Камен преко воде или корак преко бедема? Шта заиста значе Куртијеви нови мостови у Митровици
1 min read
Фото: ИН4С Илустрација
Нова најава Аљбина Куртија о изградњи два моста на реци Ибар у Косовској Митровици делује као технократски потез – у духу „урбане интеграције“ и „инфраструктурне модернизације“. Али за оне који познају историју северног Косова и односа Приштине и српског народа у покрајини, ова вест звучи као пригушени, али добро познати сигнал: корак даље у пројекту албанизације и институционалне окупације севера.
Мост као политичко оружје
Главни мост на Ибру, који дели северну, српску и јужну, албанску Митровицу, од 1999. није био само архитектонска структура. Он је био симбол отпора, граница две стварности – једне која се одупире асимилацији и друге која тражи „суверенитет“.
Сваки покушај отварања моста или интервенисања у његову функцију досад је изазивао тензије, а последњи такав потез Куртија пре годину дана чак је натерао амерички Стејт департмент да реагује – јасно стављајући до знања да промене статуса без договора нису добродошле. Па, шта се онда променило?
Интеграција – или притајена трансформација?
Уместо отварања старог моста, сада се најављује изградња нових. Уз „пригодне рендере“ и флоскуле о комуникацији и развоју, пројекат се приказује као цивилна иницијатива. Међутим, паралелно с тим дешавају се и друге, мање медијски атрактивне активности које говоре другачије.
Изградња 200 кућа за Албанце на северу, присилно исељавање српских породица из станова повезаних са рударским гигантом Трепча, те интервенције „градоначелника“ попут Љуљзима Хетимија (који је изабран са тек неколико стотина гласова), не указују на инклузију већ на контролисану демографску промену – тачније, албанизацију простора који је до сада одолевао.
Север под чизмом – симболика безбедносног апарата
Све ово дешава се под сенком све већег присуства тзв. косовске полиције на северу. Базе ничу по општинама као „тачке стабилности“, али локални Срби их виде као механизам страха. Иза наративне завесе о „безбедности за све“, Срби виде системско потискивање. Када је инфраструктура подржана полицијом, а не дијалогом – онда мост не повезује. Он надгледа.
Куртијев урбано-етнички пројекат?
Поставља се питање: да ли су мостови и куће само алатке у једном ширем пројекту који има за циљ не толико повезивање, колико промену етничке слике на терену?
