Kistanje
Emilo Labudović
Piše: Emilo Labudović
Iz crnog oka neba cedi se suza rose
Umorne zvezde tonu u mutno svitanje
Miriše leto na znoj i na otkose
Zvona od Krke bude usnulo Kistanje.
Bezoka kamena kuća. U mreže paučine
Splelo se gluvo vreme pa nikud da krene
Na pragu poguren starac, a pogled pun daljine
Hrani zamrlu dušu na straži bez odmene.
Promiču senke dana i ledenih noći
Snegovi ugaslih nada nalegli na ramena
I samo jedna želja: možda će ipak doći
Bokori u mrtvoj šumi bez lišća i korena.
A niko ne dolazi, leto je šesnaesto,
Nad pustim cestama beznađe čami i snuje
I Kistanje, sred leta, pusto i prokleto,
Drhti kao srna od bljeska i oluje.
Crna Gora Srbija RS RSK jedna Familija.
Predivno još mogu i ostali gradovi da se dodaju Benkovac,Obrovac,Gračac,Knin
Moje rodno mjesto i manastir gdje sam kršten.Hvala na divnim stihovima , dragi brate ! ! !
GOSPODINE LABUDOVIĆU!
OD VEĆINE KOMENTARA,
OD KOJIH MI SE VIŠE MUČI,
VI MI SA VAŠIM OBJAVAMA
ULIVATE NADU.
VELIKO,
VELIKO HVALA
ZA SVE ŠTO PIŠETE.
DIVNO, EMILO
I HVALA