Кратак преглед пропадања

Пише: Драган Бојовић (функционер ДНП-а) 

„Тоталитаризам, као и тиранија, носи у себи клице сопственог уништења.“

Хана Арент

Док траје ново милионско пустошење Електродистрибуције и Рудника угља, црногорска Влада укида накнаде мајкама, а тужилаштво хапси лидере и чланове Демократског фронта.

Финансијски незасита браћа Ђукановић свакодневно демантују отрцану паролу коју су здушно заговарали прије референдума: „браћа смо, али нам кесе нијесу сестре,“ те чврсто родбински везују своје кесе за буџет Црне Горе, а богами и сестринске Србије, барем у дијелу прања сумњивог капитала. Ово сестринство са Србијом дословно подупире и прва сестра Црне Горе која, након што је наплатила седам „консултативних“ милиона од продаје Телекома, свој „успјешан“ адвокатски бизнис трајно измјешта у Београд.

Дакако, ова породична (и међудржавна) идила могла би теоријски послужити као примјер очувања добрих породичних односа у времену свеопште деструкције традираних вриједности, да црногорска прва фамилија сувише не подсјећа на породице Корлеоне или Сопрано, дакле тзв. „коза ностра“ субсоцијалне појаве. Криминални досије ове романтичне црногорско-холивудске драме до краја уобличава Беба алијас Поповић, нови консиљере породице који, како управо сазнајемо, сања да постане Дон.

Додуше, наша прва фамилија демонстрира и извјесне особености које је чине парадигматичном и уникатном у својој врсти, јер њени чланови у своје међусобно финансијско испомагање и, зашто не рећи, љубав, инволвирају цјелокупну државну инфраструктуру.

Додатан подстицај (да не кажем проблем) ових идиличних породичних односа представља чињеница да браћа Ђукановић, упркос контроли свих државних ресурса и свих „независних“ институција, не посједују никакве капацитете за бављење приватним бизнисом, те стога, за сваки свој пропали приватни посао морају заједнички, на очиглед цјелокупне јавности, грубо да захвата из државне касе.

Зашто и не би, појашњава шеф над шефовима, трајно ослобођен моралних скрупула, кад је „Црна Гора препуна новца“ погодног за предизборна „предузетништва,“ кад је „непријатељ државе“ свако ко је против његовог личног интереса, и кад у држави правду заступа извјесни Катнић. Ова патологија, у којој лопови узвикују „држите лопова,“ док правосуђе тамничи оне који се с лоповлуком боре, неминовно завршава у отвореној диктатури и патократији.

Ријеч је наиме о облику владавине у коме се, да парафразирам Андреја Лобачевског, читав друштвени систем урушава под дјеловањем релативно мале групе психопата или социопата који су стекли позиције моћи. Патологија се временом шири на мноштво чланова система, постаје уобичајени начин дјеловања, штавише они који јој се опиру таргетирају се као заостали, непожељни, антисоцијални.

Болест је у акутној фази кад актери умисле или убиједе себе да дјелују сасвим рационално, да су само оне одлуке које им лично доносе корист логичне и оправдане, док их дугорочне трагичне посљедице по друштво и државу не дотичу, напросто нијесу њихов проблем.

Овакво болесно стање заједнице у коме лоповлук, приватлук и свеопшта дегенерација институција чине њен природан, официјелан израз, мора у једном тренутку испољити сву, како каже Хана Арент, „баналност зла“ или „радикалност зла“ која се, између осталог, огледа у отвореном прогону и хапшењу политичких неистомишљеника, у осионом фабриковању „доказа“ и монтирању судских процеса како би се ширио страх и дефетизам у осиромашеној заједници.

Но, „страх и дрхтање“ који су у политичкој сфери, по правилу, реверзибилни доживљаји, редовно се тиранину враћају као бумеранг разоткривајући сав његов иницијални кукавичлук и ништавност.

Кажу да је имплозија „унутрашње убрзање засићеног скупа“ (Бодријар), згушњавање догађаја, људи и информација, убрзање убрзања и умасовљење масе.

„Одбрана је с’ животом скопчана!“

Појачана агресивност лопова неће их спасити блиског политичког краја. Јер, подршке нема ниоткуда…
Тако им „талика“ и „праћке јуначке“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: