Knjiga koju vrijedi čitati: „Srpski put“ Časlava D. Koprivice

U srijedu, 20.februara, u sali beogradske opštine Stari Grad, održano je predstavljanje knjige Časlava Koprivice Srpski put: Iskustva razabiranja istinolikosti u nedoba duboke smutnje.

O knjizi, koju profesor Koprivica posvećuje mojem, za svojim putem i dalje tragajućem narodu, govorili su profesori Milan Brdar, Milo Lompar i Miloš Ković, kao i njen autor. Izlaganja uglednih predstavljača (Lompara i Kovića) i autora knjige, ovom prilikom, prenosimo u cjelosti.

Milo Lompar: Duboki angažman ove knjige ispunjava susret večnosti i vremena

Obimna i obuhvatna knjiga Časlava Koprivice može da se prikaže i na način kako se govori o građevinama: horizontalnim i vertikalnim pregledom. Horizontalni pregled bi podrazumevao njene teme, koje su grupisane u određene odeljke i on bi nam mogao pokazati kako autor prelazi sa jedne na drugu tačku naše javne svesti i onoga što ispunjava duhovnu situaciju našeg vremena u dva vida: s jedne strane, vremena koje obeležava svet u celini u kojoj postojimo, pa samim tim daje elemente evropske i svetske situacije u njenim doticajima sa onim što određuje našu užu situaciju i tu pokazuje jednu vrstu različitih tipova svog angažovanja. Ona se sastoji od jednog broja tekstova koji imaju snažan polemički naboj, koji su usmereni na direktno dejstvo, izražavajući nešto što je u prirodi intelektualnoga angažmana: jasan, odrešit i – u svakom pogledu – prepoznatljiv stav. Taj stav u nekim od pitanja naše nacionalne egzistencije, bilo da je ona istorijska, dakle, da se posmatra u nekim vremenima koja su nam prethodila, bilo da je ona aktuelna, da dotiče nešto što se dogodilo neposredno u vremenu u kom smo bili svedoci, dakle, u oba slučaja pojavljuje se kao bitan element duhovnog profila svog autora. Takođe, svaki odeljak knjige je spojen i sa jednom vrstom nastojanja da se ona kontekstualizuje u širim sklopovima: prvo su to sklopovi svetskoistorijski, dakle odnosi sila unutar naše epohe, da bi u poslednjim poglavlju oni poprimili oblik teorijskih sklopova u kojima se pojavljuje neka od najznačajnijih suprotica današnjeg stanja svesti savremenog čoveka. Ta vrsta razlike koju autor podvlači ima naravno jednu vrstu različitog žanrovskoga govora. Neki od ovih tekstova su se pojavljivali u medijima koji su upućeni na širu komunikaciju, neki su se pojavljivali na portalima i medijima koji imaju izrazitu teorijsku profilisanost, pa samim tim vidimo da se autor služio i različitim tipovima govora, i u isto vreme, različitim predstavljanjima svojih tema i zaokupljenosti.

U vertikalnom preseku mogli bismo da potražimo strukturu autorove misli i na neki način sagledamo knjigu kao nešto što konstituiše samu, ne samo intelektualnu poziciju, nego i slojevitost misli njenog autora. Tako bismo mogli da izdvojimo, u prvom sloju, nešto što obeležava političku situaciju kao stvarnost jednog života: dakle, o onome što je puka događajnost na koju autor reaguje, poput recimo situacije u Ukrajini, poput spaljivanja ljudi u Odesi; dakle, jedna vrsta konkretnog događaja koji predstavlja isečak jedne stvarnosti, koja pobuđuje emotivnu, a preko emotivne, vodi u neku vrstu misaone artikulacije. Dakle, taj sloj je prepoznatljiv, daje dinamiku tekstovima koji predstavljaju sadržaj ove knjige. Drugi sloj bi podrazumevao kulturnu situaciju. Vrlo često, u knjizi, vidimo da autor snažno kontekstualizuje političku stvarnost njenom kulturnom uslovljenošću, doticajem kulturnih modela, nečega što bi pripadalo širem sklopu dejstava unutar kojih se odvija jedna politička stvarnost, i tu možemo prepoznati neke od reprezentativnih toposa kulturne situacije. Opet, te topose možemo prepoznavati u dva registra: unutar svetskog registra, na primer, tamo gde autor snažno, kritički tematizuje problem hedonističke kulture, dotiče njenu mogućnost za ono što bi bilo stvaralaštvo, odnosno nemogućnost za takvo nešto, njenu patvorenost i u isto vreme snažno naglašava njenu vezu sa potrošačkim društvom, ponekad upotrebljavajući sintagme visokog emotivnog naboja, poput recimo „potrošačko krdo“. Na taj način mi vidimo da jedna kritika kulturne situacije i kritika kulturne svesti obeležava širi horizont o čemu on govori.

S druge strane, u pojedinim tekstovima autor vrlo snažno osvetljava manjkavosti srpske kulturne situacije u dva registra: s jedne strane u savremenom registru, prelazeći često u sadržaje kulturne politike, ukazujući na odsustvo kakve savremene kulturne orijentacije u nas i, s druge strane, na nekim mestima daje vrlo prodornu istorijsku kontekstualizaciju takve stvarnosti govoreći o unutrašnjim, imanentnim ograničenjima kulturne svesti u nas u dužem hodu vremena. Tako, recimo, snažno tematizujući problem odnosa prema radu, položaja rada u predmodernom i modernom shvatanju u nas, tako da on tu dotiče jednu vrstu kulturnoga modela koji se nalazi u nekoj vrsti drugog sloja njegovih razmišljanja. U trećem sloju pojavljuje se pravi filozofski profil autora: jedna vrsta nastojanja da se filozofski, ne samo tematizuje nego i zasnuje nešto što se u kulturnom ili političkom sloju razmatralo na takav način da je ovo filozofskō bilo zasenčeno.

Tu ima nekoliko tekstova visoke teorijske nosivosti, koji tematizuju odnos prema tradiciji, postavljajući duboko sidro na pitanje da li je moguć život bez tradicije, gde se tradicija postavlja unutar horizonta samog života, i unutar jedne razlike koja je poznata, a koju on snažno obeležava: da briga za konkretan, individualan pojedinačni, život, ono što bi bila formula radikalnog individualizma, predstavlja u isto vreme izraz odsustva brige za život kao takav, za nešto što nadilazi pojedinačnog čoveka i uklapa ga u neku vrstu širih nizova, transcenduje njegovu egzistenciju. U jednom poglavlju, u kojem autor pokušava dati jedan, za njega očigledno bitan, odgovor na pitanje odnosa rodoljubivosti i umnosti, koji je tu detaljno izložen, on pokušava da nađe odgovor na pitanje kako smestiti patriotizam, kako opravdati patriotizam sa racionalnog stanovišta. Dakle, to je ključno što autora ovde interesuje: kako nešto što je umno i samo po sebi univerzalno, nepodložno bilo kakvim posredovanjima nečim posebnim, dovesti u vezu sa nečim što patriotizam jeste i obeležava jednu vrstu opredeljenja ili odanosti nečemu što je po definiciji uže i partikularno. U tom odnosu između partikularnog i univerzalnog, autor snažno naglašava situativnost, jednu činjenicu koja je od bitnog značaja zato što ona pokazuje da se ne može ovaj univerzalni proboj ostvariti unutar refleksije čak bez izvesnog posredovanje koje je praktično vezano za kulturno posredovanje, i ja sam ovaj njegov tekst čitao u kontekstu savremene, već decenijama trajuće polemike, koja se na svetskoj sceni odigrava između takozvanih univerzalista i kulturalista – između dve orijentacije koje igraju ulogu u razmišljanjima o duhovnoj situaciji našeg vremena i čak dubljim zasadima koji se tu mogu naći.

Autor ne beži od toga da iskaže svoj stav: to je nešto što je za njega karakteristično i to pokazuje izvesnu etičku usmerenost njegove misli: kako političkog tako i filozofskog stava i on se može na određenim mestima vrlo precizno rekonstruisati. To je bilo meni najzanimljivije u čitalačkom smislu, zato što to pokazuje dramu savremenoga trenutka. Autor, na par mesta, koristi jednu reč, koja mi se čini da bitno odražava naš savremeni trenutak: to je nihilizam. Ta reč bitno izražava iskustvo našega vremena, iskustvo radikalnog individualizma i sve što bi se odatle moglo izvesti i pitanje koje se postavlja jeste kako se može utemeljiti (a autor je apsolutno opredeljen za to) stav i u saznajnom i u racionalnom smislu, uprkos ovoj nihilističkoj stihiji koja ispunjava sadržaje našeg iskustva.To pitanje ima svoj teorijski i svoj praktični značaj. U teorijskom smislu, autor na više mesta govori o vrlo dramatičnoj činjenici odsustva transcendencije i napuštanja transcendencije unutar čovekovog sveta, bilo kao nečega što određuje odnose između ljudi, bilo kao nečega što određuje sam čovekov pojedinačni život, i to pitanje je uvek povezano sa nihilističkim horizontom. To je pitanje koje predstavlja nešto što bi bilo od značaja za sam autorov duhovni profil. Dakle, da li je moguće uspostaviti nešto čvrsto, govoriti o nečemu što bi bilo suštinsko, unutar jednoga sveta koji na izvestan način ne priznaje nikakvu transcendenciju? To je pitanje koje se sudbinskom senkom nadvilo nad nama i koje je autor umnogome tematizovao sadržinom svoje knjige. Takođe, ono što je bitno i što dotiče njeno pitanje u praktičnom smislu jeste jedan citat iz ove knjige koje pokazuje vezanost teorijskih zasada autorove misli sa praktičnim izvođenjima u njoj: „Konačno, pretpostavimo, čak hipotetički, iako vidjesmo da je tako nešto nemoguće tvrditi: da se KosMet nikada neće moći povratiti. Ali, makar ga nikad i ne povratili, ako pristanemo, ako, naime, pristanemo na pristajanje, ako njegovo otimanje priznamo nepovratno svršenom stvarnošću, kao nacija ćemo biti zbrisani, najprije moralno da bismo zatim, zakonomjerno, bili i identitetski dotučeni. Zbog samoga opstanka nas kao naroda u bilo kojim granicima, naročito zbog ‘budućnosti naše dece’, moralno je obavezno ne pristati. Pristanak bi značio da sami učestvujemo u svojem brisanju iz povijesti i iz ukupnog postojanja.“ Vidimo da autor vremenitost (koju će postaviti u eseju o Principu) vidi upravo u odvijanju života, ili u onome što on govori da je kajros istorijskog vremena kao susret večnosti i vremena. On navodi citat lekara koji je, videvši Gavrila Principa u jednoj ćeliji, rekao: „Bio je čista apstrakcija, sama ideja.“ Odatle koristeći jednu metaforu, pokazuje kako jedan život, kako jedan konkretan čovek, kako jedno telo može da postane deo nečega nepredstavljivog, a samo da bude telesno i propadljivo. Dakle, taj kajros, taj susret večnosti i vremena, jeste nešto što je ispunilo duboki angažman ove knjige.

Miloš Ković: Srpski put je u osvešćivanju sopstvene istorije

Šta je najzanimljivije u ovoj knjizi? To su dva pitanja koja autor postavlja već u predgovoru. Prvo pitanje, koje ja zovem pitanjem slobode, iako autor tako ne naglašava u knjizi, jeste: kako živeti i delati, odnosno, ima li smisla išta delati u uslovima u kojima nam se istorija događa i u uslovima u kojima nam se sada događa – što nije završeno kao nešto što nam se dogodilo prije sto ili dvesto godina čime možemo da ovladamo, da ga zatvorimo u korice u jedne knjige? Ili, što bi istoričar jednostavnije rekao: Šta je pretežnije: slepe sile istorije (zakoni istorije, u pozivitističkom ili marksističkom smislu, ili Božija volja) ili je pretežnija sloboda, odnosno odgovornost pojedinca? Ima li smisla filosofija angažovanja (to je naslov još jedne knjige Časlava Koprivice)? Možemo li išta da promenimo ili je na nama samo da trpimo udare „slepih sila istorije“ i da se zatvaramo u svoja mala skloništa, da u njima pišemo svoje knjige, čuvajući svoju akademsku nevinost i objektivnost; ili, ući u arenu i isprobati in vivo suočavanje sa tim silama ? To je pitanje filosofije istorije, pitanje smisla onoga što se događa, odnosno pitanje ima li smisla učiniti nešto. Odgovor Časlava Koprivice je jasan, a vi znate ko je Časlav Koprivica, šta on piše i ono što radi. Ja imam čast u saučavanju sa istorijom da budem saborac Časlava Koprivice, i zbog toga sam posebno ponosan. Ali, opet, zbog toga ne mogu biti siguran šta je moj stav, a šta je stav autora knjige. Kako, što Časlav kaže: «steći objektivan uvid u nešto što se sada događa, što je tako neuhvatljivo kao istorija.» ( On govori o onome što je sada i ovde, a ja ću dodati da je isto tako neuhvatljivo ono što je bilo 1903, 1941, 1389).

Zatim dolazi drugo pitanje koje sam najavio: to je pitanje istine. Da li smo kadri da sagledamo istinu? On ne postavlja pitanje ima li istine ili je nema, nego pitanje koliko smo u stanju do nje da dođemo; odnosno, da dođemo do onoga što on naziva istinolikošću. Da li možemo da joj se približimo? Zašto doći do istinolikosti, osim zbog onoga za što je prirodno zainteresovan jedan filosof ili istoričar? Da bismo poslužili otadžbini! I da bismo pomogli svom narodu! Odakle sad to? Prosto, uvidom u stvarnost, u istinolikost, u činjenicu, ne samo da pomažemo pojedinačnim egzistencijama, jer pre svake akcije, bez obzira na to kakvi vas zaveti ili, neko bi rekao «mitovi», nose, morate imati uvid u realnost situacije. To je i služenje otadžbini. To je istinsko rodoljublje. I to je ono kako služenje otadžbini definišu generacije srpskih intelektualaca mnogo pre Časlava Koprivice. Dakle, doći do istine ili do istinolikosti – zbog istine, ali i da bi se poslužilo nečemu što je iznad nas, uz uvid i prihvatanje svih ograničenja i uslovnosti, težine sticanja objektivnog uvida u ono što se oko nas događa, odnosno uvida u sve ono što stanuje u nama, a to su su slabosti i prednosti koje nosimo sa sobom. Prema tome, ovo nije glorifikatorski uvid u stanje srpske nacije. Naprotiv!

Šta podrazumeva potraga za istinom? Pre svega, suočavanje sa nekoliko pitanja u ovoj, inače, besprekorno skrojenoj knjizi, koja je arhitektonski vrlo koherentna, jasna i pregledna. Pogledajmo sadržaj, poglavlja knjige: Kosovo i Metohija, Srpska, Crna Gora, Srpska Krajina i Hrvatska, Mi sa sobom, sa drugim, protiv sebe, Pogled unaokolo – žarišta u žiži, i Filosofija srpske situacije, videćemo da Časlav Koprivica ne izbegava nijedno pitanje. Tako, u knjizi, imamo članak o Srebrenici, članak o generalu Ratku Mladiću, o genocidu na Srbima, kao i tekst „Ko je Crnogorac?“ . Kakav je to identitet u Crnoj Gori, a on ga zove dukljanski, dok mi još ne znamo kako to da nazovemo. U publici, večeras, imamo čovjeka kome je zabranjen pristup u tu «slobodnu», NATO-državu.

Kao što dolikuje, prvo poglavlje knjige posvećeno je Kosovu. Ono je, kako autor kaže, najdublje i najznačajnije: to je ipak, pitanje smisla. Na početku kosovske teme stoji članak koji je autor napisao neposredno posle napada NATO-pakta na Srbiju, pod naslovom: Srbi i Zapad – zašto smo u ratu? To je pitanje svih pitanja u potrazi za istinom, pitanje odnosa Srba prema Zapadu. Iako je pojam Zapada konstrukt, iako je iznutra nekoherentan – i kako autor kaže: «Šta je to Zapad? Koje su to zemlje ‘Zapad’?» – to je pitanje svih pitanja. Odakle dolazi to duboko usađeno osećanje inferiornosti srpskih elita, manje srpskog naroda, mada su i srpske elite srpski narod, odnosno odakle dolazi to duboko usađeno osećanje neprijateljstva ili nerazumevanja Srba, koje dolazi iz najglasnijeg dela javnog mnenja na Zapadu? Šta je iza toga? Autor se i ne bavi toliko osećanjem inferiornosti, a to je pitanje svih pitanje, pitanje inferiornosti srpskih elita, jeste pitanje iz kojeg proističu pitanja odnosa prema Kosovu i svemu ostalom. Njega zanima pitanje neprijateljstva Zapada prema nama. Zašto? Autor odgovore daje na više nivoa. Tu je odnos Zapada prema Rusima i viđenje Srba kao «malih Rusa». Šta je iza pojavnosti, iza propagande? Antisrpska propaganda iz devedesetih čije proplamsaje vidimo i danas, analogna je istoriji antisemitizma, u zapadnom iskustvu i svemu onome što nosi istorija Zapada kroz vekove. Kad Koprivica postavlja to pitanje, on odlazi iza pojavnosti i uočava duboko ukorenjene kulturne ili civilizacijske predrasude. Ja bih tome, ipak, dodao i religijsku pozadinu, nastalu u prošlim vekovima, i pre krstaških ratova; ali, svakako, u doba reformacije, odnosno u doba velikih verskih ratova, koji su ovde počeli u XIV veku, sa dolaskom Turaka, u tome leži ključ. Iz toga proističe i spremnost da vam predavanja o moralu drže nacije čija je istorija počela genocidom. Pritom, mislim na Sjedinjene Američke Države, ili na susednu Hrvatsku. Kako se, dakle, dolazi u situaciju da se primaju lekcije od onih nacija koje nameću ovu temu, i koji putem nametanje teme genocida koji su Srbi „počinili“ devedesetih godina, pokušavaju da odgovore na pitanja koja im postavlja sopstvena istorija. Da li su u korelaciji procesi udaranja žiga Srbima kao one nacije koja je „počinila genocid“, i proces umanjivanja žrtava u Jasenovcu, odnosno poništavanje sećanja na genocid u NDH ? Ili je to prosto samo hronološka podudarnost. Ne bih rekao da su samo hronološki bliski.

Tu ima čitav niz otvorenih pitanja sa kojima se Časlav Koprivica suočava i to je jedan od razloga zašto volimo da čitamo njegove tekstove. On nijednu temu ne izbegava, na pitanja odgovara direktno kako misli i oseća, a na čitaocu je da to uvaži ili ne uvaži, odnosno da stupi sa njim u dijalog. Ova knjiga jeste poziv na dijalog. U poslednjem poglavlju, u formi razgovora, sažeta su pitanja Srpskog puta: kako skrenuti tok istorije, odnosno, gde je srpski put? Između Zapada i Rusije? Tu Časlav Koprivica nema mnogo dilema: to nije pozicija nekritičke rusofilije, to je pozicija real-politike kad su u pitanju međunarodni odnosi, ali i pozicija nekoga ko kaže da se mi, u ovom trenutku, možemo osloniti samo na Rusiju. Ali gde je srpski put? Srpski put je, po njegovom mišljenju, a ja se u potpunosti slažem, u osvešćivanju sopstvene istorije, u «suočavanju» – baš onako kako nam se preporučuje godinama – sa istorijom. On kaže da je potrebno osvešćivanje našeg srednjeg veka, onoga što je naše premoderno iskustvo – a ja bih dodao da treba da se suočimo i sa iskustvom iz vremena turske okupacije – i da je tu jedan od ključeva tih, naizgled, zatvorenih vrata (aluzija na vrata Smederevske tvrđave na koricama knjige – prim. R. C.), ispred kojih čekamo da na njih padne sunčev zrak koji bi nam osvetlio put. Ja bih dodao da je to put Svetog Save i Svetog kneza Lazara, odnosno suočavanje sa činjenicom da se ova nacija počela stvarati u srednjem veku. Stoga treba izaći iz onoga što smo šezdesetih, sedamdesetih ili osamdesetih učili u školi da je nacija nešto što je nastalo u XIX veku sa industrijskom revolucijom. Današnja teorija nacije to više ne tvrdi – govori se o etnijama, o protonacijama, ali i o nacijama. Vodeći teoretičari o tome govore. Upravo je srpski primer primer nastanka nacija u srednjevekovlju, a teoretičari nacije, poput Erika Hobsbauma i Entonija Smita, srpsku naciju upravo tako posmatraju. Moramo osvestiti činjenicu da je ova nacija uokvirena u krilu Srpske pravoslavne crkve: kultova, predanja, nasleđa, i praktično, ja bih, pozivajući se na Žarka Vidovića, rekao da je oblikovana u dobu Pećke patrijaršije. Autor napominje da to ne znači odbacivanje onoga što je rimokatoličko iskustvo srpskog naroda, niti književnosti nastale latinicom, koja je takođe srpska, niti onoga što je islamsko iskustvo istorije srpskog naroda. Dakle, priznavanje činjenice da je ova nacija nastala u krilu Pravoslavne crkve, a onda se granala u različitim pravcima, naročito od vremena Dositeja i Vuka, ne sme da znači odbijanje onoga što je život na granicama tri carstva: Osmanskog, Habzburškog i Venecije (koja je, doduše, republika, ali je istovremeno, u izvesnom smislu, imperija), što podrazumeva «kontaktni model srpske kulture» o kojem govori i piše Milo Lompar. Dakle, svest o tome da je ovu naciju stvorila svetosavska, nacionalna Crkva ne podrazumeva odbijanje onoga što je modernost, o čemu piše Časlav Koprivica. Poznati su mnogi modeli nacije koji se zasnivaju na tradiciji i ukorenjavanju i to ne znači odbijanje onoga što je islamsko i rimokatoličko iskustvo. Ali, ono takođe, podrazumeva suočavanje sa genocidom koji je ovaj narod pretrpeo, i pitanje koje opet Časlav Koprivica postavlja jeste: „Možemo li očekivati genocid u budućnosti?“, na koje on, ukoliko ništa mi ne preduzmemo, odgovara potencijalno pozitivno. Sve to podrazumeva jedan iskren stav, suočavanje sa sopstvenom istorijom i to je, zapravo, potraga za istinom.

Časlav D. Koprivica: Srpsko istorijsko iskustvo između dnevne povijesti i uokvirenosti vječnim

 Sve što napišemo i kažemo govori o nama, a knjige možda više nego naše riječi.

Pomenuto je ono što sam napisao na jednom mjestu u knjizi, da je ono ponajvećma ljudsko u čovjeku nad-ljudsko, i Milan je to sasvim dobro povezao s Njegošem. U jednom tekstu o Njegošu, koji nije ušao u ovu knjigu, zastupam, ne nepoznatu tezu da je Cetinjski usamljenik na dubok način recipirao i prebličio platonsko iskustvo. Misao da je ponajvećma ljudsko – nad-ljudsko platonovska je par excellence. S druge strane, dobro je poznata, opet platonovska, a sa niću-vodiljom ove knjige, slobodom, povezana misao – da je sloboda svjedočenje, potvrđivanje dobra. A Dobro, prema Platonu, to je ono što se nalazi „s one strane bića“, ono nadsuštaveno. Nadalje, sloboda je – iskaz Maksa Šelera – „protest protiv faktičnosti“, dakle onoga načina egzistencije na čijem se obzoru ne nalazi išta na nadilazi puko postojanje, ono što samo i naprosto pretrajava. Kakve veze sve ovo, sva ova filosofija, ima sa knjigom gdje se govori o „srpskom putu“? Srpski put je vrsta puta onih kojima je više od polovine života proteklo u onome što se zove «ova situacija», o stanju u permanentne privremenosti, življenja od danas do sjutra, u smislu da ne znamo šta može koliko sjutra da nam se desi. U jednom tekstu o Njegošu koji nije ušao u knjigu, ja sam pomenuo da je tipska situacija crnogorske povijesti u vremenima uspostavljanja jezgra potonje srpske države bila ta permanentna privremenost. Mi ponovo živimo takvu situaciju. Dakle, kao i u vrijeme našega, turskim upadom u nas izazvanoga bezdržavlja, a zatim mukotrpno izvojevanoga predržavlja, mi se nalazimo u stanju „puke faktičnosti“, tj. samo formalne, uveliko, i u pogledu prostora i suštine ne samo omeđene nego i ugrožene slobode, takve slobode u kojoj se ne može uživati u onome što zaista jeste sloboda. Kao i u tursko zlodoba, mi ni danas – zbog nevolja spoljnjih okolnosti i spoljnje moći, koja nas ugoni u banalnost življenja u faktičnosti – nijesmo zapravo slobodni, ni kao narod-zajednica niti, a samim time, kao njemu/njoj pripadajući pojedinci.

Tu situacije akutne privremenosti, gdje se ispod površi i privida dnevno-pojavnoga taloži ono što će ostati, u jednom razgovoru nazvao dnevnom poviješću, povijest savremenog trenutka, povijest koja se „iskiva“ svakodnevno. Ona se dešava, operacoinalizuje putem tzv. «dnevne politike». Poznato je šta je «dnevna politika». A šta je dnevna povijest? Ona se dešava paralelno sa prvom, odnosno putem nje. Pritom u samom u trenutku zbivanja nečega dnevnopolitičkoga ne može sa sigurnošću znati šta će od njega ostati kao ono (dnevno)povijesno; a to što ostane, da parafraziram Andrića, baš to i samo to je tradicija. Mi nikada ne možemo znati šta je zaista, suštinski, povijesno relevantno od onih dnevnih vijesti koje su «udarne», a obično, posebno kod naših, neslobodnih i neprosvjećenih medija, vijesti koje njima nijesu udarne, upravo su indikativne za ono što je inklinacija nekoga ili nečega, što će preostati kao sljedeći kamen koji trasira sljedeći korak u povijesnom putu.

Budući da je teško govoriti o onome što će ostati iza našeg vremena, ja to, takav govor, što „zaprema“ najveći dio ove knjige, nijesam mogao nazvati istinom, već sam označio pojmom „istinolikosti“, čime se opet, pozivam na Platona. Kada govorimo o povijesti koja se dešava u našem vremenu – a ona se uvijek dešava – tu nemamo distanciju naknadnosti koja nam omogućuje da sagledmo šta je od dnevnih događaja preostalo. Ipak, ja sam sebi, po nekakvoj teorijskoj „drskosti“, dao pravo da pokušam da govorim o onome što će ostati iz ovoga našega vremena. To je jako teško, i zato sam morao da naglasim da je ovdje ne govorim istinu, već samo pokušavam da joj se primaknem – u vidu nekakve istinolikosti.

Zašto ja ovdje sada govorim o Platonu i filosofiji, ako je u ovoj knjizi riječ o tome kako sam ja, kao Časlav Koprivica, posljednjih dvadeset godina doživljavao i proživljavao naše savremeno povijesno iskustvo? To nije samo stoga što je Platon meni inače blizak, ili samo stoga što je on protejska figura ukupne filosofije, već zato što sam smatrao da mi je dužnost – ne kao filosofu, nego kao nekome kome bi trebalo da je stalo, ne samo do otadžbine, ne samo do časti, ne samo do onoga što budi „iracionalni“ dio duše, nego kao i neko kome je stalo do istine, da „položim računa“ o tome šta je to što ja volim. Ja nemam nikakve sumnje da u ovom svom suočavanju sa onim što je srpsko moja ljubav prema svojoj otadžbini prethodi mom teorijskom stavu, i mojem teorijskom etosu. No ja sam smatrao da moram da položim računa o svojoj ljubavi. Imate Ničea koji kaže da prema povijesti treba biti bezobziran, da treba samo gledati korist i štetu od onoga čime se pritom bavimo, da treba biti potpuno beskrupulozan prema onome što tumačimo. S druge strane, imate takozvani „nepristrasni stav“, i svaki put kada to čujemo treba da budemo na oprezu. Danas ima sve manje teoretičara koji pretenduju na nepristrastnost – vjerovatno stoga što su zbog Ničea, Fukoa i ostalih izašli na loš glas. I zaista, često se iza navodno nepristrasnih, kriju se veoma pristrasni. Stoga je poštenije reći: „Ja sam pristrasan“, nego se kriti iza oreola „nezavisnog intelektualca“. Dakle, pokušao sam da položim računa o svojoj ljubavi – edabih ubijedio i sebe da ono što volim, a to je moja nezamjenjiva otadžbina, koju sam zavolio mnogo prije nego što sam postao misleće stvorenje, zaista zavređuje ljubav. Tu, naravno, imate jednu imanetnu zamku. Što bi rekle kolege koje se bave naukom o književnosti, postoje „romani s tezom“. Ovo je „knjiga sa tezom“ – ja volim svoju otadžbinu, i pokušavam naknadno da obrazložim da to ima smisla, da ona jeste dostojnna ljubavi.

I zašto je to tako? Čuli smo ovdje nešto o slobodi i istini. Mi smo bili veoma naivni kada smo ne tako davno, devedesetih, govorilo se, sa naše, srpske strane, da će „istina sama izaći na vidjelo“. To ne samo što nije savremeni stav već on ne priliči ni modernosti – to je čak predmoderan stav, budući da se tu polazi od toga da je istina jedna i suštastvena i da ne mogu predstavljanja/reprezentacije da je krivotvore, bez obzira na to šta mislili i činili „mangupi“ ma sa koje strane – konkretno prije svega s one strane Kanala i Atlatnika (misli se na „kreiranje stava“ o jugoslovenskoj krizi u anglo-američkim medijim – prim.R.C.). Istina očigledno, nije sama izašla na vidjelo, istina sebi nije našla put, zato što nemate ljude koji istinu shvataju kao nešto što treba prepoznati, kao ono što postoji po sebi, ali zato imate dobro plaćene mangupe koji je neumorno konstruišu. Toliko, zasad, o istini.

Sloboda je, kako rekoh, jedna od ključnih tema naše, srpske povijesti. Zašto? Zato što je nikada nismo imali: nikada dovoljno, nikada zapravo, nikada za sve naše sunarodnike. Takozvani „zlatni periodni“ naših država trajali su u najboljem slučaju po dva-tri naraštaja. Mi smo imali sreću i nesreću da se skućimo na nečemu što je opšte. Sloboda je opšta stvar. Zašto je lako braniti srpsku stvar? Zato što mi branimo nešto što je shvatljivo i prijemčivo svima, ili bi makar trebalo da bude. Baš zbog toga što smo imali tu sreću da ono što nam je specifično bude blisko nečemu što je opšte – a to je naličje prvoga – mi smo uvijek iznova morali da stradamo za nešto što se na drugim mjestima podrazumijevalo. Neki narodi su se „prošunjavali“ kroz svoju povijest, pa su dobijali i države bez metka, sa pola riječi, a nama se ni danas ne dâ da imamo državu.

Jedna stvar koja treba da bude trajno iskustvo mišljenja uopšte, jeste Kantova rečenica da je izvor nevjerovatnog nemorala kad se tvrdi da nešto važi u teoriji, ali nije tako u praksi. On kaže: teorija koja ne važi u praksi – ne valja, što znači da treba dalje tragati za teorijom koja je „dobra“ u praksi. Ovo govorim zbog jedne važne stvari, koja je jedna od crvenih niti ove knjige: ako smo mi toliko stradali i postradavali zbog nastojanja da uspostavimo svoju državu, to nije stoga što ne valja, što je tobože bilo pogrešno žrtvovati se za svoju državu. Nije naš problem što smo stradali pokušavajući da stvorimo svoju državu, nego što je (još) nijesmo stvorili. Kao što teorija treba da teži da bude praktično primjenjiva dok to ne postane, tako i mi treba da pokušavamo da stvorimo državu dok to jednom, konačno ne uspijemo. Nažalost, jedan narod koji ima hiljadugodišnju povijest i dalje se nalazi u situaciji da tek mora da stvara državu. Kad kažem „država“, ne mislim na to da taj narod da ima neku državu koja se tek zove „Srbija“, i koja, sa zvaničnih mjesta, sada pokušava da se „razgraniči” od sebe same (tj. od Kosova i Metohije), da se razgraniči od zdrave pameti, već na onu državu koja odgovara samosvijesti srpskoga naroda, a što je funkcija njegovog tijela. Tijelo jednoga naroda je prostor koji on zaprema, koji on realno pokriva i taj prostor, naravno, uveliko nadilazi teritoriju Republike Srbije, koju putem „kompromisa“ hoće da „razgraniče“ od sebe same.

Šta bi bila nekakva poruka za ono što dolazi? Nas je oblikovalo stradanje; naše iskustvo kroz povijest je iskustvo krsnoga puta. Mi ponekad nijesmo ni svjesni šta nam se desilo, pa naša svijest o našoj povijesti ponekad ne doseže do nivoa one veličine koja se nekada zbila u prošlosti. Ponekad te epizode zaboravimo, a kamoli da razumijemo njihov vječni smisao. Ako stradate, posebno ako toliko često stradanje – a gotovo čitava naša zapamćena povijest – a nema razloga da držimo da bi i sa nezapamćenom moglo biti drugačije – povijest je stradanja. Narodi-stradalnici znaju da stradanje opterećuje. Morate naći načina da preradite iskustvo patnje Ako samo ponavljate «Mi smo žrtve», ako od toga ne pokušate napravite smisao – ne stoga što čovjek ima «potrebu za smislom», ako od onoga što je faktički prisutno u našoj ploti, u našim grudima, čak i kada je potiskujemo, zaboravljamo, ako to ne preosmislimo, tada će ta patnja postati aktivni besmisao koji bi nam mogao onemogućiti da budemo ti koji jesmo.

Druga stvar, Kosovo, to je zapravo isto što i prvga konstanta naše patnje, samo što je «siguirano» u jedan «događaj» – iako to nije tek jedan događaj, već neprolaz. 1966. godine, na pedesetogodišnjicu Mojkovačke bitke, njeni vremešni učesnici su govorili jedni drugima: „Mi smo mislili da je opet Kosovo.“ To nije bilo zato što su to bili ljudi slabe svijesti koji nijesu znali da je to prije mnogo stoljeća prošlo. U suštinskom smislu, vječnog, neprolaznog kajrosa oni su dobro prepoznali obrazac. Više nije bilo Kosovo polje, već Mojkovac, više nijesu bili Turci, već Austro-Ugari, ali to je bila suštinski ta situacija. Oni, mahom nepismeni, učesnici Mojkovačke bitke prepoznali su arhetip, Kosovski arhetip, onaj arhetip koji ne prepoznaju današnji vršioci najviših državnih funkcija koji su nekada bili najbolji studenti svojih fakulteta. Na pitanje kako su nepismeni Srbi iz Crne Gore 1916. to uspjeli da prepoznaju, a ovi danas, predbolonjski studenti, koji hoće da nas razgraniče od sebe, ne umiju – meni nije jasno.

Pošto je Kosovo sinonim za našu, evo sve dosad, neprolaznu patnju, za osmišljavanje naše patnje, jer se putem nje povezujemo sa neprolazom, sa transcendencijom, s onostranim, važno je znati sljedeću stvar: Čak i da nam se potpuno pomrači pamet i da zaista pomislimo da put ka „boljoj budućnosti“, ka „budućnosti naše djece“ vodi preko odricanja od Kosova – moramo znati šta je Kosovo toliko u našim srcima – ali i u ploti onih među nama koji ga iznaše iz svojih srca i iz svojih pameti – da mi od njega ne možemo da se odreknom. Znate šta bi nam se desilo kada bismo to ipak pokušali? Ono što je naše najsuštinskije pretvorilo bi se tom zloćudnom odlukom u strano tijelo, nastao bi duhovni kancer, samoubilačko «autoimuno» oboljenje, i nas bi onda ubilo ono što nas je ponajvećma određivalo zato što smo se odrekli svoje suštine. I tada više zaista ne bismo imali budućnost, svoju budućnost.