• Поглед

Кад се Америка заинтересује за стање људских права, држава обично посједује нафту!

7 година ‎ ИН4С

Проблем Венецуеле, сличан је проблему Србије са почетка вијека — шта год да се деси, биће лоше по Венецуелу. Америка нема визију демократске и напредне Венецуеле.

Николас Мадуро

Проблем Венецуеле, сличан је проблему Србије са почетка вијека — шта год да се деси, биће лоше по Венецуелу. Америка нема визију демократске и напредне Венецуеле.

Они имају визију једног сателита, додуше богатог нафтом, а видимо како пролазе земље у којима су САД имале визију. Све те земље су „бивше“. Све су дугорочно подијељене, у свима њима нема мира.

Насилни протести по опробаном рецепту, који по правилу однесу неколико десетина жртава, почињу због баналних разлога, повећање цијена јаја, струје, комуналија (као да таквих повећања нема у државама Западне Европе или Америке), а завршавају се позивима за свргавање режима. Западни медији и политичари просто се утркују у позивима о потреби интервенције у таргетираној држави.

Сличност са „арапским пролећем“, таласом немира и насиља који је захватио арапски свет, почев од децембра 2010. године и обарањем режима у Тунису, Либији, Египту, Јемену, као и покушајем обарања режима у Сирији, просто је неодољива.

На једну значајну разлику, док се на Западу брутално гуше протести који за циљ имају промјену владајућег режима, дотле Запад исте такве покушаје свесрдно подржава на страни.

Поменимо само покрет „Окупирајмо Вол стрит“, гушење антиглобалистичких демонстрација, сукобе полиције и активиста покрета за заштиту животне средине, мјере обезбјеђења током одржавања Свјетског економског форума у Давосу, Каталонију, жути прслуци… Примјера за то има толико, да бисмо потрошили много времена набрајајући их.

Као и свака велика империја,  САД, односно Запад и њени савезници, штите своје интересе, али промовишу и вриједности. Често су интереси и вредности у колизији, али су они у случају Венецуеле у јединству, сагласју.

Интереси Запада су, да земље богате нафтом, остану разједињене, да међу њима нема великих сила и да контрола над ресурсима буде у западним рукама (прије свега Америчким и Британским).

Венецуела је, са друге стране, трн у оку Запада и када је ријеч о вредностима — ради се о слободарској држави и народу, заснованој на слободарском духу Симона Боливара.

У Каракасу су почели масовни протести против актуелног предсједника Венецуеле Николаса Мадура, а истог дана се предсједник Парламента Хуан Гваидо прогласио за привременог шефа државе.

САД и многе друге земље су саопштиле да признају Гваида за предсједнике Венецуела и затражиле од Мадура, чији избор за предсједника не сматрају легалним, да не дозволи насилна дејства против опозиције. Русија, Кина, Сирија и Иран подржали су Мадура као законитог предсједника Венецуеле.

Зашто је Венецуела фокусирана као главни амерички непријатељ на америчком континенту? Разлози су бројни, економски, стратешки јер Венецуела посједује највеће доказане нафтне резерве на свијету. Први пут се Америка суочава са озбиљним идеолошким противником на латиноамеричком тлу.

САД су имале велики проблем због великог броја миграната из Венецуеле, а треба истаћи и да је покојни венецуелански предсједник Уго Чавез потписао са Русијом споразум о покретању развоја нуклеарног реактора. Венецуела је и изузетно занимљиво подручје за Кину, која је често истицала да би Венецуела могла бити њен кључни спољнополитички партнер у Јужној Америци.

Историја мијешања САД у дешавања у Венецуели је импозантна. Још од времена покојног предсједника Хуга Чавеза, који је био све само не савезник Запада, америчке администрације проналазе за сходно да коментаришу стање људских права у овој нафтом најбогатијој држави на свету !

Венецуела се дуги низ година налази међу спољнополитичким приоритетима САД. Међутим, за разлику од прошлости, када су економски интереси САД у Латинској Америци играли водећу улогу у заштити америчких интереса јужно од Новог Мексика, актуелни случај је другачији.

Латинска Америка је још од када је амерички предсједник Џејмс Монро 1823. формулисао доктрину која ће понети његово име сматрана за унутрашње двориште Вашингтона.

Чињеница је да Монро није имао империјалистичке циљеве према другим земљама, већ је доктрину формулисао по начелу „Америка Американцима“, бунећи се против империјалистичке политике европских сила, али није предвидио да ће САД једног дана ову доктрину користити како би се мијешале и интервенисале у послове других држава.

Током 21. вијека, на тренутак се учинило да су латиноамеричке земље „продисале“, ослободиле се из челичног загрљаја Вашингтона и да се остварује начело по коме Америка треба да припада Американцима.

Режими су бирани на слободним изборима, а у многима су побјеђивале оне снаге које су у сукобу са америчким интересима и које би Вашингтон, уз помоћ крупног бизниса, војске и владајућих класа, убрзо оборио са власти.

Америка је почетком 21. вијека имала и доста посла широм свијета — као свјетски полицајац покушавала је да одржи стање униполарног свијета у коме игра пресудну улогу, а проблеми и конфронтације које је Америка изазвала са Русијом, Кином, на Блиском истоку, криза око нуклеарног наоружавања Ирана, Ал Каида, као и терористичка претња, привидно су одвукли око „дубоке државе“ од латинске Америке.

Као отрежњење дошла је 2009. и државни удар у Хондурасу. Затим су режими у Аргентини и Бразилу оборени на изборима, уз свесрдну америчку помоћ и мијешање (исто оно око којег се меинстрим медији згражавају када се рецимо Кина мијеша у унутрашње ствари Никарагве).

Стање људских права у Заливским феудалним монархијама, прије свега у Саудијској Арабији никада није на дневном реду. Свједоци смо лицемерног односа Запада, који ће гушити покрет за независност Шкотске и право Републике Српске на независност, а у свим условима ће подржавати независност својих сателита, као што је Косово.

Слично је и када су у питању изливи незадовољства на Западу, али ипак постоје одређена правила која САД следе.

САД и њени савезници у Европи су, условно речено, сређене државе. Оне су прошле дуг период развоја и успостављања демократије и грађанских, политичких и социјалних слобода.

Оне имају висок унутрашњи консензус, тако да тамо, када неко започне насилне демонстрације, то одмах спријечи полиција. Спречили би и грађани. Тамо наравно, буде насиља, али оно не пређе у ово што се дешава у Венецуели.

И на Западу постоје оружане сепаратистичке групе, али њихове активности не прерастају у велика крвопролића, можда и зато што не постоји јача сила од САД која би их подржавала.

Нажалост, САД и њени савезници покушавају да све земље свијета замисле као своје „савезнике“ и подржавају распад земаља које им не одговарају, а бране државе које прате њихове интересе. Тако бране Албанију, која је била на ивици распада два или три пута, БиХ и још неке земље.

Ипак, Венецуела искаче из свих досадашњих матрица креираних за обарање режима. Прво, ради се о народу која баштини традицију слободе, јер је управо у Венецуели кренуо антиколонијални покрет у јужној Америци.

Друго, становници Венецуеле су посебно осјетљиви на мијешање страних сила због искустава које су имали у 19. вијеку, а посебно због догађаја из периода после Другог свјетског рата када је, захваљујући британским и америчким обавештајним службама, заустављен демократски развој Венецуеле, а нафтно богатство прешло у руке прије свега америчких нафтних компанија.

Венецуеланци све то врло добро знају, на причи о штеточинској политици Запада хране се све политичке снаге Венецуеле, тако да су промене у Венецуели могуће, али једино ако их изведу сами становници Венецуеле.

„Ми смо непокоран народ који штити идеале земље с дубоким историјским коријенима и који никада неће издати домовину. Нико неће успети да нас потчини, вријеме интервенција и државних преврата је окончано. Никада се нећемо предати!“.

предсједник Венецуеле Николас Мадуро

Извор: Искра-Милош Здравковић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: