Kako su me vrbovali za Rusiju

Stvarno, zašto sam ja toliko za Ruse kad zapadna Imperija mnogo bolje plaća svoje ljude u Srbiji i kad je veliki broj školovanih Srba na strani Imperije, a protiv Rusa? Oni su vrbovani honorarima, stipendijama, grantovima da bi služili kao intelektualna pešadija imperijalnog Zapada. Kao što kaže Milo Lompar u svojim Moralističkim fragmentima: „Ima, štaviše, neke čudesne lakoće u tome zato što je svet premrežen stipendijama.

Toliko je sve uobičajeno, samorazumljivo, neupitno, da i ne opažaš kako je svet – preko neprestanog kruženja stipendija – postao prozirno militarizovan, jer ti primaš vojničku platu, a nisi ni pomislio da novac kojim plaćaš svoje račune – potpuno civilno, potpuno civilizovano: činidba i protivčinidba – jeste tvoj zato što si ti plaćen, zato što si svrstan u prepoznatljivo stanje: u-vojsci-služiti“.

Dobro, i ja sam vrbovan. Rusi su me vrbovali. Nisam dobio rusku stipendiju, ali sam vrbovan. Kako? Evo odgovora.

Književnici

Da preskočim rano detinjstvo, kada su me privlačili crtani filmovi poput Crvenog cveta ili Konjića grbonjića, koji su bili različiti od američkih, punih eksplozivne akcije, ali nasilnih, prebrzih. Ruski crtaći su rukom slikani, u stilu bajkovitog Kitež grada, sa likovima rumenih obraščića u starinskim kaftanima. Krasavica iz Crvenog cveta imala je kokošnik u kosi. Na obzorju – crkvice sa lukovičastim kupolama, kao plamen sveće…

Pravo vrbovanje počelo je čitanjem ruskih knjiga. Sećam se kako sam plakao nad likom bake Maksima Gorkog u njegovom Detinjstvu, one bake koja je sve razumela, sve praštala, za sve palila kandilo pred ikonom. Pa onda Jesenjin sa Kerušom („I dugo je za tragom trčala,/ sledeći ga, kao kad uhode,/ i dugo je, dugo je drhtala/ nezamrzla površina vode“), Pismom majci i svim onim što se izlivalo u tugu zbog sveta koji, kako kaže Sveto Pismo, u zlu leži. Pa Majakovski sa Oblakom u pantalonama – „Mama, vašeg sina nešto divno boli“… Alaksandar Blok: „Noć, ulica, fenjer, apoteka, / Besmislena, mutna svetlost drema“; Divna Dama pretvara se u mračnu Neznanku… Bio sam skoro zaljubljen u Marinu Cvetajevu, tragičnu pesnikinju belih udatu za crvenog, kojoj muža i ćerku odvode u logor i koja odlazi zbog beznađa u kome se našla sa sinom Murom 1941. u Jelabugi (i danas pamtim najbolju na svetu definiciju ljubavi, Marininu: „Voleti nekog znači videti ga onakvim kakvim ga je Bog zamislio, a roditelji ga nisu takvim učinili“). Vrbovao me Pasternak pesmom o Strašnom sudu, Getsimanski vrt, iz Doktora Živaga.

Prišla mi je Ana Ahmatova s Rekvijemom; Osip Mandeljštam me pozvao na informativni razgovor, i šapnuo mi: „Za blaženu besmislenu reč pomoliću se u sovjetskoj noći“; i, iz Tristije: „Ko može znati kad rastanak čuje / Kakvu daljinu reč nam nosi ta?“ Pa Strah i nada njegove žene Nadežde, koji su mi bili svakodnevna lektira za rat protiv ostvarene utopije, skupa sa Arhipelagom GULAG velikog hrišćanskog moraliste Solženjicina.

Kroz sovjetski vrt prepun strahova i tajni putovao sam sa Iljfom i Petrovim (Dvanaest stolica), ali i sa Mihailom Bulgakovim (Majstor i Margarita), jer „Anuška je već prosula ulje“.

Čehov, najsetnijeg osmeha na svetu… Pa Bunjin: „I cveće, i bumbari, i trave, i žita,/ I žega u podne, plavetna krasota./ Svog sina će Gospod bludnog da upita:/ ‘Okusi li sreću zemaljskog života?’// Sve zaboraviću. Pamtiće se staza/ Što vodi kroz trave i žita voljena./ U suzama slatkim, ništa neću kazat,/ Grleći Mu milosna kolena“.

Otkrio sam kasnije i Puškina, čijeg Proroka u prepevu Milorada Pavića znam napamet, i Ljermontova, sa hrišćanskim stihovima: „Veruje se, i plače se, i opet je lako sve…“ Tolstoj me vrbovao Smrću Ivana Iljiča i strašnom tugom Ane Karenjine. A Dostojevski mi je prišao preko Aljoše Karamazova, koji se obraća deci posle sahrane Iljuše Snegirjova, i obećava malim drugovima: „Obavezno ćemo vaskrsnuti, obavezno ćemo se videti i sve jedan drugom ispričati!“

Naravno, Fjodore Mihajloviču, tvoj starac Zosima me uverio da budem za Ruse, jer sam za „ruskoga Hrista, slavjanskoga Hrista“ (Tin Ujević), koga je Sveti Justin Ćelijski zvao „Bogom slovenskih očajnika“.

Mislioci

Kad sam, kao dvadesetogodišnjak, prilazio pravoslavlju, pomagali su mi Vladimir Solovjov (Smisao ljubavi) i Nikolaj Berđajev (Samospoznaja). A posle sam čitao Lava Šestova, nagnut nad njegovo poređenje Tolstoja i Ničea. Na red je došao i ruski Leonardo, sveštenik Pavle Florenski, sa samosvojnim, estetičkim dokazom Boga („Postoji Rubljovljeva ikona Svete Trojice – znači postoji Bog“, govorio je on).

Onda su došli umovi poput Semjona Franka, braće Trubeckih… Otkrio sam slovenofile, poletnike slobode, sabornosti, svečoveštva; Homjakovljev spis Crkva je jedna i slovenofilsko Pismo Srbima iz Moskve i danas me nadahnjuju u borbi za čistotu pravoverja. Tu je bio i Konstantin Leontjev, koji je prepoznao prosečnog Evropljanina kao oruđe sveopšteg razaranja. Pa Vasilije Rozanov, koji je znao šta će biti s Rusijom bez monarhije.

O Ivanu Iljinu, koji je rekao „mi nismo ni učenici, ni učitelji Zapada. Mi smo učenici Božji i učitelji samima sebi“, da i ne govorim: odavno živim sa Iljinom na obzorju.

Metafizička Rusija

Od kada sam došao u dodir sa metafizičkom Rusijom (a to je čitanjem bilo još u srednjoj školi), živim, skoro kao i svojom otadžbinom u duhovnim predelima Velike Matuške. Sasvim mi je jasno zašto je Rilke jednu od najdubljih svojih pesničkih knjiga Časlovac napisao po povratku iz Rusije. Jasno mi je takođe zašto je taj isti Rilke, u svojim Pričama o dragom Bogu, zapisao da je jedina zemlja na svetu koja se graniči s Bogom, odozgo i odozdo, upravo Rusija. Jer nigde i nikad nije bilo većeg državnog prostora nego što je njen, i nigde i nikad nije bilo manje vezanosti za zemaljsko nego u predelima Trećeg Rima, koji je stremio Nebeskom Jerusalimu.

Toliki jurodivi, putnici – poklonici (stranjiki) koji ostave sve zemno i krenu za Hristom bili su mogući samo tamo, kao što su, po nečijoj reči, samo sabraća Karamazovih mogla da se iz epohe Trećeg Rima iznenada obretu u krvavoj utopiji Treće Internacionale. Čak je i potpisnik ovih redova sreo jednog takvog putnika – poklonika na Kakovu, metohu Hilandara, 1999; ugostio ga je pokojni otac Mitrofan Hilanadarac. Bio je književnik iz Moskve koji je ostavio sve što je imao i peške krenuo u Svetu Zemlju.

Zato su mi na pameti stalno reči čudnog i začudnog ruskog pesnika – futuriste Velimira Hlebnjikova: „Rusija hiljadama hiljada slobodu je dala. Sjajna stvar, da se pamti“. To je sloboda da se bude u svetu, ali ne od sveta, sloboda koja se često ne ostvari, pa se čak pretvori i u lenjost („Treba se baviti nečim uzvišenim, reče Oblomov i zevnu“, bila je omiljena rečenica ruske književnosti Momi Kaporu, ali i Nikiti Mihalkovu, koji je Kaporu oduševljeno rekao da je i njemu drag lik Oblomova, Gončarovljevog junaka, koji, maštajući o uzvišenom, ništa ne preduzima u stvarnosti.)

Iz te slobode osoljene Hristom rodili su se i Sveti Sergije Radonješki, i Serafim Sarovski, i Jovan Kronštatski, i Jovan Šangajski, i Carski Mučenici, i Novomučenici postradali od komunista; iz te slobode, potonule u ništavilo, rodili su se Bakunjin i Lenjin… U oscilacijama te slobode sva je ruska kultura, za koju Mihail Epštejn kaže da stalno bdi na oltarskom pragu hrama; a oscilacije su išle između onog Dostojevskovog: “Smiri se, gordi čoveče“ i onog Gorkovog: “Čovek – kako to gordo zvuči!“… Za tom slobodom žudeo je Crnjanskov Vuk Isakovič, kada je, pokazujući više nebo nego tle, govorio „Tamo az pojdu“… Sloboda koja stremi svečoveštvu, žrtvenom služenju bližnjima, sloboda čiji je temelj ljubav…To je osetio i pravoslavni Nemac Verner Šubart, koji je u svom delu Evropa i duša Istoka pisao: „Zapad je poklonio čovečanstvu najsavršenije forme tehnike, državnosti i komunikacija, ali ga je lišio duše. Zadatak Rusije je da povrati dušu u ljude.“ I dodavao je: „Englez hoće da vidi svet kao fabriku; Francuz kao salon; Nemac kao kasarnu, Rus kao crkvu. Englez traži profit, Francuz slavu, Nemac vlast, a Rus – žrtvovanje“. Rusija je nama, Srbima koji vekovima stradamo braneći svoje Ime i Imanje, uteha, jer ona živi za Hram u čiji su oltar položene i naše žrtve.

A šta smo mi Rusiji? Herojska opomena. Vladika Nikolaj je u ostavštini imao belešku po kojoj je Srbija soko, a Rusija medved; kad soko opominjuće pisne, medved će se probuditi. I soko i medved su u vojsci Hrista, na koju se krenule vojske antihristovih slugu, poklonika mamona i zlatnog teleta. I zaista: devedesetih godina 20. veka, dok je Rusija „snom mrtvijem spavala“ u pećini divljeg neoliberalnog kapitalizma, Srbija je primala udare NATO na sebe. I Rusija se zbog toga probudila u poslednji čas.

Sada, posle ruske odbrane Srbije u Ujedinjenim nacijama od monstruozne engleske rezolucije o Srebrenici, lako je voleti Rusiju. Lako je voleti Rusiju koja brani svet od NATO Imperije. Lako je voleti pravoslavnu Rusiju, kroz koju je, kako reče Tjutčev, pod teretom krsta prošao Hristos sve blagosiljajući.

Ali da se zna i ovo: koji u Srbiji vole Rusiju vole je i voleće je čak i uprkos obrtima zemaljske politike (što ne dao Bog!). Jer voleti Rusiju, biti Rusijom „vrbovan“, znači voleti zemlju koja se graniči s Bogom: odozgo i odozdo.

(Fond strateške kulture)