Како је могао, а није спријечен атентат на краља Александра

Београд, 2. октобра 1934. године. Престоница живи уобичајеним животом. Грађани, поготово чиновници и официри, припремају се за сезону слава и балова. Дневни листови пунили су ступце о предстојећој посјети краља Александра земљи галских петлова. На двору влада “путна грозница”, пакује се гардероба. Канцеларија ордена инвентарише одликовања која ће у Француској лично уручити југословенски монарх.

Крупан и висок, маркантних црта лица, космат, с великим брковима, министар Лазић је ужурбаним корацима шетао по кабинету. Забринуто је рекао:

Морамо са овом упознати и предсједника и краља!

Већ сутрадан, Лазић и Милићевић износе предсједнику Владе Николи Узуновићу шта усташки терористи смерају.

Морамо слати људе у Француску – каже министар полиције.

А колико ће то да кошта? – пита предсједник Узуновић.

Свака група од десет чиновника коштаће нас око четири хиљаде долара – двеста хиљада динара. Требало би бар пет таквих група!

Ако имаш толико пара – шаљи.

Откуд ми? – ширио је немоћно руке Лазић. – Мораш ми ти дати!

Ја више немам кредита! Ни паре! Рефериши краљу, па како он каже.

Излазећи из кабинета председника, Лазић шапуће на уво Милићевићу:

Мрка капа! Краљ је већа циција од Ниџе Узуновића.

Тако је и било. Краљ је у разговору с министром Живојином Лазићем био кратак:

То је скупо. Уосталом, господине Лазићу, француска полиција је боља од наше. Препустите мирно своју бригу бољем од вас.

Тог истог дана, француски посланик Нажијер спремно је изјавио краљу да ће његова влада са особитом чашћу и задовољством преузети обезбјеђење високог госта. Тако је питање посебног југословенског обезбјеђења било отклоњено.

Све је препуштено француским властима

Београдска полиција је благовремено доставила обавјештења надлежним француским органима да ће бити извршен атентат на краља, да је потребно да се из превентивних разлога извјесне личности пронађу и протјерају. Дата је листа сумњивих лица, међу којима су била и двојица будућих атентатора.

Французи су одговорили да они, као представници слободне земље која у пуној мјери поштује право на азил политичких криваца, не желе да ухапсе или протјерају особе које не могу да оптуже, као и да је предузето све да се атентат не догоди и да југословенски суверен буде безбједан.

Да је Југославија имала одговорну владу, она не би дозволила краљу да отпутује у Марсељ после свих упозорења да му се ради о глави и да се спрема његово убиство.

И док је југословенски краљевски разарач “Дубровник” око поднева 9. октобра 1934. године увелико сјекао таласе француских територијалних вода, у кабинету марсељског префекта, само четири сата прије него што ће Александар Карађорђевић издахнути у истој тој одаји, министар Барту, префект Жуано и предсједник општине Рибо, генерални контролор националне безбједности Систерон и француски посланик у Београду Нажијар воде жив разговор.

Ту су и Мирослав Спалајковић, југословенски посланик у Француској, генерал Александар Димитријевић, маршал Двора, и Светислав Лазаревић, конзул у Марсељу. Тема: евентуални атентат и безбједност југословенског краља у Марсељу.

Представници Краљевине Југославије саопштили су да су добили нове, поуздане информације од Владете Милићевића, да ће бити покушан атентат на краља и да се двојица атентатора већ налазе у највећем француском граду на Медитерану.

Префект Жуано: – Гости се узбуђују без разлога.

Министар Барту: – Краљ Александар неће имати бољег телохранитеља од мене, јер ћу све вријеме бити уз југословенског суверена. Уосталом, чујмо господина Систерона.

Генерални контролор Систерон: – Молим вас, господине министре, нема никаквих разлога за било какву бојазан. Напротив! Наши гости су забринути, али им и ја кажем да је то само израз њихове превелике љубави према владару.

Министар Барту: – Гарантујете ли нам потпуну безбједност и да ли су потребне икакве допунске мјере?

Систерон: – Гарантујем, господо! Никакве друге мјере нису потребне!

Представници Краљевине Југославије попуштају

Одобровољени су пруженим увјеравањима и више нису тако упорни.

Атмосфера на свечаном ручку, приређеном за званице које ће тог поподнева дочекати југословенског краља, била је веома срдачна и пријатељска.

У “златној сали” префектуре разговор је био веома жив. Уз сир и десерт, при крају обједа, Мирослав Спалајковић поново пита префекта о безбједносном поретку на марсељским улицама.

Господин Жуано му одговара да ће, према плану, бити постављен уобичајен кордон полицајаца, с тим што ће министар (Барту) и његов гост (краљ) заузети мјеста у затвореном аутомобилу који ће пратити колона мотоциклиста-жандарма са десне и леве стране возила.

Ах не, господине префекте, не! – рекао је живахно Луј Барту. То никако! Краљ мора бити ближе народу, да осјети да је код нас, иако смо ми република, веома популаран!

У разговор се умијешао и градоначелник Марсеља Рибо:

Господин министар је апсолутно у праву! Полицијска пратња с мотоциклима сигурно би изазвала протесте грађанства Марсеља, које жустро реагује на све недемократске мјере. Уосталом, ускоро ће избори и ја морам да водим рачуна о расположењу бирача.

И француски посланик у Београду Пол-Емил Нажијар додао је свој коментар:

Од буке мотоцикла Његово величанство краљ Александар неће моћи да чује аплаузе Марсељаца, што би заиста била велика штета.

Неко је додао да из затвореног аутомобила ни Марсељци неће моћи да виде југословенског суверена. Префект Марсеља Жуано и генерални контролор Систерон без размишљања су прихватили предложене сугестије и одмах издали налог за измену мјера безбедности.

За ту одлуку нису морали да траже ничију сагласност, јер су њих двојица били лично одговорни за безбједност високог госта. Међутим, генерал Димитријевић у свом тестаментарном запису тврди да је повлачење 12 мотоциклиста наређено телефоном из Париза, из кабинета француског министра Албера Сароа, а да је префект марсељске полиције био само извршилац.

Господине префекте, хоћете ли ми рећи каква ће бити густина полицијског кордона на плочницима? – питао је генерал Димитријевић.

Како да не, генерале. На сваких четири-пет метара – одвратио је господин Жуано.

Генерал Димитријевић је нагло устао и запретио скандалом:

Мени није тако речено, господо. Ја захтевам са овог мјеста да кордон буде такав да се полицајци могу бар држати за руке...

Немогуће, немогуће, гдје да нађем толико припадника мобилне гарде… – мрмљао је збуњени префект.

Онда употребите војску – плануо је Димитријевић.

Разговор је настављен у салону префектуре, уз кафу. Луј Барту је окупио око себе групу званица, а међу њима посланика Спалајковића и генерала Димитријевића.

Видите, драги пријатељи, кад ми је префект јутрос ставио на знање да нема довољно полицајаца за кордон, тако да је приморан да их “сели” из једне улице у другу, онако како Његово величанство и ја будемо пролазили колима, и ја сам се сјетио војске.

Али командант марсељског гарнизона упорно се држи правила министарства рата. Као што и сами знате, званичан дочек је онда када госте дочекује предсједник Републике, а господин Лебрен ће то сутра учинити на Гар де Енвалиду у Паризу. А за сусрет какав је овај наш у Марсељу није могуће употребити војску за одржавање реда на улицама.

Овим интервенцијама министар Луј Барту потписаће смртну пресуду краљу Александру, али и самом себи.

Занемарена Саксова порука

Поред обавјештајних података о атентату на краља, које је предочио обавјештајац Владета Милићевић, стигло је и обавјештење од дипломате Вање Суботића, представника Краљевине Југославије у Друштву народа у Женеви.

Он је ову информацију сазнао од усташког првака Владимира Сакса, који је сарађивао са југословенском полицијом под шифром “пријатељ”. Првог октобра Суботић је влади у Београду доставио Саксову поруку:

“Извјештава да штаб емиграције спрема већи број атентатора, који ће имати да изрше атентат на краља за вријеме његовог пута у Француску. Одређено је око тридесет лица, тако да ће дуж цијеле пруге, почев од наше границе, бити постављени атентатори. Биће узети из групе емиграната, из Мађарске…”

Извор: Новости

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: