Kad otac vojnika Gvozdenog puka svrati kod predsednika

Tokom velikog istraživanja za knjigu „Gvozdeni puk“, otkriveno je mnogo zanimljivih detalja koji se nisu probili u ovdašnje udžbenike. Šteta, ima nekih baš poučnih.

Evo jednog nestvarnog primera. Radnja kratke priče smeštena je u Bitolj, nedugo nakon što je on 1912. oslobođen od osmanske vlasti, a pre nego što su 1913. dotadašnji saveznici, Bugari, otpočeli Drugi balkanski rat. U oslobađanju Bitolja učestvovali su i vojnici Gvozdenog puka, mobilisani u Prokuplju, a svi rodom iz tog, Topličkog kraja.
Priču prenosimo iz tadašnje štampe, ne menjajući joj ni reč:

„Pre neki dan uđe u kancelariju predsednika bitoljske opštine jedan omalen, srednjovečni čovek. Odelo mu bilo pola seljačko. Oko, i pokreti, odavali su našeg palančanina. Priđe pravo predsednikovu stolu i reče:

„Dobar dan, gospodine predsedniče! Došao sam samo da te vidim i da ti čestitam novu opštinu. Da Bog da sretno bilo! Samo te jedno molim: Sudi pravo! Budi, molim te, pravičan i blag prema Turcima. I oni su naša braća. Bog je hteo da ih potučemo, pa baš zato treba da budemo blagi naspram njih.“

Predsednik ga ponudi da sedne.

„Nemam kad. Juče sam došao iz Prokuplja da vidim svoga sina. HVala Bogu, našao sam ga zdrava i živa. Ostavio sam mu para, a sutra se vraćam natrag. I mi smo do skora bili pod Turcima. Pamtim kao danas, kad smo se oslobodili. Kakva je to razlika! Onda je bilo tri brata, imali smo imanja u vrednosti od desetak hiljada dinara. Danas ja sam stojim na 100.000 dinara. Blagoslovena je zemlja Srbija! Tu se dobro radi! Istina, poreza je velika, ali se dobro i zarađuje. Mili se čoveku živeti. I kod vas će tako biti. Pa, kakav je ovaj vaš Bitolj? Posle Begrada biće najlepša varoš!“

Predsednik ga opet ponudi da sedne, ali ovaj živahni čovek ponovo odbi.

„Nemam kad. Video sam đenerala; bio sam kod g. načelnika, pa sam došao i tebe da vidim. To mi je dosta, sad sam zadovoljan. Čestitam ti još jednom novu dužnost i novu opštinu. Zbogom!“

Pođe vratima i kad bi na pragu, okrenu se još jednom.

„Samo sudi pravo, predsedniče, budi jednak prema svima!“

Odbornik Kirjako, Grk po narodnosti, koji se zadesio kod predsednika, zasuzi i potresno reče:

„Kako su dobri ljudi ovi Srbi!“

Može biti da smo stvarno bili dobri ljudi. A da li ćemo biti, to zavisi od nas. Ako bismo sve smatrali braćom, pa i neprijatelja, a na svemu se i uvek, kao ovaj čiča, zahvaljivali Bogu, ako bismo uvek stremili pravdi, a voleli da pošteno radimo, ako bismo se prema gubljenju vremena na isprazne stvari uvek odnosili sa „Nemam kad!“, onda bi se moglo reći da smo umeli da tumačimo putokaze slavnih predaka.

Sećanje baš na te pretke nastavljamo da čuvamo na www.gvozdenipuk.rs Prokuplje 1395.

(Fejsbuk stranica Istorija Srba)