Пише: Небојша Јеврић
Горан је родитељима рекао да ће преноћити код мене а ја својим да ћу код њега. Морали смо да спремамо математику. Знали смо шта нас чека кад се разредни врати. Наш разредни Стојан Дубурија узео нас је на зуб. Иако смо били добри математичари. Наше несташлуке, бежање са часова, каламбуре које смо правили доживљавао је као личне увреде. Био је врхунски математичар али је захтевао сурову дисциплину. А ми се у то уклапали нисмо.
Био је из села Гранчарева. Јашући пут Гранчарева под врхом Лисе, пао је са коња и поломио руку. Цео разред је отишао да обиђе разредног а ми смо купили кило шећера и обишли коња. То се рашчуло по школи.
Чекао нас је последњи час математике а ми смо одлучили да на два дана фурнемо на море.
Имали смо новац за нешто хране, али нас то није бринуло. Шверцовали смо се возом до Сутомора а онда стопом до Будве. Дан смо провели на плажи где смо имали намеру и да ноћимо, а онда сутра назад.
Сезона је већ почела. Мували смо Швабице на енглеском који нам је толико добро ишао, да су нас питале да ли смо Енглези.Или је њихово знање енглеског било толико лоше.
Но, залуду, оне су отишле у хотел а ми на плажу.
Пробудила нас је киша.
Где да се склонимо без кинте у џепу.
А онда се Горан сетио Кира Радовића.
Нашли смо га на тераси „Могрена“, као испод стрехе, где држи говор против Маркса.
Киро је био стари политички робијаш којем ни једна власт није могла да издура. Одувек су га хапсили.
„Оно мало живота што сам проживио у животу, проживио сам на Голом Отоку. Можете мислити како ми је било под брозовим властима.“
Кад су га оптужили да је рекао да је Тито био енглески шпијун, он је у за вршној речи додао:
„Не само да је био Енглески шпијун него и по свој прилици шпијун Гестапоа.“
Судија је тражио повећање казне коју је Киро издржао у Спужу.
Био је легенда Црне Горе, са шакама које су биле као лопате, којих су се бојали сви припадници црногорске православне цркве Мирашеве.
У то време, кад је Тито био још жив, Киро је причао окупљеним слушаоцима а таквих је увек било:
„Маркс каже:Напред пролетери! У бици која је пред нама немате шта да изгубите. Значи, гладни сте и дајте главу за гузицу.“
„Највећи син наших народа и народности је понављао први разред основне школе а четврти никад није завршио.Академик. Кажу, морао је да чува краву.Као да је та крава била мустанг!“
Почињао је од Хераклита а завршавао са Хегелом и Марксом. Посебно је навидио Хегела. Од њега су, по теорији Кира Радовића, све муке почеле. „Он је Маркса обучио!“
Друштво се око Кира испод надстрешнице хотела полако разилазило.Остали смо само Горан, Киро и ја.
„Киро, немамо ђе ноћас на конак.“
„Зна Киро ђе има конака.Идемо у коцкарницу.Ту ја имам и кумова и пријатеља.Само се мене дрште.Утекли из школе! А ја сам шумарски инжињер без дана радног стажа!“
За Титовог земана није тако лако било ући у коцкарницу али су Кира сви познавали.
У задимљеној сали мириси парфема су се мешали са мирисима мушког зноја. Један дебели раздрљене кошуље бацао је стално на тринаестицу и губио.Дама у вечерњој тоалети игрлала је само на црно. Киро и нас двојица нисмо играли јер је Киро од докоњака и губиташа окупио круг и већ почео своја чувена предавања о Јосипу Брозу. Тету. Није хтео да каже Тито већ Тето. Један завијене главе је играо на аутоматима и стално губио. Ко је овај, Киро? „А, тај се маскира да га неби препознао апарат!“ Настасија Филиповна је трошила последње новце.Недостајао је још само Фјодор Михаилович да све опише.
Било је то време без интернета и лаког преноса комуникација.
За једним столом се појавио Италијан који је почео да добија. Престали су жамори и сви су се окупили око рулета за којим је он играо.Играо је лако,као овлаш,стављао час на црно, час на црвено…онда све на нулу. И нула је изашла.
Сад су почела сашаптавања. Крупијеу су се по глави појавиле грашке зноја али је рулет морао да се окреће.
Што је ноћ више одмицала, гомила жетона пред жабаром је била све већа.
У зору је крупије објавио да је банка пукла, да је сто банкротирао.
Донесен је црни чаршав, први и последњи пут виђен у Црној Гори, и њиме покривен астал.
„ Wе’лл стаy wитх yоу!“ рекао му је Горан.Жабар се делићем усне осмехнуо, погледао у нас двојицу младих и јаких момака, у Кирове руке и климнуо главом.
Уновчио је жетоне и сишли смо на доручак који нам је сервирао уморни конобар.Жабар га је частио новчаницом од сто марака.
За доручком, задовољан што има друштво које му поштено изгледа а и бојећи се јер требало је отићи из Црне Горе са толико кеша, Жабар нам је гурно лову да смо још десет дана могли остати на мору.
„У чему је тајна вашех успеха?“ питао сам га наивно,дечачки искрено не очекујући одговор.
„Деведесетдевет зарез девет посто људи проведе живот бавећи се послом који су одабрали а да никад не упознају најбоље у том послу. КАД УПОЗНАШ НАЈБОЉЕ, СХВАТИШ ДА ЈЕ СВЕ МОГУЋЕ.“
Речи Доминика Сантинија ,којем је био забрањен улазак у пола коцкарница Евопе, али не и у Црној Гори, запамтио сам за читав живот.И увек сам се трудио да будем што ближе најбољима у свом занату ма који занат да је био!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
