Krenulo je…

Sudija je dunuo u pištaljku, lopta se zakotrljala… Prevedeno na jezik politike, izbori su raspisani, akteri su krenuli sa aktivnom kampanjom. Zapravo, da budemo precizni, vladajuća stranka je od starta krenula silovito kroz manifestaciju prikupljanja potpisa za izborne liste putem koje je stavila do znanja da je dosta ćutala i trpela uvrede.

Vreme je da imperija uzvrati udarac, i to je učinila širom Srbije veoma snažno, jer gotovo da nema punkta gde su se prikupljali potpisi a da nije bilo minimum po nekoliko stotina ljudi, a negde su i hiljade bile u pitanju. Sve se pretvorilo u mini-mitinge.

Za to vreme, opozicija još uvek ni liste nije sastavila, što je u samom startu ozbiljan zaostatak, što vremenski, što u prikazivanju programa koji se nudi. Valjda još uvek nisu svoje sujete koje ih pojedoše uspeli da stave po strani, pa se tuku za mesta na izbornim listama, što im je, izgleda, daleko bitnije od ponude s kojom idu pred birače.

Da se ne lažemo, postoji i ozbiljna razlika u energiji koja se ispoljava. Ono što se moglo primetiti kod pristalica vladajuće stranke jeste neverovatna želja za pobedom i da se prekine s ćutanjem prema onima koji mesecima unazad, bez obzira na činjenicu da su malobrojni i da suštinski nikog ne predstavljaju, blokiraju saobraćajnice, vređaju i maltretiraju običan svet, posebno ako ima drugačije političko mišljenje. Manifestacija izlaska da se podrže liste Srpske napredne stranke bila je zapravo manifestacija otporu iracionalnim ljudima koji su umislili da imaju pravo da blokiraju Srbiju i da zavode teror tako što će omalovažavati svakog ko nije na njihovoj strani. To je bio otpor lažnom elitizmu, lažnim ekolozima, lažnim medijima i novinarima. Taj otpor je tih i ispoljava se kroz izborni proces.

S druge strane, konkurencija ne shvata da to što je previše glasna ne znači zapravo ništa. Odnosno, da to što su bučni ponekad znači i da su nepristojni i da nemaju mere. Čuvena narodna, pomalo i vulgarna, poslovica za mačje parenje u februaru najbolje odslikava našu opoziciju- nit veće dreke, nit manjeg…. Dalje znate sami. Osim što imaju nenormalno medijsku logistiku i što su bučni, sve ostalo je šuplje. Podrška, bar ona od naroda, ne postoji. Postoji od raznih fondacija, stranih vlada, nevladinog sektora, ali to na glasanju ne znači ništa. Kao prazna kanta koju kada odalamiš, nenormalno zveči.

Dodatno, mržnja ih razjeda. Nose užasno negativnu emociju kroz kampanju i jednostavno nisu sposobni toga da se oslobode, a ko to unese u političku borbu, u startu je osuđen na politićku propast. Sve u svemu, ako se po jutru dan poznaje, a u svakom takmičenju start je najbitniji, ovakva opozicija neće imati neki preterani razlog za optimizam. Razumem da im je negde krajnji cilj da se umuvaju u Skupštinu kako bi obezbedili neka sredstva za funkcionisanje, jer Đilas jeste bogat, ali očito ima zmiju u džepu kada bi trebalo uložiti i političku organizaciju. On na istu gleda kao na firmu, odnosno to mu je sredstvo za zaradu i za uticaj, a ne rupa bez dna u koju bi bespotrebno trebalo bacati novac do iznemoglosti.

Uostalom, kako obezbediti da Marinika, Borko i ostali zaposleni u firmi pod nazivom Stranka slobode i pravde imaju platu i ubuduće, osim ako ne budu na skupštinskoj plati? Na to se svodi kompletan program opozicije.

Srećni vam izbori.

Izvor: Kurir