Како су руски Јевреји могли да постану генерали Вермахта?

Нису сви Јевреји за време холокауста били осуђени на смрт у концентрационим логорима. На десетине хиљада њих, који су се налазили на територији под непосредном контролом нациста, борило се за Њемачку у рововима Другог свјетског рата и чак  су били предложени за одликовања.

„Mischlinge” (мишлинге), како су нацисти називали људе мјешовитог јеврејског и аријевског порекла, могли су да раде у управи или војсци, али им је формално било забрањено напредовање у служби  и заузимање званичних положаја. Међутим, у пракси је све зависило од тога да ли је конкретна особа била корисна режиму или не.

Тако је, на примјер, на десетине људи дјелимично јеврејског порекла командовало нацистичким дивизијама, корпусима и армијама. А о генерал-фелдмаршалу ваздухопловних снага Ерхарду Милху, чији је отац био Јеврејин, Херман Геринг, који га је високо цијенио, је рекао: „Ја ћу овде одлучивати ко је Јеврејин, а ко није”.

Међутим, статус људи који су, осим јеврејске, имали и источноевропске крви био је потпуно другачији. На окупираним територијама Пољске и Совјетског Савеза Њемци се нису бавили питањем колико процената јеврејске крви неко има. Сви који су имали макар и дјелимично јеврејско порекло класификовани су као Јевреји и очекивала их је трагична судбина.

Па ипак, неки руски Јевреји су успјели не само да избегну такву судбину, него и да заузму високе положаје у Копненој војсци Њемачке.

Балкански генерал

Активни учесник руског Грађанског рата Борис Штејфон налазио се у Београду када је Вермахт напао Југославију. После пораза Белогардејаца у Русији он се преселио на Балкан, гдје је писао мемоаре и бавио се научним радом.

С обзиром да му је већ било 59 година, Штејфон није планирао да се врати војној служби. Али долазак нациста му је промјенио планове. Југословенски комунисти Јосипа Броза Тита интензивирали су борбу против окупатора, али су, борећи се против Њемаца, неријетко убијали и бјелогардијске емигранте.

За борбу против партизана Њемци су формирали Руски заштитни корпус којем су се радо прикључивали руски емигранти у Југославији. Са 11 хиљада војника, то је била једна од највећих формација бијелих емиграната у саставу Вермахта. Осим што су хватали комунисте, припадници корпуса су чували комуникационе везе, извршавали казнене операције, а последњих година улазили и у директне сукобе са јединицама Црвене армије.

Борис Штејфон је позван у Руски заштитни корпус као начелник штаба, а убрзо се нашао и на његовом челу. Њемци су одлично знали да је Штејфон син Јеврејина који је примио хришћанство, али су били спремни да пред том чињеницом затворе очи. По мишљењу истраживача Иље Куксина, официрски кадар Вермахта је у њему видио прије свега високо квалификованог војника и убеђеног антикомунисту. Њима је било довољно то што му је мајка Рускиња и што је био крштен. 

Генерал-лајтнант Борис Штејфон командовао је корпусом практично до самог краја рата, док није умро од срчаног удара 30. априла 1945. године. А корпус је прешао у Аустрију и предао се Енглезима. Иако је совјетска страна тражила њихово изручење, Енглези то нису учинили, јер већина војника корпуса нису били држављани СССР-а.

Официр двије обавјештајне службе

Генерал-мајор Вермахта Борис Хољмстон-Смисловски био је аристократског јеврејског порекла. Након што је прошао пакао Првог свјетског и руског Грађанског рата, он се, као и хиљаде других руских официра, нашао у иностранству.

Међутим, док се већина Бјелогардејаца у емиграцији, одлучивши да се обрачунају са бољшевицима, тек за вријеме рата прикључила Њемцима, Хољмстон-Смисловски је у немачку војну средину ушао знатно раније, чак и прије доласка Хитлера на власт. У периоду од 1928. до 1932. он је прошао обуку за обавештајца при Војној управи Рајхсвера (Националне одбране).

Корисна познанства која је тада стекао омогућила су му да се касније нађе на највишим положајима у структури војне обавештајне и контраобавештајне службе Абвер. Није се ни постављало питање о јеврејском поријеклу овако вредног кадра.  

1943. године шеф Абвера адмирал Вилхелм Канарис лично се залагао за свог официра када су га ухапсили по оптужби за издају. Хољмстон-Смисловски је отворено био против плана руководиоца Руске ослободилачке армије Власова да се бори на западном фронту. Он је сматрао да Руси треба да се боре само против бољшевика.

Током читавог рата Борис Хољмстон-Смисловски је организовао и спроводио обавештајне и диверзионе операције у совјетској позадини, реализовао откривање и ликвидацију партизанских одреда. У ту сврху на располагању му је била дивизија „Русланд” (до 10 хиљада људи), која је на самом крају рата променила име у Прва руска национална армија.

Управо са остацима ове „армије” од неколико стотина људи он је у мају 1945. године прешао на територију Лихтенштајна, гдје су их интернирали. Власти ове мале државе одбиле су да их испоруче СССР-у, а совјетске оптужбе за ратне злочине одбачене су због недостатка доказа.

Хољмстон-Смисловски је своју обавјештајну активност наставио у служби Американаца. Једно вријеме је давао консултације Генералштабу Оружаних снага Западне Њемачке, а касније био савјетник аргентинског предсједника Хуана Перона.

Умро је 1988. године, кад му је било 90. година, у Лихтенштајну, који је заволио још током рата.

Извор: https://rs.rbth.com/istorija-rusije/87452-ruski-jevreji-generali-vermahta