Kavkaz – planina čiji vrhovi podupiru nebo i „planina jezika“
1 min read
Piše: Ostoja Vojinović
Kavkaz je geopolitički region između Crnog mora i Kaspijskog jezera, odnosno geografska oblast i široki tesnac na međi Evrope i Azije, koji je dobio ime po planini Kavkaz koja predstavlja granicu između dva kontinenta. Kavkaz je takođe region važan u etnopolitičkom smislu i kao ekoregion u biologiji.
Od vremena raspada Sovjetskog Saveza (kojem su izdvojene zemlje Kavkaza činile manje od 2% teritorije) područje je imalo turbulentnu istoriju: bio je mesto konflikata (Čečenija, Nagorno Karabah),revolucija (Gruzija), vojnog totalitarizma, kao i tema javnih debata o tranziciji društva, religiji (odnosu islama i hrišćanstva), energetskoj krizi (gasovodi), i međunarodnoj bezbednosti („mirotvorni“ rat na granici Rusije i Gruzije 2008. godine, kao i pretnje od strane islamskog terorizma).
Administrativna podela Kavkaza je složena, pošto se političke granice ne preklapaju sa geografskim, ekonomskim i etničkim granicama. Nacionalne države današnjeg Kavkaza su post-sovjetske države:Gruzija, Jermenija, Azerbejdžan i delovi Ruske federacije.
Delovi koji su ostali u sastavu Rusije čine Stavropoljski kraj, Krasnodarski kraj, kao i autonomne republike Adigeju, Kalmikiju, Karačajevo-Čerkeziju, Kabardino-Balkariju, Severnu Osetiju-Alaniju, Ingušetiju, Čečeniju i Dagestan. Tri teritorije regiona su proglasile nezavisnost, ali ona nije međunarodno priznata: Abhazija, Nagorno-Karabah i Južna Osetija.
Nebo nad Kavkazom pridržavaju visoke planine smeštene između dva mora, koja to zapravo nisu. Jer, Kaspijsko more je u stvari jezero, a i Crno more bi to bilo, da nije uskog Bosforskog moreuza.
U tom malom pojasu planinskog venca koji razdvaja dva mora a spaja dva kontinenta, Evropa zariva svoj nos u nebo; vrh planine Elbrus najviša je tačka evropskog kontinenta.
Kavkaz je jedan od najraznorodnijih delova planete.Jezici više od pedeset etničkih grupa čine čak tri familije jezika. Na tom čvorištu planete živi šest hiljada četiri stotine vrsta visokog bilja, od čega je čak hiljadu i šest stotina endemsko.Više od hiljadu vrsta paukova svedoči o postojanju praistorijskih šuma koje nije uništilo ni ledeno doba. Zato će ih možda jednog dana ugroziti ljudska ruka.
Na Kavkazu se prepliću različite religije, pa čak i razne vrste klime. Svoju šapu su ka ovom raju pružali mnogi, od starog Rima, Turske i Persije do Velike Britanije i arapskih zemalja.Tuda danas prolaze važni gasovodi i naftovodi, razna roba i njeni bezbrojni pratioci.
Politički, područje Kavkaza se deli na Severni Kavkaz i Južni Kavkaz.
Severni Kavkaz Rusiju smatra svojim domom.Južni Kavkaz je podeljen na tri države: Gruziju, Azerbejdžan i Jermeniju, dok je jedan mali deo pod kontrolom Turske i Irana. Kako je ovdašnjim narodima Rusija često bila majka, ređe maćeha, gotovo svuda se govori ili bar razume ruski jezik. Kavkaski venac odavno je u miru sa samim sobom: tu nema geoloških potresa; zemljotresi su takva retkost da se i ne pamte, svi vulkani su davno ugašeni. Samo još u ljudima tutnji neverovatna snaga, tvrdokornost duha koja je, pored sjajnih umetničkih dela, svakom stoleću priuštila i strašne ratove.
Među kavkaskim narodima postoji verovanje da je i kamen u stanju da oseća i govori. Zbog gorkog sukoba dva pravoslavna naroda, Gruzina i Rusa, sigurno je ovde svaka planina zajecala. U bezbrojnom nizu stvari koje su ovim narodima zajedničke, našla se i velika, i naizgled bezrazložna, ljubav prema Srbima.
Kavkaz – to je Balkan u ogledalu.Pravoslavlje, urođena borbenost i tvrdoglavost, burna istorija i kultura, turska okupacija, večiti ustanci i ratovi, samo su delić nasleđa koje nam je zajedničko. U Kavkazu imamo brata blizanca a toga nismo svesni.
Kavkaz je, kao i Srbija, bio u sastavu Rimske imperije: tada su trasirani glavni putni pravci, razvijena trgovina i svest o civilizaciji i svetu. Posle podele Carstva, i Balkan i Kavkaz bili su u naručju Vizantije, koja nas je zadojila pravoslavljem i kulturom.
U srednjem veku i Srbija i države Kavkaza, na razmeđu puteva i civilizacija, doživele su svoje zlatno doba. Kada su turska plemena nagrnula iz Azije, Kavkaz i Balkan su, jedan za drugim, pali pod vlast okrutnog osvajača. Baština starih država je uništena, mnogi su pod teretom života prihvatili islam i otuđili se od svog naroda. Svest o bogatoj prošlosti očuvana je samo zahvaljujući usmenom predanju, koje je doseglo izuzetne književne visine.
Ruska pomoć je bila presudna za oslobađanje obe regije od turskog ropstva. Zbog strašnih zlodela, jermenske, gruzijske i srpske vođe molile su pravoslavnu Rusiju da im pruži zaštitu. Kavkaske države su još u osamnaestom veku pristale da, po oslobađanju, postanu deo Ruskog carstva, dok Karađorđe to nije prihvatio.
Knez Miloš, rođeni diplomata, rešio je da zahvali na ruskoj pomoći koja se, pre svega, ogledala u hiljadama Rusa i kavkaskih dobrovoljaca, koji su stradali na srpskim frontovima. Prema legendi, odlučio je da srpska zastava postane ruska trobojka okrenuta naopačke.Kako je zabeleženo, smatrao je da to neće oštetiti odnose sa Zapadom, jer „ Austrijanci se neće dosetiti, a Rusima će biti drago“.
Rusko-turski rat 1877–1878. vođen je u širokom pojasu od teritorije Srbije, preko Bugarske, Crnim morem do Kavkaza. Glavnokomandujući srpske vojske tokom rata bio je poznati ruski general Černjajev, koji je neko vreme bio i general na Kavkazu.U Srbiju je, baš kao i na Kavkaz, tada pohrlilo mnoštvo ruskih dobrovoljaca, među kojima i pukovnik Rajevski – Vronski iz Ane Karenjine. Rezultat tog zajedničkog balkansko-kavkaskog poduhvata bilo je konačno oslobođenje Kavkaza i većeg dela Balkana.
Prvi svetski rat je podjednako udario na Kavkaz i na Srbiju. Posle zajedničke borbe protiv Turaka, Jermenija i Gruzija su zbog raspodele teritorije zaratile međusobno, baš kao i Srbija i Bugarska nešto ranije. Nakon pobede boljševika, Lenjinovom odlukom deo oslobođenih teritorija se vraća Turskoj, u zamenu za savezništvo, koje nije bilo dugog daha. Tako je ogroman broj Gruzijanaca i Jermena (u tom trenutku – više miliona pravoslavnih) ostao da živi pod turskom vlašću, a danas im se jedva nazire trag.
U Drugom svetskom ratu Hitlerove armije su pohrlile ka ovim brdima u nadi da će na vreme osvojiti važna naftna polja i ključne puteve. Crno zlato Azerbejdžana, zahvaljujući kojem su se kretala skoro sva ruska vojna vozila, i ustanak u Srbiji, koji je sprečio da u odsudnom momentu četrdeset četiri neprijateljske divizije budu upućene na istočni front, važan su doprinos ruskoj pobedi nad fašizmom.
Komunizam je sa sobom doneo nove žrtve. Kada je velika država propala, sa njom su nestali jedinstvo i mir. Devedesete nisu ništa manje krvave na Kavkazu nego što su bile na Balkanu – sa nizom građanskih ratova, otcepljenih provincija i stotinama hiljada izbeglica.
Kavkaz, područje između Crnog i Azovskog mora i Kaspijskog mora, na severu se graniči sa dolinom Kumoman, a na jugu se poklapa sa državnim granicama Gruzije i Jermenije prema Turskoj i Jermenije i Azerbejdžana prema Iranu (reke Ahurjan i Araks).Zauzima površinu od 440.000 km².
Zbog klimatskih razlika (suptropska do umereno kontinentalna klima), poljoprivredna proizvodnja je raznovrsna; žitarice uspevaju na Kavkazu, pamuk i industrijsko bilje u dolini Kure, te mediteransko voće i povrće, čaj i duvan u donjem toku reke Rioni (Kolhidska ravnica).Ovčarstvo je razvijeno na planinskim pašnjacima. Mnoge hidroelektrane izgrađene su duž reka. Na Kavkazu postoje nalazišta nafte i gasa, uglja, gvozdene rude, mangana, molibdena, cinka i drugih.U cilju zaštite prirode osnovano je nekoliko nacionalnih parkova (Kavkaski, Teberdinski ).
Duž obale Crnog mora i na Kavkazu postoji mnogo odmarališta i plaža. Ovo je jedan od najraznovrsnijih regiona Rusije, koji turisti neretko zapostavljaju.
Kada se govori o jugu Rusije, većina ljudi pomisli na Soči, Anapu ili neku drugu turističku lokaciju na obali mora. Mada ova mesta zaista vredi posetiti, cilj ovog teksta trebao bi da bude skretanje pažnje na manje poznate krajeve, neobične i raznovrsne predele Severnog Kavkaza.Zapanjujuće je kakvu šarolikost i bogatstvo utisaka nudi ovaj region .Zato je ponekad teško odlučiti se odakle krenuti.Kakogod, kada posetite jedno od njih, sigurno ćete poželeti da nastavite istraživanje ovog dela Rusije
Možda je priču o Kavkazu najbolje započeti sa Elbrusom.Ovo je najviša planina u Evropi i jedan od 7 najviših vrhova sveta. Takođe čini prelaz ka kavkaskoj granici između Evrope i Azije.Pored mnogo toga zanimljivog o Elbrusu, vrhunsko iskustvo nekima nije sama planina, već fantastičan niz žičara sa gondolama koje vam omogućavaju da bez po muke stignete do nadmorske visine od čak 3.847 metara.
Ono zbog čega su gondole na Elbrusu jedinstvene je brzina sa kojom se uspinjete u ove visine.Ruta je tako duga da putnici moraju da prelaze sa jedne na drugu žičaru na nekoliko mesta kako bi konačno stigli do stanice „Mir”. Odatle može da se duboko udahne planinski vazduh, uživa u snegu (tokom cele godine) i u pogledu sa jedne od najviših planina na svetu.
Rusija je vekovima širila svoju teritoriju i postala najveća zemlja na planeti. Ponekad se širila mirnim putem, a ponekad i primenom vojne sile. U dva navrata je osvajanje novih teritorija bilo posebno teško, to se odnosilo i na Kavkaz.
Kavkaski rat je trajao skoro pola stoleća, od 1817. do 1864. Tri ruska imperatora su pokušavala da odnesu konačnu pobedu u neprekidnim borbama.
Rusija je odlučila da se posveti Kavkaskom regionu početkom 18. veka kada su gruzijski knezovi zamolili Peterburg da ih zaštiti od Osmanlijskog carstva i Irana. U toku te intervencije Rusija je uspostavila kontrolu i nad teritorijom današnjeg Azerbejdžana. Da bi ruske trupe stigle do gruzijske i azerbejdžanske zemlje bili su im potrebni bezbedni putevi kroz oblasti u kojima su živeli drugi kavkaski narodi.
Po rečima abhaskog istoričara Georgija Ančabadzea, „geopolitički kontekst je bio jedini faktor koji je podstakao Rusiju da krene u Kavkaski region, a zatim i na jug prema toplom moru“. On ukazuje na važnost činjenice da su se za kontrolu nad ovim regionom borile Rusija, Iran i Turska.
Zašto je rat toliko dugo trajao? Nije bilo nijednog konflikta sa narodima Kavkaza, ali se zato mnogo ratovalo protiv raznih manjih grupacija. Pored toga, trajanje Kavkaskog rata se objašnjava kulturom planinskih naroda. Istoričar Jakov Gordin kaže da je rat potrajao zbog ukorenjenog običaja kavkaskih naroda da vrše naoružane pljačkaške upade i da od toga žive. To je bio običaj od kog dugo nisu mogli da se odviknu.
Iznenadni napadi na ruske doseljenike i trgovce bili su osnovni izvor prihoda lokalnih plemena na području gde su prirodni resursi oskudni, a zemlja nije pogodna za zemljoradnju.Istoričar Andrej Burovski dodaje da su ti napadi vremenom postali deo lokalne svakodnevice.
Imam Šamilj je bio najpoznatiji vođa kavkaskih plemena. Pod njegovim verskim i političkim vođstvom Čečeni i Dagestanci su od sredine 1830-ih do kraja 1850-ih pružali žestok otpor ruskim trupama. Da bi izvojevala pobedu Rusija je vršila stalni vojni i ekonomski pritisak na lokalno stanovništvo. U ovom dugotrajnom ratu je bilo na stotine žrtava sa obe strane.
Koja je i kakva tajna kavkaske dugovečnosti?I kako da se hranite da biste doživeli stotu? Odgovor na ova pitanja može se dobiti na Kavkazu kada zavirite u njihovu kavkasku kuhinju i saznate kakva hrana nam može produžiti život.
Kavkaski region poznat je po tome što tamo mnogo ljudi doživi sto godina i više. Jedan od najpoznatijih predstavnika ove grupe bio je Magomed Labazanov, stanovnik Dagestana, koji je umro 2012. godine kad mu je bilo 122 godine.
Dok je prosečan životni vek ljudi ruske nacionalnosti 72 godine, u kavkaskim republikama (Ingušetija, Dagestan, Karbadino-Balkarija ) prosek je znatno viši. Ljudi u Ingušetiji, na primer, sa lakoćom dostižu 80 godina, prema zvaničnoj statistici .U nastavku priče o Kavkazu vredi saznati nešto o njihovim tajnama dugovečnosti: kako što duže ostati aktivan i pozitivan.
Ljudi u ovom regionu vekovima gaje krave i koze tako da su mleko i ukiseljeni mlečni proizvodi deo svakodnevne ishrane. Oni piju sveže mleko, kuvano i kiselo mleko. Dodaju mu med i tako dobijaju ukusan napitak, ali njihova glavna tajna su proizvodi od fermentisanog mleka koje prave uz pomoć posebnih fermenata: ajran, maconi i narine.Pretpostavlja se da ovi proizvodi pomažu da se u organima za varenje održi zdrava mikroflora i smanjuju rizik od raka.
Ljudi u kavkaskom regionu ne prave mnogo vrsti sireva kao Francuzi, ali su na njih jednako ponosni. Najpoznatiji je slani suluguni.Sirevi od kiselog mleka mogu se mešati sa adžikom (tradicionalni sos od mešavine začina), nanom ili korijanom.Posebno kod sireva koji se tamo prave je to što oni imaju samo 20-30 procenata masnoće i laki su za varenje.
Glavno svakodnevno jelo je gusta kukuruzna kaša – mamaliga, koja se pravi od kukuruznog brašna i uobičajena je kao hleb. Ulje ili sir od kiselog mleka takođe se mogu dodati mamaligi.Od kukuruza se prave i dezerti za odrasle i decu, ali i čurek, što je kukuruz sa medom ili sa sirom i orasima. Kukuruz ima nizak nivo esencijalne aminokiseline triptofana. Prema nekim istraživanjima, ishrana u kojoj ima malo triptofana produžava život, mada u ranom uzrastu može povećati smrtnost.
Ljudi u kavkaskom regionu jedu ovčetinu, jagnjetinu i govedinu. Hinkali je jedno od poznatih jela za praznike.To je testo punjeno jagnjećim i goveđim mesom.Probao sam hinkali i jeo ga nekoliko puta prilikom boravka u Rusiji i malo je reći koliko je ostavio sjajan utisak na mene i da ga vrlo često poželim pojesti. Druga tradicionalna jela su pečena piletina i pile na ražnju, kuvano pile sa adžikom (sos od mešavine začina), varivo od živinskog mesa u sosu od oraha sa začinskim biljem.
Ljudi na Kavkazu jedu mnogo povrća, kuvaju jela od pasulja, kelerabe, cvekle i kupusa.Salate se često začinjavaju adžikom, orasima i začinskim biljem (korijander, kopar ili peršun). Adžika je sos od začina koji se često iznosi na trpezu, a sadrži ljutu papriku, beli luk, so i začinske trave. Začinjena hrana reguliše krvni pritisak i poboljšava cirkulaciju.
U ovom regionu može se videti mnogo drveća oraha, tako da nije nikakvo čudo što se njihovi plodovi koriste obilno u lokalnoj kuhinji. Dodaju se salatama, jelima sa mesom, sosevima, pecivu i mlečnim proizvodima. Takođe se koristi orahovo ulje.Orasi sadrže sedam puta više kalorija od goveđeg mesa i imaju proteine, šećere i amino kiseline koji su važni za zdravlje.
Mnogi turisti sa Kavkaza donose čurčhelu. Ova poslastica se pravi od oraha, brašna i grožđa ili soka od nara. Kavkasci takođe rado jedu med, baklavu, alvu i slatko voće.
Crno vino se pravi u mnogim kavkaskim porodicama, a neki se šale da su tri čaše crnog vina suštinski deo svakodnevice za dug život.
Na Kavkazu postoji izreka ako imaš glavu onda na njoj moraš da imaš i kapu (papahu). Kape ne samo da štite od hladnoće, vetra i sablje. Za narode koje žive u planinskim predelima Kavkaza one imaju i sakralno značenje. Na Kavkazu muškarci i žene nose razne vrste kapa a svaka od njih ima svoju simboliku i značenje.
Jedan od najčuvenijih MMA boraca na planeti Habib Nurmagomedov pre nego što je okončao karijeru pojavljivao se pred novinarima sa ogromnom krznenom papahom na glavi, tradicionalnom kapom mnogih naroda na Kavkazu. Široko je rasprostranjena u Dagestanu, u Karačajevo-Čerkesiji i Ingušetiji i za nju su vezane brojne tradicije. Skinuti papahu sa nečije glave smatralo se teškom uvredom (ako imaš glavu treba da imaš i kapu na njoj, govori se na Kavkazu, već je pomenuto), a baciti je u prozor neke devojke značilo je nešto poput izjave ljubavi. Bilo je uobičajeno da Kavkasci imaju nekoliko papaha, među kojima su one za svaki dan, za svadbe i žalost. Ova kapa se šila od ovčje ili kozje kože, ali za najvredniju je smatrana ona od karakul ovaca (astragan). Papaha čini da čovek izgleda viši rastom, pa se neki gorštaci i danas takmiče u veličini svojih kapa.
Kubanka je vrsta papahe koju nose Kozaci.Kozačka kapa treba da posluži kao zaštita od udaraca hladnim oružjem (ili da ih bar ublaži). Neki vojnici su pre borbe stavljali u kape metalne pločice. A kape manjih dimenzije tokom brzog jahanja konja čine da se one bolje drže. Prave se od kože karakul ovce, medveda ili čak vuka.
U Čečeniji i Ingušetiji muškarci na glavi često nose vezene kapice sa bućkom – fesove. Naziv kape ima više varijanti, a na glavu se stavlja prilikom namaza (u islamu je tokom molitve obavezno pokrivanje glave), ali se danas nosi poptuno nezavisno od molitve.
Osetinci, zemljoradnici, tradicionalno nose kape od filca. Za svaki dan smeđe boje, a za svečane prilike, bele, od kozje dlake. Niska kapa sa širokim obodom odlično je štitila od jakog sunca i planinskog vetra. Ovakve kape široko su prisutne i danas, ali ne samo kao deo odeće, nego i kao suvenir sa Kavkaza.
Osetinci takođe imaju svoju kapu koju nose o praznicima. Izgleda kao visoka kapica opšivena crvenim ili belim somotom i ukrašena nacionalnim šarama. Preko ove kape žene nose pletenu osetinsku rupičastu maramu od tanke vune.
Bašlik je jedna od najstarijih kapa mnogih gorštaka, ali i kozaka, to je šiljata filcana kapuljača –bašlik, sa dugim krajevima koji se mogu obmotati oko vrata. Štitila je jednako i od sunca i od kiše. Od 19. veka bašlik je čak bio deo vojne uniforme ruske vojske, kasnije vrlo popularan i kod vojnika u zapadnoj Evropi. Bašlik je danas sastavni deo garderobe mnogih modernih pripadnika kavkaskih naroda.
Svečana odeća žena u planinama Ingušetije podrazumevala je i neobičnu kapu kurhars (ili kurhas), nešto poput kalpaka sa savijenim „čuperkom“. Danas se može videti u Ingušetiji samo u vreme praznika kada se nosi tradicionalna nošnja.
Tradicionalna nošnja nogajske žene mora da sadrži različite ukrase za glavu. Tako su neudate devojke nosile niske kape „oka bork“ sa metalnim, najčešće srebrnim vrhom, držačem marame, u obliku laste ili ptičjeg krila.
Status udate žene demonstriran je visokom kapom sa nekoliko traka koje su odgovarale broju braće. Vrh takve kape može da bude u obliku kugle.
Najviše kape (teke bork – kozja kapa) bile su rezervisane za nogajske neveste. Naziv otud što su se pravile od kozje kože, a zatim opšivale somotom. Visina takve kape mogla je da bude i do 80 centimetara, a težina pet kilograma. Neveste su verovale da kapa podstiče sreću u porodičnom životu.
Specijalni džepčići na grudima bili su karakteristični za narodnu nošnju mnogih kavkaskih naroda, i za kozačku uniformu. Čemu su oni služili?
U masovnoj kulturi sovjetskog perioda ovi džepčići su se dovodili u vezu sa narodnom nošnjom na Kavkazu, iako je ta nošnja retko korišćena, a takođe sa Balbesom, likom iz kultne komedije „Kavkaska zarobljenica“. U jednoj epizodi tog filma junaci se preoblače u pseudokavkasku nošnju, a Balbes, koga glumi Jurij Nikulin, drži u tim džepčićima cigare i upaljač.
Ti elementi nošnje zovu se „gaziri“. Gazire su nosili na grudima mnogi kavkaski narodi, od Gruzina, Čečena i Osetina do Kabardinaca i Adigejaca. Rusi su takvu nošnju prvi put videli kod Čerkesa, i zato se kaftan sa našivenim detaljima na ruskom jeziku zove „čerkeska“.
Gaziri se na čerkeske prišivalo od 18. veka, kada se pojavilo vatreno oružje. U otvore od tkanine ili kože smeštani su fišeci sa potrebnom količinom baruta. To je u suštini bio svojevrstan redenik. Tu barut nije mogao da ovlaži.
U delovima koji su bliži pazuhu držan je luč za raspaljivanje punjenja, a kasnije specijalna naprava koja se zvala kapsula. Sa svake strane je moglo biti od 4 do 18 gazira. U početku, doduše, nisu prišivani na grudi, nego su nošeni u specijalnim torbama „gazirnicama“ koje su prebacivane preko ramena ili pričvršćivane za pojas.
Mnogi Kavkasci su ratovali na konjima i zato se glavna funkcionalna karakteristika gazira sastojala u tome što se puška mogla puniti u galopu.
Ruska imperija je u 19. veku počela da osvaja teritorije Kavkaza i tada je kozačka vojska preuzela mnoge elemente odeće kavkaskih naroda – papahe (krznene šubare sa ravnim vrhom), burke (duge ogrtače od čoje) i šaške (povijene kozačke sablje sa jednom oštricom), a takođe čerkeske sa gazirima.
Posebno su „gizdavi“ bili gaziri sa srebrnim drškama. Uzgred, i car Nikolaj II je voleo da nosi čerkesku sa gazirima, ali su oni u njegovom slučaju služili samo za ukras.
Najpoznatiji kozak sa gazirima bio je baron Vrangel, general carske armije, a zatim jedan od vođa antiboljševičkog Belog pokreta, u kome su kozaci imali važnu ulogu.Vrangeljeva svakodnevna vojna unforma bio je crni kaftan sa našivenim gazirima. On je zbog takvog specifičnog izgleda dobio čak i nadimak „crni baron“. Imao je i belu svečanu uniformu sa gazirima.
Kozaci su služili i sovjetskoj vlasti, a ona je poštovala njihovu tradicionalnu uniformu. Na Paradi Pobede 1945. godine kozaci su na grudima nosili i gazire i ordenje.Čerkeska sa gazirima se danas često koristi kao izvođački kostim u kulturno-umetničkim društvima.
Zamislite da se nalazite u planinskom predelu, otprilike veličine Španije. Zapanjeni ste kada otkrijete na desetine naroda, od kojih svaki ima svoj jezik. Štaviše, na nekim mestima, ljudi koji žive u jednom selu ne mogu razumeti nekog iz susednog sela.Nema sumnje da su srednjovekovni geografi takođe bili iznenađeni raznovrsnošću jezika koji se govore na Kavkazu, pa su ovu oblast nazvali “planinom jezika“.
Ovo područje koje se proteže od Crnog mora do Kaspijskog jezera, nalazi se na raskrsnici civilizacija i kontinenata. Zato ono ima dugu istoriju i bogatu kulturu. Ljudi na ovom podneblju poznati su po poštovanju prema starijima, ljubavi prema plesu i velikoj gostoljubivosti. Pa ipak, mnoge posetioce posebno fascinira to što na Kavkazu postoji velika koncentracija etničkih grupa i jezika, i to više jezika nego u bilo kom drugom delu Evrope koji je slične veličine.
U V veku pre nove ere grčki istoričar Herodot je rekao: „Na Kavkazu žive mnogi narodi i ljudi raznog kova.“ Početkom prvog veka nove ere, grčki istoričar Strabon je u svojim zapisima spominjao 70 plemena sa ovog područja. Svako od njih je imalo svoj jezik i radi trgovine je išlo u Dioskurijadu, grad koji se nalazio na području današnjeg grada Suhumija, na obali Kaspijskog jezera. Nekoliko decenija kasnije, rimski izučavalac Plinije Stariji napisao je da je Rimljanima za trgovinu u Dioskurijadi bilo potrebno 130 tumača.
Danas u kavkaskom regionu živi više od 50 etničkih grupa. Svaka od njih ima svoje običaje, a često i karakterističnu nošnju, umetnost i arhitekturu. U upotrebi je najmanje 37 jezika — pri čemu nekim jezikom govore milioni ljudi, a drugim samo stanovnici nekih sela.Jezički najraznolikiji deo ove oblasti je Dagestan, jedna od ruskih republika u kojoj živi oko 30 starosedelačkih etničkih grupa.Lingvistički gledano, veza između svih ovih jezika i njihova veza sa jezicima iz drugih jezičkih porodica ostaje nepoznata do dan-danas.
Kavkaz je sa svojih 1.100 km četvrti po dužini planinski niz u Evropi, nakon Skandinavije (1.762 km), Karpata i Alpa. Naziv Kavkaz prvi put spominje rimski pisac i naučnik Plinije Stariji u 1. veku nove ere. Naziv najverovatnije dolazi od grčke reči “kaukhasis“ koja vuče koren iz skitskog naziva, a znači “planina“ ili “planina bela od snega“.
Postanak Kavkaza veže se uz alpsku orogenezu, jednu od tri najvažnije orogeneze u geološkoj prošlosti Evrope. Ovom orogenezom odnosno procesom nastanka planina nastale su gotovo sve geološki mlade evropske planine. Tako se Kavkaz može svrstati uz bok daleko poznatijih mladih planina u Evropi poput Alpa, Pireneja, Apenina, Dinarida, Karpata, ali i najvišeg planinskog lanca na svetu – azijskih Himalaja.
Niz ovih planina nastao je kao rezultat sudara afričke litosferne ploče i indijskog podkontinenta sa evroazijskom litosfernom pločom koji je započeo pre 25 miliona godina u doba kenozoika. Sudarom je započeto izdizanje planina, a kako se afrička ploča i dalje približava evroazijskoj, ovaj prostor spada među najviše prostore na Zemlji te se očekuje da će neki vrhovi i dalje „rasti“.
Planinski niz sastoji se od dva dela: Velikog i Malog Kavkaza.Veliki Kavkaz je geografski, politički i alpinistički atraktivniji deo planinskog niza. Od Malog Kavkaza udaljen je u proseku 100 km, duži je i viši od njega (najviši vrh Malog Kavkaza Aragats visok je „samo“ 4.090 m).
Veliki Kavkaz proteže se u smeru severozapad-jugoistok između Crnog i Kaspijskog mora. Njegovi rubni delovi dolaze do samih obala tih mora, tačnije do dvaju poluostrva – poluostrva Taman u Crnom moru i Absheron na obali Kaspijskoga mora.
Veliki Kavkaz se dalje deli na tri velike celine: Zapadni, Srednji i Istočni Kavkaz. Alpinistički najzanimljiviji deo Velikog Kavkaza je svakako Zapadni deo gde se nalazi Elbrus koji sa svoja 5.642 metra predstavlja najvišu tačku Evrope. Upravo ova činjenica čini ovaj prostor geografski zanimljivim. Naime, ne slažu se svi stručnjaci sa dogovorenom granicom između Evrope i Azije. Ranije teorije svrstavaju Elbrus i gotovo čitavi Kavkaz u područje Azije, no zadnje teorije, sa kojima se slaže većina geografa i geografskih škola, granicu između kontinenata povlače hrptom Kavkaza, tj. njegovom glavnom razvodnicom. Stoga je Elbrus, zbog činjenice da leži dvadesetak kilometara vazdušne udaljenosti severno od kavkaske razvodnice unutar ruske teritorije, najviši vrh Evrope.
U političkom se smislu delovi Kavkaza nalaze unutar teritorija Rusije, Gruzije, Armenije i Azerbajdžana. Osim ovih naroda na ovom području nalazimo oko 40 drugih etničkih grupa i različitih vera tako da ova regija čini etničko i jezičko vrlo složen mozaik. Upravo zbog toga smatra se jednom od najturbulentnijih i potencijalno „najzapaljivih“ regija u svetu. Spomenimo samo rusku republiku Kabardinsko-Balkariju (gde se nalazi i Elbrus) koja je kroz istoriju bila pod vlašću Mongola, Persijskog i Turskog Carstva te na kraju SSSR-a.
No, daleko poznatiji etnički sukobi i netrpeljivosti događaju se u Čečeniji, Gruziji i Dagestanu. Naime, atraktivan geostrateški položaj tih zemalja dovodi do visoke koncentracije različitih spoljašnih interesa pa su sukobi uglavnom „zaleđeni“.
U široj regiji Kavkaza postoje velike zalihe nafte pa njome prolaze mnogi važni naftovodi. Kontrolisati područja gde se nalaze zalihe „crnog zlata“ postaje geopolitički važno pitanje. Kavkaske samostalne republike nastale raspadom SSSR-a (Gruzija, Azerbajdžan) imaju velike količine nafte pod svojom kontrolom. Te su države danas dominantno orijentisane prema zapadu, prema Evropskoj Uniji. Kod Rusa sve više raste strah od konačnog gubitka uticaja na regiju u kojem bi želeli da ispred nadirućeg uticaja zapada zadrže nekadašnju, tačnije da povrate svoju dominaciju.
Ipak, većina zemalja u kavkaskoj regiji živi tradicionalnim životom. Stočarstvo je ovde osnova privrede. Zbog veće količine padavina u Zapadnom Kavkazu prevladava uzgoj goveda, dok u sušnijem Istočnom prednjači uzgoj ovaca. Severno od granice sa Azijom u tzv. Severnom Kavkazu zbog prodora hladnog vazduha i plodnog černozema uzgajaju se žitarice i suncokret, a u Južnom Kavkazu vinova loza, agrumi, čaj i pamuk. Još od antičkih vremena taj se deo Kavkaza smatra jednom od kolevki vinogradarstva.
Upravo je tradicionalni način života zaslužan da je ovaj planinski lanac jedan od najočuvanijih u Evropi (i svetu), te je kao takav njegov zapadni deo 1999. godine uvršten na UNESCO-ov popis Svetske baštine.
Posljednjih godina razvijaju se mnogi projekti koji za cilj imaju turistički razvoj regije.U delu Kavkaza pod ruskom vlašću planira se izgradnja pet povezanih skijališnih kompleksa koji bi činili najveći skijališni resort na svetu. Za popularizaciju tih kompleksa i čitave regije bila je zadužena organizacija XXII. Zimskih olimpijskih igara 2014. godine koje su održane u ruskom gradu Sočiju smeštenom u podnožju Kavkaza. Oči sveta su već tada, a u budućnosti će sve više biti uperene upravo prema Kavkazu.
Na Kavkazu postoje praktično beskrajne mogućnosti za rekreaciju: prekrasni i raznovrsni pejzaži, odmarališta i ski staze, blaga klima, jedinstvena flora, drevni spomenici, lekoviti mineralni izvori, kao i poznata kavkaska kuhinja, koja je postala popularna daleko izvan ovog regiona.
Zapadni Kavkaz je najatraktivniji deo regiona za turiste. Pejzaž se sastoji od šuma, srednjih i visokih planina sa kamenitim vrhovima i vrhovima prekrivenim snegom i ledom. Ovo je popularno skijalište; zimi putnike dočekuju brojni kampovi i hoteli u Krasnoj Poljani, Arkhizu, Dombajskoj Poljani i regionu Elbrus, dok leti ovde dolaze ljubitelji planinarenja, biciklizma i drugih aktivnosti na otvorenom.
Centralni Kavkaz je najnepristupačniji region, visina glavnih planinskih vrhova ovde prelazi 5.000 mmetara, uključujući i najvišu evropsku planinu Elbrus (5.642 m), koju iskusni alpinisti i penjači dolaze osvajati tokom cele godine.
Istočni Kavkaz se prostire na 480 km od Kazbeka na istoku do poluostrva Abšeron. Planine su niže i razlike u nadmorskoj visini su manje nego na centralnom Kavkazu, ali ima više od 30 vrhova viših od 4.000 metara.Uopšte, ovo područje je zamršeni lavirint visoko fragmentisanih grebena i dubokih klisura. Postoje nazubljeni vrhovi crnih stena, vrhovi sa ravnim vrhovima.
Kavkaz je prilično velika regija; mnogi gradovi imaju aerodrome u različitim delovima.U zavisnosti od svrhe putovanja, možete leteti do Stavropolja, Mineralnih Voda, Groznog, Nalčika, Krasnodara, Sočija, Anape, Mahačkale i nekih drugih.
Većina avio – kompanija leti iz Moskve do Mineralnih Voda, karte su do tamo najjeftinije: od 2.300 rubalja u jednom pravcu, uz let koji traje oko dva sata.
Putovanje vozom će trajati 20-35 sati (u zavisnosti od brzine voza i odredišta). Karta u jednom pravcu za odrasle košta od 2300 rubalja.
Na teritoriji Kavkaza postoje dve obale – Crno more i Kaspijsko more, obe imaju plaže. Na obali Crnog mora uglavnom postoje peščane plaže. Skoro sve plaže su besplatne, ali su zato velike gužve tokom sezone, a voda u moru nije najčistija, posebno u popularnim odmaralištima.
Primorski gradovi Dagestana – Mahačkala, Kaspijsk, Izberbaš i Derbent imaju izlaz na Kaspijsko more.Postoje peščane plaže i kamenite, takođe su besplatne – i prepune.Izvan velikih gradova voda je čistija i sa manje gužve, ali mnoge plaže pripadaju hotelima i, shodno tome, plaćaju se.
Što se tiče infrastrukture, kavkaska skijališta inferiorna su u odnosu na evropska, ali lokalne prirodne lepote i strme padine nadoknađuju ovaj nedostatak. U ovom regionu postoje tri popularna odmarališta: Prielbrusje, Dombaj i Krasnaja Poljana.
Najpopularniji region za poboljšanje zdravlja na Kavkazu su odmarališta kavkaskih mineralnih voda:Pjatigorsk, Železnovodsk, Jesentuki i Kislovodsk. Još u 19. veku. plemići iz cele Ruske imperije dolazili su ovamo da poboljšaju svoje zdravlje.Danas je odmor ovde dostupan svima, jer je izbor sanatorijuma veoma veliki.
Priroda Kavkaza, njegovi živopisni pejzaži, doline, planine i morske obale – to je ono zbog čega većina turista dolazi ovamo.
Region ima mnogo nacionalnih parkova, prirodnih atrakcija, i drugih aktivnosti na otvorenom.Glavna prirodna atrakcija je svakako planina Elbrus. Nedaleko od Kislovodska, u podnožju grebena Borgustan, nalazi se zanimljiv spomenik prirode – Planina Prsten, luk širok 8 m „ugrađen“ pravo u stenu, planina Čeget sa najstrmijim skijaškim stazama u regionu, živopisna Klisura Argun i još mnogo toga.
Ljubitelji književnosti će ceniti Lermontovljeva mesta: mesto Lermontovljevog duela i špilju Diane i Ljermontova.Među najpoznatija i nezaobilazana mesta ovog dela Ruske Federacije tradicionalno se smatraju džamija “Srce Čečenije“ u Groznom i tvrđa Narin-Kala u Derbentu.
Na teritoriji Kavkaza kao što je u prethodnom delu teksta već i spomenuto, koegzistira 7 republika: Karačaj-Čerkezija, Kabardino-Balkarija, Adigeja, Severna Osetija, Dagestan, Ingušetija i Čečenija. O svakoj od njih, njihovim specifičnostima i gradovima u njima, i mnogim drugim lepotama Severnog Kavkaza, nakon priča sa Krima u sledećim pričama mesto će dobiti priče sa Kavkaza.
Prilikom pisanja ovog teksta kao izvori poslužili:
http://kavkaz.azovseaports.ru/
https://rs.rbth.com/travel/87210-pet-razloga-da-posetite-severni-kavkaz
https://rs.rbth.com/recepti/82881-kavkaska-tajna-dugovecnosti-hrana-doziveti-stotu
https://rs.rbth.com/arts/91086-prisiveni-detalji-na-grudima
http://kavkaz.azovseaports.ru/
http://www.freeworldmaps.net/asia/caucasus/map.html
Pročitajte JOŠ:
Ruski tenkovi dobili zaštitu: Najnovija municija štiti od raketa
