Куд плови овај филмски брод под маскама

Од свега до сада виђеног на стриминг менију пандемијског 71. Берлинала највише еха и смеха изазива нови (копродукцијски) филм румунског аутора Радуа Жудеа назван „Лоша срећа лупа или Луди порно”, као не само естетска, иконографска или значењска провокација већ и као филм у којем ама баш сви јунаци носе маске. Пресликани стварни живот у последњих годину дана. Жуде је снимио филм у ово наше доба короне.

И још какав! Тешко га је овако на брзину и у мало простора до краја дефинисати (биће прилике за то), али у најкраћем: реч је о интелигентно и сатирично сроченом, готово експерименталном филмском триптиху у којем се треш-порно иконографија меша с готово документаристички снимљеним сликама стресног свакодневног живота на букурештанским улицама и са серијом наизглед лаконски изабраних статичких слика замишљених да представљају енциклопедију симбола овог нашег времена. Звучи компликовано, али када се филм погледа није тако. Све је јасно. Свака намера Радуа Жудеа да суочи своје земљаке, али и белосветско гледалиште са сопственим предрасудама, дубоко укорењеним лицемерством, са свим псеудополитичким свезнањем које чучи у свима нама и са свим оним о шта се саплићемо и губимо у дискурсима на друштвеним мрежама на којима смо бомбардовани „јединим и правим истинама”.

Филм почиње шокантно, експлицитним сценама жестоког секса на којима би позавидели челници порно-индустрије. Све је на извол’те. У гро плану. Можда би се то гледаоцу могло учинити чак и неукусним, да одмах после не следи оно што следи. Актери с овог филма у филму су школска професорка историје и њен супруг и требало би да буде реч само о њиховој интими да та интима није постала јавна. Неко је њихов кућни снимак ставио на интернет, постао је виралан и доступан свима, и то не само на сајтовима на којима завршавају „филмови за одрасле”. Професорку у акцији може да види читав свет. И њене колеге и њени ђаци. И од тог тренутка Раду Жуде отвара у брзопотезном ритму Пандорину кутију сваколиких мишљења, гротескних теорија завере, задирући и у поље светог румунског шовинизма унутар постсоцијалистичког друштва у којем се и даље одбија суочавање с неславним деловима не тако давне прошлости. Школска дебата о професоркином чину претвара се у суђење не само њеног „морала” већ и суђење праву на интимност и тако све до права на постојање…

Посебну интригу чини сам крај филма. Заправо, краја нема. Раду Жуде нуди чак четири могуће верзије расплета. На гледаоцу је да одабере онај који му се највише свиди…

Суочавање с неславним деловима сопствене историје нуди и мађарски (такође вишеструко копродукцијски) филм „Природно светло” Денеша Нађа. За разлику од Жудеа, чији се осврт на епоху Другог светског рата и озбиљних румунских „мрља” у њему, као и само отварање питања културе сећања, провлачи у виду коцкица у свеукупном друштвеном мозаику, Денеш Нађ директним смештањем радње свог филма у саму ову ратну епоху директно и говори о једном од злочина који су починили Мађари као немачки савезници.

Негде 1943. године на бескрајним територијама окупираног Совјетског Савеза, пред почетак дуге, хладне и тешке зиме, посебна јединица мађарске војске има задатак да путује по шумама и мочварама, од села до села у потрази за партизанским групама. Боравак у сиротињским селима, међу локалним живљем исцрпљеним дочекивањем и испраћањем разних војски, главног јунака, официра Иштвана Семетку суочиће с низом моралних дилема и питањима шта у рату треба чинити да би се преживело. Ту је и сцена паљења амбара у којем су затворени становници села. Ратни злочин који се не сме заборавити.

У овом моћном Денешовом дебију у форми дугометражног играног филма посебну снагу даје естетика влажне природне светлости и атмосфера житког блата и магловитих шума који симболизују човека – мушкарца у рату током силаска у непознато. Када се пред њим отвара амбис дилема и када се перцепција о томе шта је добро, а шта је зло лако изгуби…

Политика

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: