Ko je tu ratni zločinac

Piše: Ilija Petrović 

Na portalu IN4S, mogli smo 20. januara pročitati da je Srbski savet Australije poslao protestno pisao nekoj tamošnjoj televizijskoj kući zbog nepoštovanja iskazanog ne samo prema teniseru Novaku Đokoviću, već i prema srbskim navijačima (što, po pretpostavci, uključuje i isti takav odnos prema srbskome svetu u celini), a obećao je da će se obratiti i Komisiji za ljudska prava u Australiji.

Iz datoga teksta vidi se i da “Srbima u Australiji nije lako da se bore za pravdu zbog izrazito loše medijske slike o našem narodu… Imali smo iskustvo sa ‘Foks’ televizijom jer je izašao tekst u kom se navodi da su Srbi ratni zločinci. Mi smo se pobunili, oni su dali izvinjenje i povukli su taj tekst… ali ovo je drugačije… Očekuje se reakcija ambasade kao i države Srbije, ali mi volimo da kažemo da smo australijska organizacija i to treba odvojiti”.

Da bi se mogli uspešno (ili uspešnije) braniti, Srbi bi, ne samo australijski, morali ponešto znati od onoga što sledi u nastavku, ali oni, u skladu sa “znanjima” zvanične nauke, ili to ne znaju ili to obezvređuju.

Francuski slavist Siprijan Rober (1807-1857) je još pre sto osamdesetak godina zapisao da su Srbi početni narod-majka, a njihov jezik, srbski, jezik-majka, iz čega sledi neoboriv zaključak da je ljudska civilizacija iznikla iz krila srbskoga naroda, te da su ostali narodi, mnogo mlađi, nastajali na temeljima i tekovinama srbske civilizacije.

Fistel de Kulanž (1830­-1889), francuski istoričar, u svojoj studiji o pravu u državama staroga veka (1864), baveći se izvesnim etnološkim kategorijama, najveći deo svojih zaklju­ča­ka izveo je iz nekih pojava karak­terističnih za život i običaje Jelina i Latina, Sabinjana i Etru­ra­ca s Ape­ni­na i Arijaca s Istoka, u ovom po­sled­nje­m slu­čaju pozivajući se i na himne iz Ve­da (znanja dobro poznatog po imenovanju početnih slova iz srbske azbuke: az, buki, vjedje, glagolj… ja, slovo, znanja, govorim… – IP).

Ne upu­štajući se u raspravu o stavo­vi­ma da su “Sr­bi na­rod koji je stvo­rio Vede”, te da “po svome filo­zof­skom sistemu, mito­lo­škom, kao i drugim motivi­ma, na­ša (srbska) na­rodna pesma silazi u naj­dub­lju ved­sku prošlost”, ovde će se ipak konsta­to­va­ti da Sabinjani i Etrurci je­su Srbi, isto kao i indijski Ari­jevci, a Jelini i Latini, kao novodošli u zemlje zv­a­ne danas Grč­ka i Italija, poro­b­ljavanjem mnogo­broj­nijih srb­skih stari­na­ca i poste­peno preuzi­majući najveći broj nji­hovih kultova, pre svih kult porodice, kult og­nji­šta, kult braka, kult svojine, kult umr­lih… svoju društvenu organizaciju prilagođavali su stanju u zateče­nom stanovništvu, na čemu su, vremenom, te­me­ljili ne samo navod­no pr­ven­stvo na osvojenim teritorijama, već i svoju buduću civilizaciju ko­joj da­nas sav “kulturni” svet priznaje prvenstvo.

Pomenuti su Sabini i Etrurci, pojmovi koji zvaničnim istoričarima (i lingvistima) u Srbiji nikako da “pod kapu” stanu kao istorodni ovovremenim pojmovima Srbi i Rašani. Jer, uz onaj prvi, valjalo bi znati da slovni sklop “srb” tako izgovaraju jedino Srbi, dok svi ostali, i najveći broj bivših Srba, glas “r” zamenjuju nekim od samoglasnika, pa su, tako, upotrebom samoglasnog “a”, Rimljani “dobili” Sabine. Onaj drugi, Etrurci, u zvaničnoj srbskoj nauci “ušančio” se kao jedini i neizmenljiv, zbog čega se samo retki dosećaju da su rimski “Etrurci” sebe zvali Rasi, Raši, Raseni.

Onako (ili slično: Rašani, Raščani) kako se zvalo i jedno srbsko pleme oko reke Marice, koje su njegovi grčki susedi u nemogućnosti da izgovore glasove š i č, nazvali Trakoi. Grčki pogrešan izgovor preuzeli su najpre Rimljani, potom i “ostali”, što je Strabon, i sam Grk, “opravdao” objašnjenjem da “mnogi mnogo brbljaju, ali ponajviše Grci, koji su postali od svih najbrbljiviji”.

Kad su već Rasi i Rašani u priči, na prostoru svih nekadašnjih jugoslovenskih republika tridesetak je manjih naselja nazvanih po toj osnovi, a ovom potpisniku poznate su barem dve “krupnice” iz bliže ili dalje okoline: prva, za Madžare – Srbi su Raci (izvedeno od Rašani, Raši), a druga, Rusija, Rasija, najveća od srbskih zemalja (od 491. godine slovenskih) – za Engleze je Raša!

Za zvaničnu lingvističku i istorijsku nauku u Srba, dati raški primer beznačajan je izuzetak, što može potvrditi i moje dvadesetak godina staro iskustvo stečeno pri pokušaju da mi kraći ogled o Zmajevu, osrednje velikom selu u Bačkoj, prvi put zabeleženom 1267. godine pod nazivom Ker, bude objavljen u Onomatološkom zborniku Srbske akademije nauka. U uvodnom tekstu pisalo je i sledeće:

“Prema vrlo živom seoskom predanju, srpsko stočarsko ple­me koje je krsta­rilo Panonskom nizijom odlučilo je, nekada, dav­no, mnogo pre pomenute godine, da se trajno nastani na jed­nom me­stu. Ljudi koji su izabrali svoje buduće stani­šte, okruženo ri­tovima i gu­stim šipražjem, u hataru današnjeg Zmajeva, mora­li su to mesto na neki način i obeležiti, ne bi li ga pri povratku, na čelu osta­lih saplemenika, lakše pronašli. Kao najpri­kla­d­nije učinilo im se da treba iskopati duboku jamu i u nju ubaciti kera, psa, po čijem će lavežu kasnije lako pro­naći odabrano me­sto. Tako je i urađeno, a novom naselju ostalo je ime Ker”.

Zadužen da proveri vrednost primljenog teksta i, možda, ne znajući za “potpuno slaganje” istoričara Dušana J. Popovića (1894-1965) sa Jovanom Erdeljanovićem (1874-1944), “je­dnim od najboljih pozna­valaca načina stvaranja i održava­nja tra­dicija, koji je zamerio našim naučni­cima da… tradiciju ne bi tre­balo olako odbacivati kada je mnoge činjenice po­tvrđuju”, akademik Aleksandar Loma (1955), znalac petnaestak jezika, “presudio” je (17. juna 2004) da se “u uvodu treba ograditi od navedene narodne etimologije to­po­nima Ker (za koju je već na prvi pogled jasno da nije ništa vi­še od šaljivog domišljanja!) i uputiti na njegovo naučno tuma­če­nje (iz mađarskog): L. Kiss, Földrjzi nevek etimológiai szótara, Budapest 1980, s.v. Hajmaskér (950), up. i s.vv. Abaújkér (36), Bedegkér (98), Kérsemjén (330), Szamoskér (594), Szentgáloskér (606), Üjkér (667): kao što se vidi, po­sredi je toponim rasprostranjen na celom mađarskom prostoru, prvi put zabeležen još 950. godine, koji se izvodi iz staromađarskog ro­dovskog imena turskog porekla (tur. kär ‘gorostasan, velik, moćan’)”

Nekoliko dana kasnije, akademik Loma boravio je u Novom Sadu, pa mi je to bila prilika da sa njim porazgovaram o primedbama na “šaljiva do­mišljanja” o nazivu srbskog naselja Ker. Razgovor je trajao vrlo kratko jer akademik Loma nije ni pokušao da protivreči onome što je čuo: Madžari su u Panonskoj niziji “sveži” došljaci i nije njihovo bilo da izmišljaju nazive za mesta koja su Srbi do tada nastanjivali. To što po Madžarskoj ima više naselja u koji­ma se nalazi reč “Ker” ne znači mnogo. Ako je pomenut neki na­vod­no madžarski toponim iz 950. godine, tek to može biti potvr­da daj taj toponim nije madžarski. A evo zašto: Madžari, ili Ugri, upali su u Panonsku niziju 895. i sve do 955. godine, kada su pretr­peli težak poraz kod Augzburga, oni su u današnjoj Madžarskoj bili prolaznici. A mora se priznati da pro­laznici nikada i nigde nisu davali naziv nekom mestu, oni su samo svome jezičkom izrazu prilagođavali one nazive koje su zaticali u svojim novim stalnim staništima. Najlepši primer za to jeste Ker, današnje Zmajevo, mesto čiji su naziv ne znajući mu pravo značenje, pisali različito, u četiri poznata oblika: Ker, K¾r, K¾er, Ke¾r. 0000Da su znali šta to znači, pisali bi ga uvek na isti način.

Posle svega, tekst je u Onomatološkim prilozima objavljen u prvobitno datom obliku.

No, bilo kako bilo, zvaničnim lingvistima i istoričarima u Srba nisu sporni samo pojmovi Rasi, Tračani, Ker, Etrurci, Sabini i ini, njima valja pridružiti, tek primera radi, i Vels, Vende, Kelte…

Nekima od ovih poslednjih bavio se Miloš Crnjanski (1893-1977), književnik, u svom radu o britansko-balkanskim vezama u preistoriji (https://www.scribd.com/document/332212839/Molo%C5%A1-Crnjnski-Britansko-balkanske-veze-pdf), te će zapisati da “trag Kelta, u imenima britanskih reka i ostrva, nije mnogo poznat u javnosti, ni na britanskim ostrvima, van krugova arheologa. Taj trag, međutim, zaslužuje pažnju i naših arheologa. Već samim tim da je, neverovatno, slavofon”, odnosno prepoznatljiv po svojoj slovenskoj, uistinu srbskoj zvučnosti.

Da bi dokumentovao tu svoju tvrdnju, on je naveo brojne toponime (zemljopisne nazive pojedinih mesta, reka, planina…) koje je “nalazio u arheologiji Škotske, Engleske, Irske, Velsa, u keltska i antička vremena, i na antičkim, geografskim kartama britanskih ostrva:

Liig, Varar, Cenen, Drem, Murav, Cegin, Cethen, Don, Limina, Voyan, Vechan, Lagan, Tama, Idris, Lab, Ultava, Thaya, Malena, Machno, Nen, Vedra, Sochan, Prosen, Braid, Iscir, Tuessis, Bar, Bach, Dobronos, Bingos, Peukh, Oboka, Tolka, Stour, Waya, Thamesis, Nith, Buna, Mur, Derwent, Ram…”

Van svake sumnje, Crnjanski nije ni imo nameru da “ulovi” sve njemu prepoznatljive zemljopisne nazive po engleskom ili irskom ostrvu, ali je i za ono što je popisao, mogao ustvrditi da “i za osnovca u arheologiji ta imena moraju biti zaprepašćujuće slavofona”. Pa će tome dopisati da, čak i na prvi pogled, nije teško naći “odgovarajuća imena, čak i sinonime za ta imena u našim rekama, od starina. Na primer: Liig, sa istim značenjem, keltskim, u našem Ljigu. U starovelškom je protumačen kao ‘utoka reke koja je blatna’.. Pored te reči, za utoku… javlja se i usc… kao sinonim za istu hidrografsku pojavu, za Ušće… Varar, Vardanos, javlja se na kartama već u Skitiji, Južnoj Rusiji, u blizini varoši Kerč… A nalazi se docnije u Makedoniji… Drem, Murav, imaju sinonime u slavenskim Murama, Morišima, Moravama. Cetin i Cethea ostavili su traga u Crnoj Gori i Dalmaciji. Limina je latinizirani sinonim za Lim… Irski Boyan ne treba ni tumačiti… Lagan i Tama su, bez daljega, upadljivo slavofoni. Idris je ostavio ime jednoj reci Istre. Lab je poznato ime slavenskih reka. Ultava je Vltava. Ceska je eminentno keltska zemlja u preistoriji… Prosen, u Velikoj Britaniji protumačen je kao senovit… Tyessis Tisa… Wedra i Wear dublve su jasno slavofoni… Sochan je naša Soča… Peykh je pek, zlatonosni, Pek. Tako je protumačen i u Engleskoj… Bun, Bana, Boatia, u staroj Irskoj, ostavila je traga u korenu reka i kod nas… Derwent i Ram, nisu samo slavofoni, nego ih ima i u Bosni, eminentno keltskoj zemlji u preistoriji.

Keltski koreni u nazivu svih tih reka, u Evropi, iz preistorije, sami po sebi možda i ne bi bili toliko čudnovati za nas, kao substrat (osnova – IP). Ono što je začuđavajuće, to je njihova jaka slavofonost”.

Kaže tako, “začuđavajuće”, iako će dopisati da je na balkansko-britanske veze već u preistorijsko doba ukazao, prvi u Engleskoj, arheolog Gordon Čajld (1892-1957), da je genetičar Džon Holdejn (1892-1964) označio britanska ostrva toga vremena kao “kolonije Jugoslavije” – zbog čega se morao iseliti u Indiju -, te da je tadašnju kulturu Balkanskog poluostrva i britanskih ostrva izjednačavao irski arheolog Robert MakAlister (1870-1950) koji je kao njen centar označio Vinču.

Od Crnjanskog saznajemo da “više britanskih uticajnih arheologa priznaju najranije, ilirske, tragove u preistorijskom dobu britanskih ostrva, oslanjajući se pri tome i na zapise antičkih istoričara koji su pominjali veze između britanskih ostrva i nekih, danas slavenskih, krajeva Evrope, naročito Rusije”, te da su iz Bretanje i Vandeje, u Francuskoj, pristizali Veneti i Iliri. Zbog svega toga, i “hroničari srednjeg veka upozorili su na VENDSKE tragove u preistorijskoj toponimiji britanskih ostrva, kao i na toponimiju koja nesumnjivo seća na skitska, ilirska, vendska, imena mesta, a zastupali su i tezu da je stanovništvo britanskih ostrva poreklom iz Skitije, današnje Rusije i sa Istoka”. Ovim poslednjim “pravdao” se arheolog Robert Monro (1835-1920) kad je obznanio da su Škoti isto što i Skiti. (Nije rekao, mada to nije ni bilo nužno, da je Franjo Apendini – 1768-1837 – pozivajući se na antičke izvore zapisao da su Skiti “istog porekla s Tračanima, Makedoncima, Ilirima, Mižanima, Dačanima, Getima, što je sigurno”).

Crnjanskom je poznato da je engleska nauka, pre Velikog rata, na sve to gledala kao na “zbir slučajnih sličnosti – legendarnih ostataka iz lingvističkih, eponimičnih (po sličnosti u nazivima – IP) predanja, kod starih Škota, kod starih Velšana i starih Iraca, ali ne kao arheološka fakta”, isto kao što je arheologija njegovog vremena “mnogo šta, iz tih teza, morala da ponovi, kao naučna fakta”.

Možda i zbog toga da ne bi išao previše u širinu i bez obzira na to što je znao da “u preistorijsko doba postoje, vendske, substrate (osnove – IP) u stanovništvu britanskih ostrva”, Crnjanski se najviše bavio vezama “između Balkana i britanskih ostrva, za vreme Kelta” jer mu se, po prilici, najprihvatljivijim činilo uverenje Ranke Kuić (1925-2003), Ranke Velšanke, stečeno na osnovu lingvističkih istraživanja, da su Kelti srbsko ple­me i da su, kao dav­na­šnji žitelji u današnjoj Srbiji, bili ev­ropski domoroci. Ona kaže da su Kelti vrlo star narod, i da ih “najno­vija istraživanja stručnjaka datiraju nekoliko mileniju­ma pre naše ere, zapad­no i jugozapadno od Karpata”, u krajevima koje i ostali istra­živa­či srbske starine smatraju izvorno srb­ckim. Od nje se još može saznati da su od Kelta koji su vršljali po Evropi, nastali Bohemi i Moravci u Češkoj, Lombardi u Italiji, Belgi, Bretonci, Irci, Velšani, Škoti…

Uz pohvalu svemu navedenom, nužno se mora ukazati ne samo na izvesne nedorečenosti, već i na greške u kojima Miloš Crnjanski “pliva”:

a. Evropa “iz preistorije”, naš današnji kontinent, stari je srbski “proizvod” jer je nazvana po Evropi, tetki Ilirovoj;

b. I Ilir, Srbin, i srbsko pleme Iliri nazvani su po prehrišćanskom vrhovnom srbskom bogu Iliji. (Nije bez značaja ni podatak da se božanska planina Olimp, pre grčkog upada u Srbsku Zemlju, današnju Grčku, nazivala Ilimp);

v. Ako se već široko prostranstvo od Urala do Atlantika naziva Evropa, razložnim treba prihvatiti arheološke nalaze stare i do šest hiljada godina da su Iberi, nekadašnji stanovnici Pirinejskog polustrva, poznatog i kao Iberijsko poluostrvo, tamo pristigli iz istočnog Mediterana, sa Helmskog (Balkanskog) i Apeninskog poluostrva, što znači da su, kao Raseni (Etrurci), Rašani (Tračani), Iliri… pripadali stbskome rodu. (Nekada, pre već pomenute 491. godine, nazivima današnjih slovenskih naroda označavani su pripadnici odnosnih srbskih plemena, po istoj “šemi” po kojoj se danas razlikuju srbski Šumadinci, Crnogorci, Hercegovci, Bačvani, Ličani, Sremci, Maćedonci, Dalmatinci…).

g. Ruski sovjetski istoričar Nikolaj Maškin (1900-1950), u “Istoriji starog Rima”, Beograd 1950, nalazi Srbe na krajnjem zapadu današnje Francuske, kao Svebe, Sveve (po “pravilu” korišćenom pri imenovanju onih nešto ranije pominjanih Sabinjana), a mi, danas, mirne duše možemo reći da je takvo jezičko prilagođavanje bilo osnov po kome su imenovane Švabe i Švedi; potvrda za ove druge nalazi se i u podatku da se Baltičko more koje zapljuskuje i Švedsku, nekada zvalo Srbsko more;

d. Nesumnjiv je Maškinov podatak o Srbima na krajnjem zapadu Francuske jer se jedna tamošnja oblast naziva Vandeja, po Vendima, Vindima, Venetima (ovim poslednjim nazivom ukazuje se na neposredno “srodstvo” sa Venecijom!) za koje Herodot i Polibije “izričito tvrde” da su pravi Iliri, odnosno Srbi;

đ. Kad engleski istoričar Džordž Treveljan (1876-1962) konstatuje da su Kelti ušli u Britaniju i Irsku “samo nekoliko stotina godina prije dolaska Julija Cezara” (100-44. pre Hrista), u vreme kad su pripadnici raznih srbskih plemena iz Ilirika i Etrurije, među njima i Iberi, pristizali u zapadnu Evropu, tome će dodati da “nešto ‘iberske’ krvi ima vjerovatno u žilama svakog današnjeg Engleza, više je ima u prosječnom Škotu, a najviše u žilama Velšana i Iraca”;

e. I Treveljan i Crnjanski pominju Vels, ali ni jedan ni drugi ne upuštaju se u izvorno značenje toga pojma. Dobro, Treveljanu to nije moralo biti poznato, ali je Crnjanski, umesto “prisećanja” da je Vels nazvan po Velesu, staosrbskom bogu polja, pašnjaka i šuma, odnosno useva, domaćih i divljih životinja, Velsom nazvao i one stanovnike Engleske koji su na drugim stranama imenovani kao Vendi, Vendlanđani ili Venedoti;

ž. Zvanična istorijska nauka, u Srba naročito, i pored toga što konstatuje da su Kelti bili neotporni na uticaj ilir­skih, etrurskih, venetskih i drugih područja na kojima su živela srbska plemena, pokrete keltske vojničke sile preko njihovih pod­ručja pretvara u “vojne uspehe”. Uistinu, istori­ča­ri prećutkuju činjenicu (ili to ne žele da znaju) da su Kelti voj­nički red u srbskom na­rodu, odnosno voj­no­-socijalna ratna organizacija antičkih Srba, odnosno vojne za­štitne trupe jedne oblasti, kraljevstva ili car­stva (Milenko Nikolić, Antička Srbija : Das Antike Serbien Prva 0000knjiga- Band I, Beo­grad 2005, 22), ali zato ne mogu da pobegnu od is­tine da oni, Kelti, gde god su se sreli sa pominjanim plemenima, prilagodili su im se i u etničkom i u jezičkom pogledu. Tako ne­što moglo se desiti samo zbog etničke i jezičke srodnosti jednih sa drugima…

Što se tiče one vesti objavljene na nekoj australijskoj televiziji, navedenoj na samom početka ovoga teksta “da su Srbi ratni zločinci”, isti ti kengurovići (neznalice, naravno, jer je rečju “kengur” sačuvan urođenički odgovor da ne zna kako se ta životinja zove) mogli su ponegde pročitati ponešto od onoga što predobro znaju razložni ljudi sa već pomi­nja­nog Zapada:

“Srbi su veoma čudan narod: ne možete ih uklopiti ni u je­dan svetski poredak…

Srbi nikada nisu hteli da… izađu van svojih granica…

Srbi vole sve podjednako, ni mrave ne gaze jer su i oni Božja stvorenja…

Srbi sve što im se dešava smatraju svojevrsnim antihri­s­tovim udarom na pravoslavlje, a u toj borbi jedini im je saveznik Bog”.

Kad je već tako, onda nije zgorega reći da su Srbi najteže stradali od onih koji su, ko zna zbog čega, otpali iz srbskoga krila i priklonili se nekom od jalovaka zatečenih “na začelju stvaranja civilizacije u Evropi”. Ovovremenim Srbima to je preobraćeništvo najprepoznatljivije po odnosu prema Hrvatima, a meni se dalo da prvi put, na Đurđevdan 1991. godine, u jednoj emisiji iz beogradske televizije odgovarajući na pitanje otkud mr­žnja između Srba i Hrvata, o tome kažem i sledeće:

“Ne postoji mržnja između Srba i Hrvata, postoji samo mrž­nja Hrvata prema Srbima. Da bi se ovaj problem lakše shvatio, valja znati da Srbi nikada u svojoj istoriji nisu ni ra­tovali pro­tiv Hrvata; oni su ratovali protiv bivših Srba, onih Srba koji su ko zna iz kojih razloga napustili pravo­slav­lje i prešli u ka­toličanstvo. Kao što je to slučaj i sa is­la­mi­zovanim Srbima i svima nam znanom izrekom da je potu­rica gori od Turčina, i pokatoličeni Srbi vode svoj lični rat sa svo­jom dojučerašnjom srbskom braćom. Ovi zlosrećni konver­titi, ili preobraćenici, još uvek se nalaze ni na nebu ni na zemlji. Pri­hvatili su katolicizam, ali njihovo ‘hrvat­stvo’ stal­no je pod sumnjom, jer i Hrvati i Srbi znaju o kome se stvarno radi. Mno­ge takve porodice, naročito one koje su ka­tolicizam pri­h­vatile tek koju generaciju ranije, zadržale su porodičnu slavu do današnjeg dana, a dobar deo njih zna i svoje staro porodično stablo. Zbog svega toga, zbog još uvek neiz­bri­sa­nih tragova o svom srbskom i pravoslavnom poreklu, ti ‘novi Hrvati’ mrze i jedne i druge. Mrze Hrvate, jer još nisu dostigli njihov nivo ni u katoličkom ni u nacionalnom pogle­du, a mrze Sr­be jer oni su, i pored svih tegoba koje su povr­e­meno ili stalno navo­dile pojedince ili veće ili manje grupe da izbegnu iz pra­vo­slavlja i Srbstva, i dalje ostali i Srbi i pravoslavci. Više mrze Srbe jer oni su živi svedoci o izdaji svoje bivše braće. Sve dok takvi svedoci postoje, ‘hrvatstvo’ tih novih Hrvata i dalje će biti pod sumnjom. Sumnje će nestati tek ukoliko svi srb­ski svedoci njihovog konvertitstva budu uklonjeni. Mržnja tih novih Hrvata samo je ‘teorijska’ podlo­ga svakom hrvatskom ge­no­cidu nad srbskim narodom”.

Uklopimo li priču o preobraćeništvu u temu koju su nam ponudili australijski Srbski savet i Miloš Crnjanski i ne idući u širinu pominjući, primera radi, engleski doprinos mnogomilionskom, genocidnom stradanju američkih Indijanaca i brojnih drugih po belome svetu, nužno se moramo prisetiti srbske izgibije tokom Velikog rata, posebno krajem 1915. i početkom 1916. godine. Naime, po svedočenju Karla Maksa Lihnovskog (1860-1928), nemačkog ambasadora u Londonu, Englezi su u svom navodnom mirotvorstvu prepustili Nemcima da sama predloži rešenje za Srbiju, a oni, Nemci – “mi smo pritiskali da bude rat… da Srbija mora biti masakrirana”.

Istraživanja Dragoljuba Živojinovića (1934­-2016), istoričara, u engleskim arhivama pokazala su da je En­gle­ska u vreme Velikog rata, počev od krize nastale Sa­ra­jevskim atentatom, bila neprijateljski raspoložena prema Srbiji. O Srbima se u engleskoj javnosti i engleskim uprav­ljačkim “strukturama” pisalo i govorilo najružnije, uz upotrebu i one Marksove “misli” o nji­hovom potapanju na morsko dno. I štampa, i politi­čari, i generali, svesrdno su se trudili da iskažu solidarnost s austrougarskom (i vatikanskom) name­rom da se srbski narod i srbska država izbrišu s ev­rop­ske karte.

Englezi su se tokom cele 1915. godine “bavili” pri­tiscima na Srbiju koristeći se činjenicom da je srb­ski narod u prethodnim ratnim zbivanjima pretrpeo velika stradanja i da je u mnogo čemu računao na savez­ničku pomoć. U trenutku kada je Srbija od Engleske zatražila kredit od osamsto hiljada funti za nabav­ku naoružanja, lekova i sanitetskog materijala, odgo­vo­re­no je da će zajam biti odobren – pod uslovom da Srbija prepusti Bugarima istočnu Maćedoniju. Kako Srbija nije prihvatila taj uslov, Englezi su odbili da joj odobre traženi kredit.

Mimo toga, Englezi su se svojski trudili da osla­be i srbske vojne pozicije, najpre time što su propu­stili da obezbede saobraćajnicu od Niša ka Solunu (pomogli su im u tome i Francuzi čiji je general Moris Saraj – 1856­-1929 -, “svoju” savezničku Istoč­nu vojsku kojom je komandovao, povukao prema grč­koj granici ne obaveštavajući o tome srbsku stra­nu), čime su dopustili Bugarima da taj pravac stave pod svo­ju kontrolu i srbsku vojsku i narod, u zimskim us­lo­vima, prinude na mukotrpno povlačenje prema arba­na­škim i cr­nogorskim planinama. Kad je ova velika nesrećna srb­ska kolona pristigla na arbanaško pri­mor­je, sa njenim prebacivanjem na Krf ipak nije tek­lo ka­ko se mo­glo očekivati. Britanski stav prema srb­skoj strani mož­da je, oduševljen nastalim neprilikama, najbolje “ob­jasnio” njen ministar vojni Ho­rejšo Ki­čener (1850-1916), rekavši da, “što se danas nala­zite (Srbi – IP) u teškoj situaciji, sami ste krivi. Tvrdo­gla­vo ste od­bi­jali da Bugarskoj učinite kon­ce­sije… Radije ste hte­li da svi iz­gi­nete nego da Bugarima učinite ustupke”.

Kada je srbska vojska počela da pristiže na So­lun­ski front, Englezi su zatražili od srbske Vrhov­ne komande da pristupi njenoj reorganizaciji, tako što bi se formiralo šest divizija, posle čega bi, sva­ka za sebe, bi­le poslate na zapadni front – da tamo ginu umesto Engleza. Naravno, to je, na og­romno englesko nezadovoljstvo, odbijeno, što je u na­rednom periodu bio razlog engleskim generali­ma da deluju protiv srbske vojske: nisu joj dopuštali da kre­ne u neki napad na neprijatelja, izdejstvovali su da jedna ruska brigada poslata kao pomoć srbskoj voj­sci bu­de uklonjena sa Solunskog fronta “kako ne bi ima­la bilo kakav kontakt sa srpskom vojskom” i po­sla­ta na krajnji grčki istok, a sve to pratili su pret­njama da će povući svoje snage sa Solunskog fronta. “Tokom čita­ve 1917. godine neprestano su radili iza leđa Sr­biji. Radili na očuvanju Austrijske monarhi­je, podr­ža­vali Italijane oko Dalmacije i Istre, pod­streka­va­li Ru­mu­ne da uzmu Banat, Bugare da uzmu srp­ske te­ri­to­rije severno od Makedonije”.

Englezi su na takve marifetluke zlikovačke uvek pripravni, a kad im kucne sudnji čas, ni do groblja ne bi znali stići da im nije putokaza na kome piše cemetery – engleskom izgovoru prilagođena srbska reč SMRT!