• Поглед

Комар: Тешко је гледати чланке црногорских историчара

1 min read

10 година ‎ ИН4С

Заиста је тешко гледати чланке црногорских историчара који дотичу личности недокучивог Позвања.

Бока которска саставила се први пут у историји, сопственим избором, са Црном Гором огрнута светитељским плаштом Светог Петра Цетињског и подупрта његовом светом десницом.

Подсјетићу начас да је раније уступање јуриздикцији цетињског митрополита Данила простора Боке резултат одлуке млетачког Сената и о томе документу се може расправљати. Али, то препуштање нема никакве везе са одлукама становништва Боке и бокешких комунитади. Између Боке и Црне Горе заиста постоје огромне разлике.

Бока је, најприје, постигла да створи дјела која представљају израз колективног прегнућа. Колективност је у динарском историјском оквиру доказ оцрквењене хришћанскости домаћих заједница. Али, и поред тога, Топаљска комунитад ни у једном часу током свог постојања није прихватила управу црногорских митрополита Саве и Василија што не значи да они нису пружали своје архијерејске услуге Бокељима као што су то чинили и други српски епископи.

Тек са појавом велике личности Црне Горе Петра I Петровића, истина у разломном времену рушења Млетачке републике која је Боки, а посебно Топлој, донијела веома значајан привредни и културни раст, Бока ће, раздјељена на три политичке струје, одливати дио свога јединственог славеносербског тијела и политичком узношењу ка истовјерној и истородној Црној Гори.

Свети митрополит представља једину дјелатну копчу између двије регије у њиховој укупној историји. Али митрополит Петар представља свијетло на непрегледном пољу међусобних сукобљавања и потирања и митрополит истовремено представља политички инструмент своме народу далеко ван граница епархије. Ваљало би, заправо, детаљно испитати за чим се то у периоду запосједања средишњих српских земаља аустроугарском силом узносе тамошњи Срби? Свети митрополит је носио лик Православља који није само богословски изображен и утемељен већ је у визури најдубљих динарских изолата на обзору модерне политичке историје српског народа својим животом састављао Нову Вијест и њезине старозавјетне недогледе. Свети митрополит је Боки донио жижак вјере и разгорио душе за опрост. И никада одавде нећемо изговорити ни једну ријеч о епископима Цетиња и митрополитима Црне Горе и када би налазили историјске подстицаје и оправдања, јер Бока се, понављам још једном, са својим црногорским простором саставила и сјединила нераскидиво, у светости. Ако ћемо погледати фактографски, овај крај је митрополита као свога пригрлио још и прије слома Млетачке републике, а не никако као војсковођу из „француског“ рата чије чете пале и страше.

Надам се да је црногорски историчар који је помињао острошког светитеља млад, јер не би било добро, а и у том случају је рјешиво, да је одмаклијих година. Младост се креће и дјелује подстицајима тијела и обично исказује револуционарно и она је и тада невина. Невин, међутим, није, ко је употребљава. Ко зна да не постоји инструмент којим се може раздвојити славеносербско од влашког, Срби од Арбанаса и романофоних Влаха и да су турски порески пописи 15. вијека најранији постојећи пописи Црне Горе. Ко зна да је читаво то балканско клупко састављено у древној константинопољској вјери и да је то и само то његов заједнички именитељ. Ти пописи које је доносио изузетни научник Невесињац Ахмет Аличић из Орјенталног института не остављају ни мало могућност за етничке диференцијације и нијансирања и они се не могу титрирати до спирања словенских натруна у пројектованој чистоти расе. То клупко се одмотавало и размотавало само како би изразило снагу темељног потицаја за градњу Цркве. У превеликој мјери наша је народна историја историја рода исказивана као родовски именослов и када би погледали у дубину прошлости наших бројних динарских заједница видјели би јасна зрна родовских надметања и раздора.

И српске и несрпске заједнице на Балкану, ако се тако нешто уопште може пројектовати, унутар својих комуна показале су, ама баш свака, јасну линију раздора, као што је, уосталом, и сам словенски Дубровник уколико га посматрамо по трагу резултата богатих архивистичких увида Н. Векарића.

Вјерујем да за овај народ и земљу није добро да настоји на потирању регионалних историјских заједница основаних на вјечитим вриједностима. Такав поступак је кључ у рукама динарске револуције која је растављала све што је овај народ у Христу сакупљао да нађе мјесто међу народима.

Истина је једно. Непрегледно је коло србијанских историчара који су искриваљавали основне истине о темељном балканском народу познате сваком часном житељу наших херцеговачких и далматинских и црногорских пустара. Можда би и аутору и другима у Црној Гори било занимљиво да види моју свеску насловљену „Фалсификати у историографији о Новом у Морејском рату“ објављену прије више од десет година па да види у коликој су се мјери, дакако са различитим намјерама, наши путеви укрштали.
Свако вам добро од Господа!

Топла, на Велики Петак, 2015. године
Горан Комар

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: