Ko je obojio revoluciju?
Miloš Tomić
Piše: Miloš Tomić
U početku — bez imena, bez amblema, bez izvorišta. Samo glasovi mladih, parole i ulica. Kao da je sloboda sama sebi došla u goste. Ali svaka naivnost ima rok trajanja. I svaka priča — svog reditelja.
Sedam meseci kasnije, scenografija je rasklopljena. Nema više misterije. Vođe su se ogolile, finansijeri isplivali, a organizatori — kao pauni — pretrčali u prvi plan. Na ulicama više ne marširaju ideali, već ambicije. Ne pojmovi, već projekti. Ne ljudi, već mehanizmi.
Ovo nije revolucija. Ovo je operacija.
Složena.
Detaljno pripremljena. Podržana logistikom, novcem, medijima i stranom voljom. Sa ciljem — ne korekcije, već destrukcije. Ne boljitka, već paralize.
Prvi su iskoračili akademci. Ne kao mislioci, već kao dirigenti. Sa katedre u uličnu mrežu. Potom nevladine organizacije, uigrane kao simfonija, finansirane sa više adresa nego što ima ambasada u Beogradu. Za njima – mediji, disciplinovano ujednačeni, kao da im je neko iz iste redakcije pisao uvodnike. A u prvom redu – deca. Mladost isturena kao štit, ali i kao mamac.
Studenti postaju izvođači radova. Profesori — nadzornici. Scene performansa: cveće policiji, venčanje na raskrsnici, pesma na blokadi. Patke, pesnice, srce na dlanu. Revolucija u boji — ali ne u našoj paleti.
Opozicione političke stranke?
Zaboravljene. Prevaziđene. Izbačene iz scenarija. Njihova uloga svedena je na komično: hvatanje za kameru, pokušaj da uhvate ritam revolucije koju nisu ni pisali ni najavili. Ovo je igra velikih. Oni nisu dobili pozivnicu.
Projekat? Hladno i temeljno isplaniran.
Scenario nije originalan. Kombinacija već viđenog:
Od Šiptara: deca u prvim redovima, blokade, strane kamere.
Od Kumrovca: Plenumi, mantre, moralni linč.
Od Kine: kulturna revolucija, studentske garde.
Od NVO: amblemi, društvene mreže, simboli, agresivna kampanja.
Autori? Po ukusu: neko kaže Englezi — vekovni majstori sabotaža. Drugi kažu Amerikanci — finansijeri globalnog inženjeringa. Treći šapuću: Rusi — u senci svega, uvek prisutni. A neko, bez mnogo filozofije, pokazuje prstom u duboku državu, multinacionalnu hidru čiji su interesi veći od bilo koje zastave.
Jedno je sigurno — svi imaju interes da Srbija ne bude jaka. Da Aleksandar Vučić ne bude nezavistan. Da institucije budu obesmišljene, a narod — zavađen.
Ovo nije pobuna. Ovo je urušavanje.
Cilj? Razaranje srpskog društva. Paraliza obrazovanja. Udar na ekonomiju. Rasturanje institucija. Zloupotreba dece. Presecanje kičme nacionalne svesti.
Sve zamotano u ružičastu ambalažu borbe za budućnost.
Srbija je gledala ovakve filmove. I preživela ih. Isto su pokušavali i 2000. I 2008. I 2012. Ali u jednom su pogrešili: narod nije više naivan. Ljudi više ne veruju u „spontano“. Nije spontano kad se simboli štampaju unapred, kad mreža distribucije radi kao da je izborna kampanja, kad svi govore isto — a niko ne govori u svoje ime.
Ovo nije pobuna mladih. Ovo je instalirana predstava. Sa dobro plaćenim glumcima i lošim scenariom. Sa režiserom koji nije iz ove zemlje i sa produkcijom koja želi jedno: da Srbija ponovo bude provincija, a ne država.
Crno na belo. Bez senke. Bez boje.
Ipak, u srcu te operacije postoji jedan zid: Aleksandar Vučić. Njegov autoritet i državnička snaga odbranili su Srbiju od tuđih scenarija. Njegov otpor je prepreka svim obojenim revolucijama i garancija da Srbija ostane svoja.
Dok je Vučić na čelu, Srbija nije ničija igračka.
Drago mi je kada pročitam tekst na koji se ne može dati negativan komentar, bio bi suvišan. Samo istina i hrabrost ce pobediti. Cestitke autoru.
Sjajan tekst. Mora se narodu objasniti u svim medijima i u svakoj prilici, kakva se manipulacija krije iza ovog što nam se dešava. I to nažalost, kao neko pravilo, u ritmu kroz istoriju.
Dok drugi pišu scenarije, Vučić piše istoriju – srpsku, suverenu.
Jedini zid protiv haosa i tuđih interesa – Aleksandar Vučić.
Srbija nije ničija pozornica – jer ima državnika, ne marionetu.
Dok plaćeni glumci igraju revoluciju, Vučić drži scenu realnosti.
Nijedna obojena revolucija ne prolazi pored jakog državnika.
Njihov cilj je slab Vučić – jer znaju da bez njega nema slabe Srbije.
U mreži interesa, Vučić je jedina tačka otpora.
On nije deo igre – on je kraj igre za sve koji bi da razbiju državu.
Kada se svi kriju iza mladih, Vučić stoji ispred naroda.
On ne odgovara ambasadama – već građanima Srbije.
U vremenu manipulacije, Vučić je jedina konstanta.
Njihovo oružje su performansi – njegovo je rezultat.
Dok oni blokiraju, on gradi. Dok oni ruše, on štiti.
Vučić nije prelazna figura – već temelj stabilnosti.
Svaka kuknjava na Vučića – pokazatelj je njegove snage.
On je branik institucija, ne sluga interesa.
Nije on problem za Srbiju – već za one koji bi da je podele.
Njegova politika ne odgovara nikome — osim narodu.
Dokle god je on na čelu, Srbija neće biti ničija kolonija.
Građani Srbije žele rad a ne blokade.
Sa Vučićem na čelu – Srbija ostaje država, ne projekat.
Narod jedino Vučiću veruje.
Šta su ti studenti neke svete krave?
Nikada im Vučić neće dati Srbiju.
Nek im ne da Srbiju,ne damo je ni mi,ali neka im da kriminalce, lopove,politicare pteletace,poslanike cutologe,drzavne sluzbdnike sa kupljenim diplomama,srbe iz bivse Juge koji srbuju dok su na njegovom koritu dok locu besplatno, sa dvojnim drzavljanstvom, a tamo u Hrvatskoj i Bosni su uz neprijatelje Srbije.E ti „prijatelji“ su njegovi najveci neprijatelji.Nek ih se odrekne,preda ih i spasi dush
Samo ti zavađaj da bi mogao ti i tvoja bratija lokat, žderat i krast.
Ti Srbi o kojima pričaš više poštuju državu Srbiju od tebe, nažalost
E moj senior, puno si ti umislio da si pametan. Računaš, nakon svih, došlo vrijeme da se Srbi od Srba odvoje. Lakše ćeš ostvarit svoje ambicije i lakše se nakrast.
Teško Srbine, znamo mi šta znači imat državu, nećeš je ni rasturiti ni prisvojit.
Blokaderi su potpuno poludeli.
Gotovo je sa obojenom revolucijom gospodo.
Obojila je velika količina evra.
Obojena revolucija je propala u nasoj zemlji