Kosanović za IN4S – Orahovac rovovima omeđen: Istina boli, zaborav boli još više!

„Verujem da će ovaj roman tek nekim nadolazećim generacijama biti od izuzetnog značaja kao svedok i podsetnik na stravične događaje. Ovo je pisano u spomen na žrtve, ali i kao putokaz i zalog nerođenima, navodi u intervjuu za IN4S pisac Borislav Kosanović.

26 godina prošlo je od napada UČK na Orahovac 17. jula 1998.

„Jašari, Tači, Haradinaj…
Pojmili su da se sa njima završava zaboravljajući da će im večnnost na zemaljsko udariti. A u toj večnosti, Srbima nema poraza na Kosmetu. Čuvaju ga vaskrsle straže, pa božuri iznova u proleće na Gazimestanu niču, a nad Kosovom kosovi se čuju. Ba kao što Orahovcem lozje vino rađa…““

Nakon tri godine mukotrpnog rada, istraživanja i saživljavanja sa patnjama našeg naroda, svetlost dana ugledao je roman „Orahovac rovovima omeđen“ Borislava Kosanovića, koji govori o stradanju na Kosovu i Metohiji i napadu na Orahovac 17. jula 1998. godine. .

„Orahovac rovovima omeđen“ je još jedna zadužbina kojom Kosanović čuva od zaborava postojanje i mučeničko stradanje naroda na Kosmetu. Događaji se ređaju hronološki počevši od marta 1997. godine.

Šta je ono o čemu konkretno govori ovaj roman?

-Kulminacija radnje drugog dela trilogije o Stadalnom Kosovu je napad na Orahovac 17. jula 1998. godine, ali da bi, u događaje neupućeni čitaoci, shvatili kako je do napada došlo i šta je sve dovelo do situacije koja je bila pogodna da teroristička UČK odabere upravo taj grad za okupiranje, morao sam da napravim čitavu hronologiju dešavanja i vratim se na početak 1997. godine kada je u martu mesecu počeo građanski rat u Albaniji.

Sve ono što je kulminiralo naredne godine pripremano je decenijama, ali posebno s kraja sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka da bi jasne konture počelo da dobija u drugoj polovini devedesetih. Situacija koja se namestila građanskim ratom u Albaniji, potpuno je išla u prilog teroristima koji su to iskoristili za podršku režimu u Tirani kako bi zauzvrat dobili naoružanje i logistiku. Čitave 1997. i početkom devedeset i osme, oružje je preko porozne granice prevlačeno ka Metohiji. Sva jaka uporišta tada još uvek nepovezane UČK dobro su snabdevana i kako je oružje pristizalo, tenzije i aktivnosti terorista su rasle. Isprva u Drenici, a potom se prelivalo na čitavu teritoriju Kosova i Metohije, pa smo već u proleće 1998. imali maltene ratno stanje u tom delu Srbije. Naravno, vlast je to prikrivala, strane službe su gospodarile terenom i kroz taj deo romana prikazan je čitav niz nemilih događaja u kojima su isprva stradali Albanci u državnim strukturama SRJ, a potom sve više i Srbi, Crnogorci, Romi…

Uporedo je trajao diplomatski rat gde je Međunarodna zajednica predvođena pre svega Sjedinjenim Državama i Holbrukovim timom izdejstvovala poseban status za teroriste, a nakon sastanka u Juniku 24. 6. 1998. javno ih podržala i poslala poruku svim državama zapada kako treba da se postave prema Srbiji u nastupajućem vremenu. Tek potom dolazimo do napada na Orahovac, otmica i stradanja nevinih civila, petodnevnih borbi za grad i sela Orahovačke župe između terorista na jednoj strani i pripadnika 549. motorizovane brigade VJ, PJP iz Đakovice i Prizrena i jedinica SAJ-a na drugoj strani. Nakon oslobađanja grada usledila je velika letnja akcija u kojoj je UČK razbijena, ali i spašena u zadnjem trenutku intervencijom SAD-a sa pretnjama bombardovanjem već u oktobru iste godine. Pomno su predstavljeni mnogi zločini lidera UČK, posebno Jašarija u Drenici i Brahimaja i Haradinaja u zoni Dukađini.

Dvojica komšija, jedan Srbin, jedan Albanac, stradaju od strane UČK terorista kojima je samo jedno važno – istrebiti Srbe sa Kosova i Metohije. Njih dvojica su sinonimi za stradanje i srpskog, ali i albanskog stanovništva. Da li se do danas nešto promenilo na KiM?

-Promenilo se to što danas stradaju samo Srbi. Svi Albanci koji su bili protiv rata su deo prošlosti na ovaj ili onaj način, ali smo zato svedoci da godišnje od strane komšija imamo više od 100 do 150 napada da li na život ili imovinu čime se ugnjetavaju osnovna ljudska prava Srba i sprovodi teror kako bi se oni iselili do kraja. Pored toga okupatorski režim u Prištini kroz hapšenja i montirane procese pokušava da zastraši i natera narod na konačni odlazak sa svojih ognjišta. Licemerna Evropska unija je kao i pre 25 godina tako i danas slepa na sve to i aktivno podržava ubice i kriminalce svoje nakaradne tvorevine u svim nepočinstvima koja čine. Taj savez neprekidno traje već decenijama i uvek na štetu našeg naroda. Međunarodno pravo ne postoji kada su u pitanju Srbi i zbivanja na Kosovu i Metohiji.

Koliko je važan ovaj roman prvenstveno Vama, ali i koliko je važan kao spomenik jednom vremenu?

-Meni je ovaj roman izuzetno važan pre svega što sam u njega uložio poslednje tri godine života kako bi se istina sačuvala. Svedoci smo da ni 26 godina kasnije niko nije osuđen za ubistva i otmice Srba u Orahovcu, Retimlju, Opteruši, kao i da su prvi put nakon 25 godina uopšteno srpske žrtve uvrštene u optužnicu protiv Tačija, Seljimija, Veseljija i Krasnićija. Znajući kako Haški tribunal deli pravdu otvoreno izražavam sumnju da će i pored toga presuda biti zadovoljavajuća za porodice žrtava pogotovo što su ubrzo po proširenju optužnice počele pretnje ka ključnim svedocima u procesu. Upravo zbog svega toga verujem da će ovaj roman tek nekim nadolazećim generacijama biti od izuzetnog značaja kao svedok i podsetnik na stravične događaje. Kao i uvek, godine prolaze i odnose one koji su sve to uspeli da prežive.

Vremenom neće imati ko da svedoči kao što su danas retki oni koji bi svedočili o zločinima iz Jasenovca i NDH i tek onda ovakvi zapisi dobijaju na značaju. Ovo je pisano u spomen na žrtve, ali i kao putokaz i zalog nerođenima.

Težnja ka slobodi je izgleda tvoja inspiracija? Hoćemo li je se ikad dočepati?

– Da li ćemo mi današnji uspeti da se dočepamo slobode ne znam, ali istorija nam optimistično svedoči da će neki novi Srbi sigurno jednom uspeti. Možda je naš zadatak da u današnjim sumornim vremenima bojenim izdajama i malodušnošću budemo čuvari vatre i ako je tako, to moramo da činimo dok nas ima kako bi novi naraštaji imali nit za koju će se uhvatiti kada stasaju i ojačaju za slobodu koja će neminovno u budućnosti doći kada je zaslužimo.

Šta Vas je navelo da ovo bude smer u kom će Vaš književni put ići?

-Navelo me je unutrašnje osećanje i rodoljublje. Ljubav prema svojoj zemlji i svim srpskim krajevima. Književni put sam započeo pišući o Lici, o stradanjima u NDH u romanu „Pod sjenkom bukove šume“, ali od prvog odlaska na Kosovo i Metohiju rodilo se snažno osećanje i bunt protiv nepravde, da Božiji dar koji imam za pisanu reč iskoristim i kroz nekoliko romana ispričam i zapišem ono o čemu se do sada nije pisalo u ovoj proznoj formi. Zbog svih onih koji su te nepravde doživeli, zbog kosovskih korena sopstvene porodice, zbog svoje, ali i druge dece koja će sutra biti hrabrija od nas.

Koliko  vremena treba za pisanje jednog ovakvog dela, koliko je opsežno bilo istraživanje?

-Potrebno je dosta vremena i posvećenosti da bi se jedno ovakvo delo iznelo na pravi način. Zavisno od događaja koji se opisuju, zavisi i koliko će meseci ili godina rada biti potrebno. Konkretno kada je u pitanju „Orahovac rovovima omeđen“ preko godinu i po dana radio sam na prikupljanju materijala, kopanju arhivske građe, čitanja i gledanja dokumentarnih emisija i zapisa, ali isto tako potrebni su bili i odlasci na Kosovo i Metohiju, razgovori sa učesnicima događaja, običnim ljudima koji su sve preživeli, pripadnicima vojske i policije, svedocima vremena. Bilo je potrebno ogromno strpljenje, vreme i sredstva da bi se sve potrebno zaokružilo i uklopilo. Ovaj roman je velika slagalica koja se nakon istraživanja uklapala pisanjem još skoro godinu i po dana do konačnog nastanka. Da li je moglo bolje ili da li bi neko drugi mogao bolje ne znam, ali znam da sam dao sebe do poslednjeg atoma i s te strane sam potpuno miran. Učinio sam sve što sam umeo i mogao da priču o Orahovcu donesem na najbolji način pred čitaoce. Tri godine života mi je bilo potrebno, a o tome koliko sam se dao možda najbolje može da posvedoči moja porodica i najbliži prijatelji. Ali, vredelo je svakog truda.

Koliko duše je ostavljeno pisanjem poslednje stranice ovog romana?

-Sve ono što je preostalo stalo je na poslednje stranice. Ne znam koliko će to čitaoci osetiti, ali zaista sam pisao sa ogromnom emocijom ne samo ovaj, već i prvi deo troknjižja „Grumen podno Prokletija“. Pre nego što napišem i završni roman lečiću je kako bih u istom duhu završio započeto. A duša se najbolje leči tamo gde se i rađa i najviše oseti, gde je Bogu najbliža, na Kosovu i Metohiji. Posetama Prizrenu, Orahovcu, Velikoj Hoči, Peći, Deviču, gde god mogu i kad god mogu. Među našim ljudima, čuvarima srpstva i ovog naroda i u našim svetinjama.

Na koricama su reči Petera Handkea?

–Peter Handke je neko ko je kroz svoje činjenje i svoja pisana dela progovorio i ukazao na nepravdu prema Srbima i Srbiji, sa posebnim osvrtom na Kosovo i Metohiju koju je više puta posećivao sa porodicom i prijateljima i gde se uvek rado vraćao dok mu pre 2 godine nije zabranjen ulaz u taj deo Srbije od strane režima teroriste Aljbina Kurtija. Reči koje se nalaze na koricama knjige, nobelovac je izgovorio na groblju u Opteruši 2006. godine kada je sa porodicama žrtava uspeo da obiđe zgarišta i oskrnavljene grobove pravoslavnih grobalja u Retimlju i Opteruši što je na njega delovalo veoma potresno o čemu svedoči i dokumentarni film Ranka Đinovića „Univerzum bola“. Upravo zahvaljujući Ranku i odobrenju čuvenog književnika te reči su se kao najbolje svedočanstvo o strahotama stradanja na Kosmetu našle u podnaslovu ovog romana. Samim tim ukazuje na važnost dela „Orahovac rovovima omeđen“ i daje mu dodatnu težinu.

Da li ovom knjigom podižete spomenih žrtvama terorističkog UČK terora na Kosovu i Metohiji?

– Često su na brojnim promocijama „Grumena podno Prokletija“ sagovornici upravo tako kvalifikovali taj roman u vezi onoga kome je posvećen, a to je Đorđe Martinović. Kao što sam i tada govorio reći ću i sada, ne znam da li je to previše krupna konstatacija, ali biću zadovoljan ako ovi romani budu i male voštanice koje će večno plamteti za duše stradalih, kako Đorđa, tako i svih ostalih žrtava pomenutih u njima.

Septembar je već zakazan promocijama romana. Već na početku, roman vrlo lako dolazi do čitalaca, nalazi svoju publiku. Kakvi su ti planovi za dalje?

-U septembru i oktobru planiram da posetim dvadesetak gradova u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori gde ću predstaviti roman, a potom ću se na sajmu knjiga u Beogradu družiti sa čitaocima. Uslediće pauza do proleća i nastavak promocija, a zatim počinjem istraživanje za treći i završni deo trilogije o stradanjima na Kosovu i Metohiji.

Koja je Vaša poruka čitaocima, ali i onima koji do sad nisu čitali Vaše romane?

-Budite hrabri, jer kao narod moramo biti takvi u nastupajućim vremenima. Za početak, upoznajte se sa onim što niste znali i neka vas romani podstaknu za dalja istraživanja, spoznanja i samim tim podignu vašu svest i izgrade još više vaš odnos prema našoj kolevci, Kosovu i Metohiji. Najsrećniji ću biti ukoliko one koji to još uvek nisu učinili, neki od ovih romana podstaknu na odlazak i obilazak našeg naroda i predivnih svetinja koje imamo tamo. Nećete se vratiti isti, to vam garantujem.