Каубој

Пише: Мишо Вујовић

Ово је прича о првом и једином никшићком каубоју кога је развратна и радознала чаршија због начина живота прогласила наркоманом – дрогашем, како су у то време називали уживаоце опијата.

У Никшићу их је било у разним паковањима обојених и белих и осим стопроцентног медицинског у здравственим установама ретко су прелазили 50 волумена јачине. Предњачила су четири племена: “Тринаести јул”,”Рубин”, “Бадел” и “ Звечево”
Каубој је до краја остао доследан- замандаљен за радознало чаршијско завиривање и претресање његове интиме.

У мом детињству детектован је само један наводни зависник од неких блажих опијата, мада се касније испоставило да се само опијао.
”Пи, пи., далеко га било…”, говориле су бабе. Чак мислим да је живећи свој живот вестерн јунака свакодневно под одређеном дозом акохола, по повратку у свој родни град, само затворио унутрашња врата своје интиме за радозналу љубопитљивост малограђанштине.

Масу је увек мучило кључно питање : ”Зашто се вратио у свој град иако су већина одлазила носећи у џепу возну карту у једном правцу”? На то нити на многа друга питања од друга Каубоја никада нису добили одговор, као што је један од најлепших никшићана у кога су биле заљубљене многе домаће глумице, уважавали га жестоки момци широм Европе решио да своје најбоље године живота проведе глуварећи у свом родном граду, остављајући увек маштовитој чаршији да распреда о ломовима, напрслинама или хиру у његовој души.

Његови пријатељи Ратко и Дада куповали су му најквалитетнија одела која је по навици ”заборављао” на брани језера Крупац, враћајући се кући у купаћим гаћама, и поново облачећи поцепане фармерице.
Каубој је, говорило се, стигао из неког великог града ондашње големе земље и већ у страту, особеношћу а понајвише стилом облачења на себе навукао гнев ускогруде чаршије препуне злурадости и предрасуда.

Друг Каубој и до данас је остао енигма за оне најзагриженије чија га је необуздана машта претварала у разне облике митских бића из прошлости чија је мисија на земљи обично уклапана у неки негативни или”малерозни” контекст, због чега су многи зазирали од овог специфичног и веома коректног грађанина, продорног и “урокљивог” погледа.

Данас саблазан не престављају истополни и гологузи, док се жвале на јавном месту, ни чланови владе рашчупани и колоритно у дугиним бојама одевени, а да не говоримо о јавној порнографији у политици, естради и шоу бизнису, где нас свакодневно с јутарњим листањем штампе запљусне нека пикантерија из туђих и непознатих живота, тако пласирана да се неуком читаоцу или гледаоцу, намах, учини да су му управо изашли из спаваће собе.
Нагађали смо да ли га је ”разочарао” Београд или Загреб, нисмо у старту елиминисали ни Сарајево.

Ипак је то био Београд град који је предњачио у свему, укључујући и наркотике међу децом црвених буржуја са Дедиња.

Ту су пале и прве жртве прекомерног уживања у плодовима револуције, тако да није искључено да је грађанин К, као висок, складан и шармантан младић, захваљујући управо својој наочитости успео да уђе у тај затворени круг “дисања пуним плућима” слободних летача изнад кукавичјег гнезда, у неколико велелепних здања на Дедињу добијених као ратни плен од претходних власника, најчешче оптужених за сарадњу са окупатором или, у најблажем, проглашених однарођеном класом, односно класним непријатељима.

Мада се и у том шареноликом друштву провлачило свашта по истом систему стицања моћи у политичкој хијарархији, где су, као и данас, предњачили чистачи сујете и ректални алпинисти.
Он је, тих седамдесетих, у наш град, престижан по много чему, препун дуванских, коцкарских и малиганских зависника, софистикованих викенд- шанера на Понте Росу у Трсту и осталим модним метрополама, стигао у вестерн фазону, с кожним мантилом до разгажених каубојки, излизаних фармерица, избледелог шешира ловца на уцењене главе. Запуштен и руиниран није личио на повратника са дугогодишњих студија.

Вероватно је гурао тридесету али су трагови бурних година дозидали још једну деценију на његовом видно похабаном животу.

Нећу га именовати, можда се преселио међу вечне џанкије, а није искључено да још лагано дувне по неки џоинт данас доступнији од херцеговачке шкије у време Краљевине.

Тај особењак из једне од угледнијих никшићких породица није показивао претерану жељу да комуницира с људима, мада је иза тог бедема намргођености и хладноће стајао веома проницљив и образован човек.

Учтив и приступачан за малобројне који су успели да прођу његове критеријуме за елементарно успостављање комуникације.
Давно сам се сетио његовог погледа према дрштву локалних ”гузоња” , како смо називали директоре и функционере, удобно смештених испод липа на терасежи старог хотела. Био је то продорни поглед презира и гађења, као поглед претње Клинта Инствуда док јаше празним сокаком уочи обрачуна.

Тако је Каубој посматрао то друштво локалних моћника од којих ће већина добро уновчити свој утицај. Тада сам му први пут уочио смешак у десном углу усана, ироничан, из ког је киптала сурова реалност лицемарја које ће са осталом хипокризијом и лажним системом суновратити све што је до тада стајало на ногама Удбе и Комитета:
”Погледајте колико сте исти?! Јајолико деформисани, загузичени и умишљени да имате моћ.

Кунете се један другом а гледате чија је жена најлабилнијег карактера, свесни да један позив мења све и да ће и најбољи друг или кум отпливати Бистрицом или Зетом ако Друг одозго то захтева ”, говорио је поглед Каубој док је лаганим, растегнутим кораком, у одрпаном и прљавом комплету џинса обувен у каубојке полако пролазио покрај њиховог великог стола. Они га нису ни приметили.

Његов случај или живот налазио се у надлежности свемоћног полицијског шерифа Луке Л, чије је свевидеће око будно пратило сва дешавања у граду.

Чувене музичке аудиције у станици милиције постале су надалеко познате. Конкуренција за први глас увек је била велика, тако да је Лука био боље обавештен од иједног жупника у западној Херцеговини.

Неколико шамара – ”Е сад ајде пјевај да се опет не бих замаро ”, говорио би приведеном преступницима поштујући људска права, уз наглашавање своје хуманости и чињенице да све зна али хоће да провери колико је дотични поштен што ће даље определити поступање надлежних.

Лука није волео да пише записнике, пријаве судијама и остале административне тривијалности, већ је на традиционалан начин, ефектан и убедљив, настојао да реши проблем. Причај, признај, пиши и потпиши. Али кратко да се не би замарао читањем.

”Боље ће памтити када му са неколико шамара протресем главу. То је Меморал, лијек за меморију и антрофирали морал”, говорио је овај поприлично необликовани али за то време ефикасни Васојевић, од кога су зазирали многи никшићки мангупи, мада је и он знао у чија дворишта се не залази.

Због једне тако лоше процене, мирних седамдесетих, двојица синова тада моћних локалних функционера ловачким пушкама, холивудски су опколила станицу милиције у Никшићу.
Лука се није бавио Каубојем али се ни дружељубиви никшићани нису трудили да му се приближе. Непремостива баријера предрасуда као и страх од непознатог изоловали су овог човека од ког су зазирали и најагресивнији улични ликови.

С времена на време прошетао би са својим рођаком, згубиданом и кавопијом, инфицираним енигматиком, ловцем на читаче дневних новина који се нису испуњавали укрштеним речи али су уредно куповали Побједу, због умрлица, Политику због интелектуалног престижа Борбу због лојалности партији, Спорт и Новости да би се шире информисали.

Стари хипик је по конституцији, пре унутрашњих ломова, по свој прилици био леп и наочит човек. Висок, плав, широких рамена, модро зелених очију колико ме сећање служи, али у лицу окопнио као камен када се забели после снега. Имао је неку нездраву боју и замућен поглед.
„Бежите, ено га К. дрогаш!“, говорили су старији момци на улици, склањајући се да неког случајно не очеше.

Тај ”дрогаш”, ,осим по начину одевања, манирима каубоја– бунтовника, стилу младих људи бораца против униформисане монотоније друштва, прихватљивих у већим градовима, ниједним гестом никог није узнемиравао.

Напротив, чак је и по учтивости и пристистојности штрчао, као неко ко нема императивност гласовних многућности да подвикне у кафани ако пиће мало касни. Међутим, био је проказан и изолован као пошаст о којој скоро нико ништа није знао али су сви страховали од могућих испада и непредвидљивости тог зависника од неког благог опијата.

У то време, од дувања лепка распрострањеног по републичким престоницама, мешања таблета, до траве – све је подвођено под тешку зависност дрогирања.

Данас је мој родни град богат разним зависницима, укључујући и оне од опасних супстанци. У том тренду предњаче ”виђени граћани” чије стресне позиције у једном турбулентном транзитивном друштву имају за последицу допинговања тих коолосалних ликова у чијим главама се кроје жиивоти руинирсног града и још оронулијих грађана.

Јавно се по кафићима повуче црта и више нико ни од ког не зазире, што из страха од агресивности тих опасних ликова, што због чињенице да је све то, сломом систрема и општеприхваћених норми, постало друштвено прихвтљиво понашање.
Још само не знам да ли је и позив ”ајмо на пиће” бити замењен новим ”ајмо на црту”, што је до појаве ове пошасти био витешки позива за решавње неспоразума на фер и коректан начин.

Није искључени да и кафићи у центру добију адекватне називе као они око капеле и гробља већ одавно типовани као ”Четдесница”, ”Треће јутро”, ”Остатку наздравље”.
Мада нас та путничка једног дана све чека на црти!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: