Кућа је као црква, мајка је као игуманија!

Пише: Донко Ракочевић

„Одакле њима права да онако третирају нечију кућу? Да се онако опходе према нечијој имовини? Књигама, сликама, гардероби, успоменама, деценијама рада, улагању? Преко куће Кнежевића речено нам је све. Ни породичне куће им свете нијесу. Овако ће нам и олтари цркава пролазити, запану ли у њихове руке…“, написа јуче моја „јуродива“ Фејсбук пријатељица Ђурђина Турковић.

Сјетих се једног текста који сам недавно објавио на „Седмици“ – о нашим кућама као о црквама, и о нашим мајкама као о својеврсним игуманијама!

Средином 19. вијека, славни аустријски путописац Феликс Каниц, који је походио и наше крајеве, оставио је и свједочанство којим је изнио утисак да је у оно вријеме свака српска кућа имала свог свештеника. Под овим је подразумијевао српске мајке и жене, које су и тада, као и данас, биле главни чувари и баштиници духовности у српском народу.

Љубав њихова према Богу и своме породу чинила их је и чини најревноснијим свједоцима и проповедницима Христа Васкрслога.

Познато је да су заправо наше мајке биле те које су тињајући пламен светосавља одржале неугашеним и сасвим неутуљеним и кроз све касније нараштаје како би га и нама предале на даље чување и одржавање.

Неправедно би било не сјетити се свих оних погурених и забрађених бака које су се, у сузама молиле, док су њихови мужеви и дјеца били на фронтовима многобројних битака и ратова на балканским просторима. Сузе њихове капале су, освјештавале нашу стварност и натапале подове светих храмова и онда када никога осим њих и свештеника у њима није било.

Њихова непоколебљива вјера равна је оној вјери десеторице губаваца, и зато им дугујемо вјечиту захвалност.

Лишене високих школа, теолошких знања, и научних звања, Духом Светим оне бјеху уведене у разумијевање материнства као прије свега духовне а не пуке биолошке категорије.

Коријен овоме лежи у чињеници да је у саму срж схватања породице у православљу уткана свијест да је она ни мање ни више но – домаћа црква. У тој основној ћелији заједнице, очеви би имали да обављају дужност епископа, мајке – свештеника, а дјеца народа Божијега, узводећи једни друге у више сфере постојања, у наручју Мајке наше Небеске.

У свему реченом нас утврђују речи блаженопочившега патријарха Павла који остави својеврсни завјет свакој жени српској: „Жена треба да буде свештеница у домаћој цркви – у породици.“

Зато, браћо и сестре, не дајмо светиње! Ни цркве ни куће!

Што рече Владо Георгијев, они знају шта су бизниси и какви су шверцери, али не знају шта је Црква и какви су вјерници! Не знају да можемо, не још месец, не још годину, него до краја својих живота – бранити наше светиње, излазећи сваког четвртка и недеље на литију, па ако треба и сваки дан, зашто да не.

(СЕДМИЦА)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: