori Prištine i prijatelji „nezavisnog Kosova“. Tako se u izveštaju američkog Stejt departmenta iz 2017. godine primećuje da na KiM vlada „sve veće društveno nasilje i diskriminacija prema pripadnicima etničkih manjina“. Ovome treba dodati i redovne opomene koje na prištinsku adresu stižu iz Saveta Evrope zbog „sve očiglednije diskriminacije nealbanskog stanovništva u svim sferama kosovskog društva“.

To su pokazali i najnoviji primeri albanskog varvarstva i vandalizma – brutalni napad na Srbe povratnike u selu Petrič na KiM kao i nasrtaj na srpsku decu u Starom Grackom među kojom se nalazila i šestomesečna beba.

Ali ni tu nije kraj novoj golgoti srpskog naroda na KiM. Svežih primera šiptarskog zastrašivanja ima još, a svi oni desili su se u proteklih nekoliko dana – „Nastavljena je politika otimanja Trepče, čime se direktno ugrožava jedan od strateških faktora egzistencijalnog opstanka Srba na KiM. Srbin Zoran Vukotić proglašen je krivim za ratne zločine pred sudom tzv. Kosova i osuđen na šest godina zatvora. U Cernici je zapaljen pomoćni objekat porodici Mitrović. Pomoćni objekat je ceo izgoreo u požaru. Na groblju u Orahovcu polomljeni su krstovi na dva groba sahranjenih u martu ove godine, pored ovoga polomljeno je i još nadgrobnih spomenika ranije preminulih. Paroh Osojanski otac Steva napadnut je u selu Žač od strane lokalnih šiptarskih kabadahija, kada se sa porodicom kolima vraćao za Osojane. U selu Novake kod Prizrena obijena i opljačkana ambulanta. Ovo je inače jedno od retkih povratničkih sela u Prizrenskom kraju“.

Ovi napadi jasno demantuju reči Edija Rame, prikazujući ih u njihovom pravom svetlu. U svetlu velikoalbanske propagandne retorike, u svetlu pokušaja da se dodatno podignu ulozi pred odlučujuće pregovore za sudbinu KiM, u svetlu novih prikrivenih pretnji i poruka Beogradu – „ukoliko ne prihvatite pravno obavezujući sporazum sa Prištinom, otvorićemo pitanje juga centralne Srbije i krenuti na Niš“.

Dok se Srbima na KiM uskraćuju sva prava, u Beogradu se u međuvremenu dopušta organizacija prošiptarskog „Mirdita“ festivala na kojem se albanskim separatistima i njihovim prijateljima daje pravo na podrivanje ustavnog poretka i ugrožavanje bezbednosti Srbije. Umesto zabrane i najstrožih kazni za promociju teritorijalnog rasparčavanja Srbije oni dobijaju policijsku zaštitu i legitimitet da ponižavaju, omalovažavaju i pljuju po srpskim žrtvama. Kao što reče jedna od učesnica protesta protiv ovog festivala: „Na Kosovo ne mogu da uđem, jer Albanci kažu da im podrivam ustavni poredak. U Beogradu ne mogu slobodno da se krećem, jer čuvam ustavni poredak.“.

Da kosovski Albanci i njihovi svesrdni podržavaoci unutar Srbije, oličeni u petokolonaškoj drugosrbijanskoj eskadrili u nametanju porazne ideologije autošovinizma i samoponiženja imaju i ispomoć stranih faktora pokazala je i izjava američkog ambasadora Kajla Skota.

On je naime, prema sopstvenim rečima, šiptarski napad na Srbe povratnike kod Petriča na KiM doživeo kao „podsticaj Beogradu i Prištini da ubrzaju proces postizanja sporazuma o normalizaciji odnosa“.

„Samo pravno obavezujući sporazum garantovaće Srbima na KiM punu bezbednost i versku slobodu“, poručuje nam zagovornik homoseksualnih ideologija, migrantskih prava i natoizacije Srbije.

Ono što Kajl Skot prećutkuje je činjenica da svaki bačeni kamen na kolonu srpskih izbeglica najbolje personifikuje politiku koju će prema srpskom narodu na KiM voditi Priština ukoliko Beograd stavi svoj potpis na „pravno obavezujući sporazum“. To je politika straha, ucena, maltretiranja i daljih progona jer je Srbima u „nezavisnoj Republici Kosovo“ zagarantovano samo jedno pravo – pravo na nestanak!

U najmanju ruku je neukusno i licemerno da se američki ambasadori brinu o bezbednosti srpskog naroda na KiM kada se zna da su upravo oni kumovali albanskim zločinima i uništavanju srpske verske i kulturne baštine. To je priznao i sam terorista Kadri Veselji kada je istakao da su Albanci dobili „uverenje Zapada da će pravno obavezujući sporazum uvažiti principe suvereniteta i nezavisnosti Kosova“.

U međuvremenu, pripadnici KFOR-a ponašaju se kao tibetanski monasi koji su položili „zavet ćutanja“ i dalje nema nikakve zvanične osude albanskog varvarstva od strane međunarodne bezbednosne misije, a kamoli preduzimanja konkretnih akcija u cilju sprečavanja daljeg nasilja nad Srbima. A i kako da je bude kada se mandat „očuvanja mira i sigurnosti na KiM“ danas nalazi isključivo u rukama vojnika država članica NATO pakta, predvodnika agresije na SRJ, glavnog vojnog i logističkog pokrovitelja „kosovske nezavisnosti“ i finansijera „oružanih snaga Kosova“. Lepo je rekao i sam šef KFOR-a na KiM, Salvatore Kuoči: „KFOR je NATO i svaki napad na Kosovo tretiraće se kao napad na NATO.“

Dok Beograd pribegava relativno pasivnom (i mlakom) odazivu, pokušavajući uprkos svemu da nađe način za postizanje dugo traženog srpsko-albanskog kompromisa Priština uz pomoć kreatora kosovske „nezavisnosti“ pokazuje da je kompromis poslednje što Albanci žele. Ona nastavlja da politikom incidenata i zastrašivanja vrši pritisak na preostale Srbe na KiM, a preko njih i na zvanični Beograd kako bi se: prvi primorali na potpunu i bezuslovnu integraciju u „kosovsko društvo“, a drugi na konačno i neopozivo priznanje „kosovske države“.

Možda je ipak vreme da državna politika preispita svoj trenutni stav i pristup prema Prištini i kosovskim Albancima i da uvaži činjenicu da su oni ti koji sabotiraju i miniraju miran i obostrano prihvatljiv format pregovora. Ako jedna strana svo vreme jasno pokazuje da ne želi kompromis onda ni od druge strane nije realno i legitimno očekivati da će večno da istrajava na istom principu jer on bez konkretnijih akcija postaje neodrživ i besmislen.

Jedini recept za izlazak iz takve slepe ulice je da se promišljenom i ozbiljnom strategijom pobunjenička strana primora da napravi korak nazad i ublaži svoje zahteve. A to je moguće postići jedino sasecanjem krila protivnika kako na spoljašnjem, međunarodnom tako i na internom terenu – traženjem novih spoljnopolitičkih alternativa, jačanjem učešća države u novim modelima ekonomske i bezbednosne saradnje, većim osloncem na one koji podupiru naše interese, a manjim na one koji te interese podrivaju, sveopštom konsolidacijom domaćih političkih i bezbednosnih snaga kako bi se postigao širok društveni konsenzus i pružio neophodan i racionalan otpor politici kapitulacije i otimanja KiM.

Drugim rečima, stvaranjem takvog okruženja u kojem će sve kako unutrašnje tako i spoljašnje pretnje biti (ako ne eliminisane onda barem)svedene na minimum.

Stvaranjem preduslova za delotvorniju akciju državnih organa ali i mogućnosti za efikasniju (samo)zaštitu srpskog faktora u južnoj pokrajini. Izgradnjom takve države koja će biti sposobna u isto vreme i da garantuje bezbednost svoga naroda na uzurpiranom delu sopstvene teritorije ali i da spreči narušavanje suvereniteta u srcu svoje prestonice.

Države u kojoj će gubitničko-defetističku parolu „Mirdita, dobar dan“ zameniti pobednički i suverenistički uzvik: „Doviđenja, Republiko Kosovo!“.

Izvor: Vidovdan.org