Ко заиста води САД: Да ли ће припадници ”Deep State“ дозволити да се ”размашу” Трамп и Сандерс
1 min readБивши припадник CIA са искуством рада у Турској овог лета је написао чланак о „паралелној држави“. Израз се односи на паралелну „тајну владу“, укорењену у војним и обавештајним службама, чији је циљ да обезбеди надгледање изборне демократије. Није, међутим, Турска била у фокусу чланка који је написао Филип Гиралди (Philip Giraldi, 1946, бивши антитерористички специјалац и обавештајац CIA; прим. прев.) иако је и тој земљи својствен феномен „паралелне државе“. Тема је „паралелна држава“ у Америци.
”Паралелна држава” и америчка реалност
Гиралди, данас извршни директор Савета за национални интерес, спољнополитичке организације са седиштем у Вашингтону, назвао је паралелну државу „неизгласаним присуством унутар система неизабраних личности, лишених одговорниости, које воде ствари из сенке“. За разлику од Турске, у којој је, тврди Гиралди, „паралелна држава“ пустила корење у безбедносној сфери, америчка „паралелна држава“ састоји се од утицајних угледника, попут Клинтонових или бившег шефа CIA Дејвида Петреуса. Они су настањени у Њујорку и Вашингтону, живе у благостању које им ообезбеђују влада и корпоративна моћ, сарађују са законодавцима и њиховим сарадницима на Капитол Хилу као плаћени лобисти, као бивши политичари, узимајући милионе за утицај на банке, хонорарно радећи у њима као технократе које посредују између Голдман Сакса и министарства финансија. Они раде са милијардерима, који машу политичким донацијама, али и са интелектуалцима чије идеје финансирају корпорације ради удела у њиховим истраживањима.
Наравно, све ово звучи као дрека неког левичарског теоретичара завере, посебно ако се има у виду часопис где је текст објављен. Реч је о Америчком конзервативцу (The American Conservative), који пише против десничарског естаблишмента.
Метафора о „паралелној држави“ изгледа као ознака којом се објашњава актуелна америчка реалност. Писац Питер Дејл Скот, професор емеритус енглеског језика на Универзитету у Калифорнији, прошле је године објавио књигу Америчка паралелна држава, где се пише о улози безбедносних оперативаца те нафтних и финансијских компанија. У међувремену, Мајк Лофгрен, републиканац који је 28 година провео као асистент у Конгресу до завршетка каријере 2011. тај израз је користио како би описао тајни двопартијски консензус „о финансијама и приватизацији“. Консензуси, како каже Лофгрен, постизали су се док се јавности скретала пажња популарним дебатама о „разним друштвеним питањима, попут легализације абортуса и геј-бракова“.
Подела нових карата
Могуће је, а можда и мудро, као погрешну одбацити идеју о „паралелној држави“. Теорије о силама из сенке увек се узимају уз сумњу. Ипак, Америка се суочава са двоструким политичким феноменом – Доналдом Трампом са десне и Бернијем Сендерсом са леве стране. Јавни естаблишмент сада улаже напоре како би их спречио да оду предалеко и „паралелна држава“ дели нове карте.
„Дебата у Републиканској партији свела се на заустављање кампање Доналда Трампа“, може се прочитати на насловним странама. Пише се о томе како се републикански донатори не слажу са његовим неконвенционалним ставовима и погледима, попут оних о трговини и опорезивању финансијске елите, који не приличе једном бизнисмену и милијардеру. Извршиоци тих радова нису осећали никакву нелагоду у јавности што је у страначкој елити потврђен конзенсус како би се „учинило нешто да се заустави Трамп“ у нечему што би требало да изгледа као демократски процес.
Ту је и полемика унутар елите у Демократској странци, одакле стижу информације да се њени лидери боје побуне Бернија Сендерса, изразитог социјалдемократе због којег праве план Б, уводећи Хилари Клинтон у трку како би га ослабили. Све раније резервне варијанте биле су седе демократе беле пути, који су и раније били кандидати за председника и који су за донаторе много сигурнија опција од Сендерса.
Трамп и Сендерс су потпуно усвојили популистички сегмент данашњег америчког дискурса – први јер је независан од поквареног утицаја милијардера а други јер жели да драстично смањи друштвену неједнакост. Обојица су се у тандему издигли на овим прелиминарним изборима, супротно предвиђањима већине. А сада остаје да се види колико далеко или колико „паралелно“ су демократске странке спремне иду да обезбеде демократију у земљи.
