Kulturna i politička autonomija Srba u Crnoj Gori

Piše: general-major u penziji prof. dr Mitar Kovač

Već dugo vremena srpski narod u Crnoj Gori bori se protiv tiranije režima Mila Đukanovića i samovolje u donošenju strateških odluka. Pored samovolje u kreiranju rešenja kojima se negira srpski jezik, promoviše nova crnogorska crkva i nacija, danas smo svedoci slavlja Mila Đukanovića i njegove oligarhije povodom potpisivanja Protokola u SAD oko prijema Crne Gore u NATO. Predsednik SAD Donald Tramp potpisao je Protokol o pristupanju Crne Gore NATO-u. Time je skoro i formalno pri kraju procedura stvaranja preduslova za prijem Crne Gore u NATO. Bedne su slike ovih dana u Podgorici, kada gardisti Vojske Crne Gore podižu na jarbole NATO zastave, koje ne želi većinska Crna Gora. To jeste svojevrsna okupacija Crne Gore jer se sve učinilo bez provere volje građana na referendumu. Tako se, u vrednosnom smislu, Crna Gora izopštava iz jedinstvenog srpskog etničkog prostora.

Crnogorci, kao poseban narod nikada nisu postojali izvan srpskog nacionalnog korpusa, sve do pojave komunizma i stvaranja bivše SFRJ. Komunisti u takvoj Jugoslaviji činili su sve da razbiju srpski nacionalni korpus i minimiziraju uticaj Srba u drugim avnojevskim republikama. Srbija je dodatno obogaljenja uspostavljanjem dve autonomne pokrajine Vojvodine i Kosova i Metohije, iako su postojali još veći razlozi da se u Hrvatskoj uspostave tri autonomne pokrajine, a to su: Istra, Dubrovačka Republika i Republika Srpska Krajina. Uvek su komunisti u Hrvatskoj uspevali da uguše pomisao na formiranje tih autonomnih pokrajina, ma da za to postoje istorijski, nacionalni i kulturološki razlozi.

Neshvatljivo je poreklo mržnje prema svemu što je srpsko u Crnoj Gori.

U Crnoj Gori je ceo srpski nacionalni korpus pod uticajem komunizma, zbog kontinuirane presije i zlostavljanja i ubijanja najsposobnijih na „pasjim grobljima“ i na Golom otoku, prihvatao tako strasno logiku otuđenja od svojih srpskih korena. Narod to nije mogao razumeti. Takvo stanje trajalo je sve do raspada bivše SFRJ. Narod je pomišljao da, sa nestankom komunizma stvari će se vratiti u normalu i da će nesmetano moći da se izjašnjavaju kao Srbi, kao što su činili i njihovi preci za vreme Kraljevine Crne Gore i Kraljevine Jugoslavije. Međutim, posle propasti komunizma devedesetih godina prošlog veka, dođoše „novi komunisti“ u ruhu „evropejaca i globalista“, promovišući iste i slične vrednosti NATO i EU.

Milo Đukanović bio je i ostao marioneta NATO i EU. Crnu Goru tretira kao privatno vlasništvo i zbog takvog autoritarnog vladanja izgradio je kriminalni sistem ucenjivanja i nadzora. Ogrezao je u višegodišnjem kriminalu, sprovodi politiku koja nije izraz volje naroda.

Međunarodnim priznanjem Crne Gore, kao države, čemu je presudno doprinela Rusija 1878. godine na Berlinskom kongresu, stvorene su osnove za razvoj moderne srpske države i ona je to bila. U Hercegovini su uvek vaspitavali potomke da su Crnogorci njihova braća i primer čojstva i junaštva u srpskom rodu. Niko nije mogao ni predpostaviti da će komunizam i pohlepa Milovog režima ići tako daleko u odnarođivanju Crne Gore od svog srpskog nacionalnog bića. U Crnoj Gori, Muslimani su postali Bošnjaci, Albanci su ostali Albanci a jedino su se Srbi raspolutili i podelili na Crnogorce i Srbe. Čak crnogorski separatisti ili „Crveni Hrvati“ stvaraju i tzv. Crnogorsku pravoslavnu Crkvu. To je rezultat naopake politike i lakomislenog delovanja Milovog režima, koji sprovodi politiku Vatikana, NATO i EU.

Jedinstveni je poduhvat u Evropi i svetu da se jedan narod, pod pritiskom ali bez „formalne okupacije“ odriče imena svog jezika, vere i svog pisma, na kome je stvorio sve ono što je vredno i kroz šta je ušao u stare istorijske narode.

Njegoševa vladavina Crnom Gorom bila je obeležena srpskom epopejom herojske borbe, na prostoru Crne Gore i Stare Hercegovine, protiv osmanlija. Zalagao se za oslobođenje i ujedinjenje svih Srba i bio je spreman da se odrekne svojih svetovnih vlasti zarad ujedinjenja sa Srbijom. Bio je duboko svestan da se samo na taj način može očuvati srpstvo na Balkanu.

U svim Njegoševim delima veoma se jasno uočava pripadnost srpskom narodu i sve za života što je činio, kao vladar i Vladika bilo je namenjeno potomstvu i duhovnom jedinstvu i državotvornom jedinstvu srpskog naroda.

Pohara Žabljaka

(1835. god. 10. marta)

Sanak snila dizdar-aginica,
vjerna ljuba dizdar Jakup-age,
u Žabljaku gradu krajičnome:
đe se gusti oblak podignuo
od krvave srpske Gore Crne
i pokrio grada od Žabljaka,
na grad kišu krvavu pustio;

…..[1]

Miloradović
poslanik Petra velikoga

Kad Rusija s Turcim’ ratovaše,
Petar Prvi, imperator ruski,
opravio poslanika svoga
Mihaila Miloradovića
(od starine iz Hercegovine)
da ponese Crnoj Gori knjige
Petroviću Danilu vladici
i glavarom od Gorice Crne.
…..
Već mi kaže vjerna sluga moja,
vjerni Savo Vladisavljeviću,
od Popova iz Hercegovine,
da vi slavni Crnogorci voljni
s Turci mira nigda ne imati,
i da mene pomoći možete, –
pak ev’ šiljem poslanika moga.
…..[2]

Puno je primera i stradalnika u Crnoj Gori koji su žrtve režima Mila Đukanovića i njegovog projekta rasrbljavanja Crne Gore. Takozvana međunarodna zajednica ostaje nema na sistematsko kršenje elementarnih prava srpskog naroda, pre svega na svoj srpski jezik i pravo školovanja. Naprimer, Veselin Matović koji je počeo da radi 15. septembra 1977. odpuštan je 15. septembra 2004. godine nakon punih 27 godina, rada kao srednjoškolski profesor u Nikšiću, kada je u znak protesta zbog preimenovanja srpskog jezika u crnogorskim školama, zajedno sa suprugom Radmilom i još 25 kolega, morao da napusti posao. O preimenovanju srpskog u crnogorski jezik Veselin Matović napisao je dve knjige: „Noć dugih makaza“ („Matica srpska – Društvo članova u Crnoj Gori“) i „Ćirilica i latinogorica“ („Književna zadruga Srpskog narodnog vijeća“).

U Crnoj Gori, objašnjava Matović, odavno je na delu projekat potiskivanja srpskog jezičkog i kulturnog identiteta, celokupnog srpskog kulturnog nasleđa, koja se najneposrednije i najefikasnije sprovodi preko obrazovnog sistema, tj. školskih programa i ideološki koncipiranih udžbenika, posebno onih za jezik i književnost. Beskrajan niz proizvoljnih, nenaučnih i tendencioznih informacija, koje srećemo u tim udžbenicima, kao i način njihovog plasiranja, imaju za cilj jednostrano, ideološko oblikovanje svesti mladih generacija i njihovog emotivnog, saznajnog i uopšte intelektualnog usmeravanja prema vrednostima koje se ne temelje na istorijskom, kulturnom i duhovnom nasleđu, stvorenom na srpskom jeziku i u srpsko-pravoslavnom civilizacijskom kontekstu….

Treba imati u vidu, naglašava Matović, da su u Crnoj Gori svi elektronski mediji, državni i privatni, potpuno zatvoreni za ljude iz kulture, nauke, pisce i umetnike, koji ne prihvataju crnogorsku nacionalnu ideologiju i sebe vide u kontekstu srpske kulture. Najveći broj nastavnika lako je progutao mnoge neistine, pa i onu o Nemanjinom nasilnom prevođenju Crne Gore iz rimokatoličanstva u pravoslavlje, ili onu o tobožnjoj okupaciji Crne Gore od strane Srbije 1918., ili onu da Crna Gora u prošlosti nije bila država srpskog naroda… Od 1. septembra 2011., u crnogorskim školama u upotrebi su četiri jezika, dva pravopisa (crnogorski i srpski), dva pisma, dva nastavna programa, dve vrste udžbenika. Jedan broj nastavnika nastavu izvodi na maternjem jeziku, drugi na crnogorskom, treći kombinovano. Jedan broj učenika predmet zove – maternji jezik, drugi crnogorski, treći srpski, ostali – kako kad.

Srpskom jeziku predstoji da se u Crnoj Gori izbori za opstanak, da njegovo ime ne bi nestalo zauvijek „uključivanjem“ u „crnogorski“ kao državni jezik. Ugoženost srpskog jezika i ćirilice u Crnoj Gori nije uslovljena samo separatističkim filološkim programima zasnovanim na preimenovanju srpskog u maternji i crnogorski minimalnim intervencijama u normi, nego i nebrigom srpske intelektualne elite u Crnoj Gori i nadležnih institucija za poštovanja normativnih akata, Ustava i zakona Crne Gore. Zato je za očuvanje srpskog jezika neophodno mnogo više insticionalne brige u nastavnim planovima, kako bi se sačuvala neprocjenjiva vrijednost kulturne baštine srpske ćirilice. U tom poslu moraće da učestvuju i srpski lingvisti i srpske naučne i državne institucije, jer srpski jezik u Crnoj Gori je ugrožen zbog neustavnih intervencija i neshvatanja Srbije i Republike Srpske spora o jeziku, poruka je sa desete večeri međunarodne manifestacije Trg od ćirilice u Herceg Novom. [3]

Rezultati delovanja komunističke ideologije i nacionalnog i verskog raslojavanja i rastakanja srpskog nacionalnog bića za poslednjih 105 godina su pogubni. Od srpske države i naroda, svega je ostalo oko 28,73% stanovništva da se izjašnjavaju kao Srbi. To je rezultat namere i diktature režima Mila Đukanovića u poslednjih 25 godina.

Samo pre 113 godina sveti Vladika Nikolaj Velimirovać je pevao o Crnoj Gori i Boki Kotorskoj sa posebnom pažnjom i ljubavi zbog njihovog srpskog karaktera i ponosa.

„O divna Boko! Stidim se o tebi u prozi pisati, jer se bojim pomračiti onu idealnu sliku tvoju, koju sam u duši zadržao. Ti ubavi perivoje svega Srpstva, samo si poezije dostojan! Bog je premnogo mudrosti utrošio, dok je tebe stvorio. On, Tvorac, kad je video zemlju ovako divno sazdanu, mora da je spustio poljubac na nju; ja sam uveren, da je on na tebe pao, jer ti si ga najdostojnija. Veličanstvena i mila Boko! Nebo je tvoje uvek plavo, uvek jasno i čisto kao duša, kao karakter tvojih dičnih sinova; vazduh je tvoj nežan i blag, kao što je pitoma i blaga narav dece tvoje.“ [4]

Ucenama, propagandom i političkom indokrinacijom oduzeto je nacionalno biće većini srpskog naroda i isti je po osnovu državnosti preveden u novu naciju pod imenom Crnogorci. Izmenjen im je jezik i pismo nekritičkim i nasilničkim odnosom. Tako nisu radili ni Turci za vreme viševekovnog srpskog ropstva. Srpskoj zajednici u Crnoj Gori preti asimilacija i nestajanje, što predstavnici vlasti, a jedan deo i opozicije, u toj Republici neskriveno i žele. Misle da će se novom veštačkom nacijom otrgnuti od suštine srpskog nacionalnog bića i da će lakše sprovoditi samovolju i tirniju nad vlastiti narodom.

Po sprovedenom popisu 2011. godine jasno je vidljivo da su relativno kompaktne srpske teritorije na nivou lokalne samouprave, te da je moguće pokrenuti u Crnoj Gori i u međunarodnim institucijama proces ostvarivanja autonomije i kolektivnih političkih i kulturnih prava. To je jedina brana da se stane na put samovolji i nasilništvu koje sprovodi aktuelni režim u procesu gušenja elementarnih prava i sloboda srpskog naroda u Crnoj Gori. Ta kulturna i politička autonomija srpskog naroda treba da bude prepoznata od republičkog do lokalnog nivoa. Službeni jezik u opštinama koje su većinski srpske treba da bude srpski jezik. Natpisi na državnim ustanovama treba da budu dvojezični na crnogorskom i srpskom jeziku, kao i natpisi mesta na celoj teritoriji. U Parlamentu Crne Gore srpske stranke trebaju da ostvare pravo dobijanja svih materijala na srpskom jeziku. U školama koje se nalaze u većinski srpskim opštinama potrebno je da se od osnovnih škola pa do fakulteta nastava odvija na srpskom jeziku i da se dobijaju školska dokumenta.

Crnogorski Srbi danas traže status konstitutivnog naroda. Raspad bivše velike Jugoslavije ponovo je otvorio na dramatičan način njenim stvaranjem kao samostalne države, nekako polurazrešeno i naopako postavljeno „srpsko pitanje“. Sa otcepljenjem Crne Gore, uz istovremeno držanje Republike Srpske u okviru BiH i otvoreno zapadno delovanje u podršci nezavisnosti lažne države Kosovo, sprovodila se marginalizacija značaja srpskog naroda na Balkanu.

Zato Srbi u Crnoj Gori moraju tražiti svoja prava, pravo na nacionalne kulturne institucije i svoje udžbenike istorije i jezika i književnosti, makar ih uvozili iz Srbije i Republike Srpske. A ako se stvari budu razvijale nepovoljno treba tražiti i srpske razrede u zajedničkim školama ili svoje nacionalne škole. Po srpski narod je dugoročno najopasnije poistovećivanje sa sa novom crnogorskom izmišljenom nacijom. Nakon referenduma položaj Srba u Crnoj Gori postao nepodnošljiv jer su ga Srbi dočekali marginalizovani u svakom pogledu, bez svojih medija, bez adekvatnog političkog predstavljanja, ekonomski ugroženi i bez ikakvog uticaja na kreiranje upravljanja državom. Sasvim je moguće da će i Srbi u Crnoj Gori morati da shvate ono što su mnogi narodi pre njih, a to je da im ni slobodu ni prava niko neće dati samo zato što postoje ili što su počeli da svoja kolektivna prava konačno traže. Srbi u Crnoj Gori treba da spreče dukljanizaciju Crne Gore, da se u tome drže Njegoševe misli i dela i nepokolebljivo budu uz sve što im je isto sa Srbima u Srbiji i Republici Srpskoj.

Vreme je da se nasilje nad srpskim narodom u Crnoj Gori zaustavi i da Srbi ostvare ista prava koja imaju drugi narodi na Balkanu i u Evropi. Srbi ne traže ništa više od toga. Albanske zastave i jezik prisutni su na celom prostoru Balkana gde žive, pa i u Crnoj Gori. Samo na to nemaju pravo Srbi. Dosta je te pogubne podaničke politike i izdaje izvornih srpskih nacionalnih interesa zarad integracije R. Srbije u nekakvu EU i očuvanja lažnog mira.

Nacionalni interesi srpskog naroda nisu cena za nekakvo lažno evropejstvo i integraciju u EU, koja nije po meri srpskog naroda i koju narod ne želi. Srbija treba da se bori za interese srpskog naroda u Crnoj Gori. Na žalost Srbija to ne čini već duže vreme i posledice takvog nečinjenja srpski narod u Crnoj Gori sve više oseća i nalazi se u teškoj situaciji. Verovatno je Milo Đukanović tražio takav odnos Srbije, kako bi nesmetano sprovodio torturu i samovolju „preobražaja Srba u Crnogorce“, bez ikakvog otpora iz inostranstva.

Srbi u Crnoj Gori su danas najobespravljeniji narod u Evropi i zato je potrebno da se to stanje promeni u skladu sa nacionalnim i evropskim pravom. Nažalost, nakon prijema Crne Gore u NATO, režim Mila Đukanovića će nastaviti još bezobzirnije da sprovodi samovolju i da guši elementarna prava srpskog naroda. Nakon što je Američki Senat ogromnom većinom glasova senatora ratifikovao Protokol, od kojih je iz obe stranke 97 se izjasnilo za, dok su samo dvojica senatora bila protiv. Takav odnos u Senatu prema pitanju nedemokratskih odluka u Crnoj Gori oko prijema u NATO savez, jeste zabrinjavajući. To govori u prilog tvrdnji da predsednik SAD Donald Tramp sa novom administracijom ne donosi novu politiku u međunarodnim odnosima. I nova američka administracija je postala zatočenik već trasiranih strateških odluka i neodoljivo podseća na prošlu Klintonovu i Obaminu administraciju. Može se reći, kao da je vreme stalo ili da se suštinski ništa nije promenilo.

Nova američka administracija ističe da će crnogorsko članstvo „osnažiti američku nacionalnu bezbednost“ i poslati snažnu poruku Rusiji „koja pokušava da okupira susede i menja međunarodni poredak“. Nakon što je predsednik stavio potpis na ratifikovani protokol o širenju saveza, ostaje da proceduru verifikacije okončaju još Holandija i Španija, tako da se ukupan proces bez poštovanja demokratske procedure, posebno u Crnoj Gori privodi kraju. Jedina sretna okolnost ovakvog bahatog nasilja u Crnoj Gori i NATO-u oko prijema u Alijansu bez referenduma, jeste u tome da će naredna demokratska vlast, koja smeni režim Mila Đukanovića, biti u prilici da suspenduje ili poništi odluku Parlamenta Crne Gore o ulasku u NATO. Ali to vreme treba dočekati, jer je aktuelni režim usavršio metode krađe glasova i krivotvorenja volje naroda. U procesu učvršćivanja režima sasvim je osnovana predpostavka da će Milo Đukanović učiniti sve da postane novi predsednik Crne Gore. Time se ojačava i nastavlja vreme suspendovanja istinske demokratije u Crnoj Gori na duže vreme.

Literatura:

Aleksandar Milačić, Crna Gora od srpske Sparte do Montenegra, Sputnjik, 10.2015. (rs.sputniknews.com/autori/201510231100488378-crnagora-unesko-glasanje-komentar/

Blic, 21.05.2016.

NOVA SRPSKA POLITIČKA MISAO, 9.2.2017.

Nikolaj Velimirović, Moje uspomene iz Boke, Herceg Novi: Manastir Savina; Beograd: Sfairos; Kuti: Crkvena opština, 1997, str.3

SRNA, 26.01.2015.

[1] www.rastko.rs/rastko-cg/…/ppnjegos-ogledalo1_c.html

[2] www.rastko.rs/rastko-cg/…/ppnjegos-ogledalo1_c.html

[3] Dan, 12.8.2015.

[4] Nikolaj Velimirović, Moje uspomene iz Boke, Herceg Novi: Manastir Savina; Beograd : Sfairos; Kuti: Crkvena opština, 1997 , str.3