Заобилазницом до испуњења младалачког сна. Усред америчке тренерске одисеје дуге 20 година, један позив вратио је Игора Кокошкова кући. Позив који сви чекају, а само ретки дочекају.
Новог селектора Србије верно прати „срећа“ у тренерској томболи: од звања првог европског асистента у колеџ и НБА кошарци, првог неамеричког помоћног тренера са НБА титулом и члана стручног тима на ол-стар мечу, до промоције у првог главног тренера НБА тима рођеног и одраслог ван америчког тла. Овакву биографију, прожету сензационалном титулом првака Европе са Словенијом, није могуће исписати срећном руком.
“Game changer”, односно човјек који редефинише стандарде, као тренер почетник није маштао о америчком сну.
– Нисам имао такве претензије пре 20 година – искрен је први асистент у „стафу“ Сакраменто Кингса. – НБА је била табу тема, недодирљив свет за играче, посебно за тренере. Мој долазак у НБА био је стицај околности, донекле и среће. Одрастао сам у Београду, учио од српских и југословенских тренера. Национални тим био нам је много ближи и реалнији, нешто што смо могли да додирнемо и гравитирали смо ка томе.
Овако дефинише разлику у доживљају двије битне станице у каријери – НБА “ head coach“ у Финиксу и тренер свог националног тима.
– Поред свих обавеза и мог посла у НБА тиму, дела породице који живи у Америци, одлука да се на неки начин тренерски вратим у Србију је чисто емотивне природе. Базира се на осjећају да се враћаш тамо гдjе припадаш и одакле си кренуо. НБА је посао и дiо моје свакодневице, рад са репрезентацијом задовољство и част.
На извор се вратио пловећи америчким водама, али и рукавцима који су га водили до селекторског посла у Грузији и Словенији.
– Дуже од десет година сам у ФИБА кошарци, тај контакт са националним селекцијама био је и начин да задржим посао у НБА. Радио сам осам година са грузијском репрезентацијом и две са словеначком, што ми је дало могућност да останем на НБА тржишту. Са друге стране и да будем присутан на европском и, искрено, да се такмичим са европским тимовима и тренерима, да учим од њих и постанем бољи. Уз дужно поштовање према грузијској и словеначкој репрезентацији, то не може да се пореди са овим. Ја сам Србин, Београђанин, у Србији су моји породични и професионални корени.
Иза националног тима је неуспjех на Свеjтском првенству у Кини, испред императив пласмана на Олимпијске игре у Токију преко квалификационог турнира у Београду. Неко би рекао – деликатна ситуација.
– Калкулација није било, нисам имао такав рационалан став по питању шта се дешавало до сада и који је следећи корак. Упућен сам у збивања, резултате, укрштали су нам се и путеви. И са Грузијом и са Словенијом играо сам против Србије. Знам да су следеће године Олимпијске игре, али то није утицало на одлуку. Преузео бих репрезентацију и да се играју само квалификације за Европско првенство 2021, тако је било и са Словенијом која се тада није квалификовала ни за једно веће такмичење. Увijек је деликатна ситуација, свима су нам познати стандарди које су поставиле генерације претходних деценија.
Елегантним професионализмом прелази преко одговора на питање да ли даљи ангажман зависи од пласмана на ОИ.
– Савез има стратегију и дугогодишњи план, али је мој лични став много важнији од договора, а то је да се остваре амбиције и зацртани циљеви. Постављам их себи као такмичару и то не долази из Савеза.
Ћутањем одобрава констатацију да је његов највећи успjех злато са Словенијом на Евробаскету 2017. У финалу је побиједио своју Србију.
– Треба бити реалан. Нисам преузео Словенију знајући да ћемо за две године играти у финалу Европског првенства, и то против Србије. Наш национални тим имао је веома доброг селектора, који је у претходних пет-шест година остварио запажене резултате. Нисам могао да чекам да се отвори то место да бих могао да водим своју земљу. Много већи тренери од мене никад нису добили ту шансу. Чињеница је да не бих добио могућност да будем селектор Србије да нисмо направили такав успјех са Словенијом. Када је стицајем околности дошло до те утакмице, могао сам само да уживам у такмичењу са асовима на терену и ван њега, да укрстимо копља и видимо ко је бољи. Не мислим да је неко очекивао да ћу да напустим словеначки тим зато што у финалу играм против своје земље.
Очекује смотру радног назива „најбоље из Србије“ на јунском предолимпијском турниру у „Арени“.
– Сви ти момци су велике патриоте, амбасадори српског спорта и увек су радо играли за национални тим. То је њихова одлука, није обавеза. Битно је да не постоји пресија, то задовољство мора да иде из човјека. Желим им да имају добре сезоне и буду здрави, да окупимо најбоље што имамо следећег лета и прођемо заједно кроз те утакмице.
Сви се надају са – Николом Јокићем.
– У контакту сам са свим играчима, са Николом такође. Не може се очекивати да било ко од тих момака у овом тренутку да чврсту гаранцију да жели да игра. Они не играју за селектора, већ за национални тим. У овом тренутку причамо о њима, њиховим сезонама. Не видим разлог да не буду мотивисани да играју за репрезентацију у олимпијској години.
(Новости)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
