Кад резултати нису довољни: Шта смета у успјеху Ђоковића и Јокића?
Документарци се снимају о просјечним спортистима, а о два највећа – ћутање.
Ваљда је спорт одавно престао да буде такмичење и постао маркетинг. По свему судећи савремена правила маркетинга су да се промовишу они подобни или они скандалозни. Зато и није чудно да двојица спориста, који нису ни подобни, ни скандалозни, немају своје заслужено мјесто на глобалној сцени. Ђоковић и Јокић су све оно што се у данашњем времену тешко прашта – скромни, доследни, успјешни и породични. И што је најгоре по туђе стандарде – из мале, непослушне земље.
Истина је следећа: да су из које друге државе потекла два свјетска спортска талента до сада би имали бар два холивудска филма о томе. Да је којим чудом из западне земље дошао тенисер, који је у финалу ОИ, након операције кољена, побједио далеко млађег тенисера, о томе би се писале књиге. Да су Јокић и Ђоковић Французи, њихова лица заједно би красила странице Воуга и Њујорк Тајмса. Ништа од тога није, нити ће бити случај.
Кошаркаш Денвера, Никола Јокић, постао је најбржи у историји НБА који је стигао до 15.000 поена, 7.500 скокова и 5.000 асистенција. И када Јокић дође, као што је и Ђоковић, до најсвјетлије и најбоље статистике, причаће се како ипак нису само бројке важне – како је ето, Лери Брд играо љепше, како је Леброн Џејмс игао паметније. Осмислиће се нова правила и нове статистике. Како то знамо? То се десило Ђоковићу.
Најуспјешнији тенисер свих времена – и то по званичним бројкама – држи 24 гренд слем титуле, 428 седмица на првом мјесту АТП листе. У 2024. години освојио је и злато на Олимпијади у Паризу, побиједивши младу звијезду Карлоса Алкараса.
И поред свега тога, однос великог броја страних медија према Ђоковићу остаје снисходљив. Његова упорност, досљедност и пожртвованост се ријетко истичу, као да се његов успјех не уклапа у пожељну нарацију.
Упоредо са Јокићем и Ђоковићем, Србија је изњедрила још десетине великих тенисера и кошаркаша. Репрезентација је освојила бронзу на Олимпијским играма 2024. у кошарци, а и без Јокића, српски систем и традиција доказали су да су међу најбољима на свијету.
Зашто се српски спортски успјеси не прате како заслужују?
Свјетска сцена дугује Јокићу и Ђоковићу не само признање, већ и поштовање. Кад једног дана не буде више Ђоковића и Јокића на теренима – схватиће и они што сад ћуте, да су имали част да гледају нешто што ће се тешко поновити.
