Кад мајмун уђе у тенак

Пише: Емило Лабудовић

„Другови, ако нам ико дође главе, биће то мангупи у нашим редовима“! Ова култна реченица вође Октобарске револуције, Владимира Иљича Лењина, небројено пута се потврдила, било као предсказање било као дубока социолошка анализа друштвених преврата који су мијењали свијет. У скоро свим случајевима се испостављало да су револуције, колико год отпорне на спољне ударе и притиске, језиво крхке и немоћне пред подривањем изнутра. А пошто оне „једу своју дјецу“, то јест немилице троше оне најбоље, најзаслужније и своје покретаче, ствара се широко поље за такозвани други ешалон, за „мангупе“ којима су сопствени џеп, шићар и промоција најјача, ако не и једина, идеологија и парола на заставама. Мангупи из сопствених, других и трећих, редова обавезно преузимају револуционарно кормило и брод, крцат најбољим намјерама, прије или касније доведу до амбиса. „Мајмун је ушао у тенак, биће катастрофа“, како је то рекао ненадмашни Бора Тодоровић у Кустуричином „Подземљу“!
Судбину прокоцканих шанси и јефтино продатих идеја дијеле и она специфична друштвена гибања које колоквијално називају „обојеним револуцијама“. Без обзира на почетни славодобитни исход, оне се врло брзо угуше у својој идеолошкој нечистоћи. Набијене емоцијама, великим очекивањима и обећањима, али ускраћене за ону оружану жестину, крв и лешеве који прате право револуцуонарно разрачунавање, „обојене револуције“ се првенствено ослањају на спољну подршку, финансијску углавном, и уобичајено и увијек присутно унутрашње незадовољство приликама и стањем у друштву. Али, кад то „незадовољство“ није оног интезитета који „пали“ и покреће велике народне масе, онда су „обојени“ принуђени да трају ширећи оно што је све присутније у друштвеној свијести савремене цивилизације – дефетизам.
Дефетизам, то јест мирење са свим и свачим и одсуство воље за отпором, постао је доминантан поглед на свијет, тврде савремени социолози. Грађанин, бомбардован вјешто осмишљеном пропагандом да је све што се дешава заправо омаж њему у част, или наивно насиједа на „мангуплук“ „обојених“ или, ако их је већ и прочитао, нема воље ни снаге да се одупре. То ће, сматра он, урадити неко други, држава прије свих, као да држава изван њега уопште постоји. А мангупи, дојахавши на вјетру и крилима великих идеја и обећања, широко машу заставама слободе и грађанске непослушности, добрима која су, наводно, отели од узурпатора грађанских права, тирана и самодржаца. И, обавезно, у центру тих „револуционарних“ промјена које се најављују и којима се, наводно, стреми, увијек мора да стоји главни кривац. Сотона, пали анђео коме су они разоткрили право, злокобно и злочиначко лице.
У ту фазу, која се још на почетку дала предвидјети и наслутити, коначно је дошао и наводни студентски бунт у Србији. Кажем „наводни“ јер је од почетка био контаминиран присуством разних пропалих и неспособних политичара, неуспјелих и недоказаних опозиционара, анархиста, лумпенпролетера, професионалних незадовољника, па и оних којима је одавно прије мјесто у душевним болницама. Користећи почетне симпатије које се пословично гаје према младима, студентима поготово („то су само наша дјеца“), они су, као термити, даноноћно дезавуисали и крњили грађевину студентског протеста. Разноразни мангупи који су се инфилтрирали међу студенте, мангупи из њихових редова који су, дигавши руке од студирања, уграбили прилику да се преаце на колосијек политике и самопромовишу, исфрустрирани професори жељни власти и бољих плата… превише шаролика скупина да би била идејно и организационо јединствена и пуна снаге коју је објективно могла да има. А и сама идеја и мотивација „дизања револуције“, пад новосадске надстрешнице, била је превише аморфна, а општенационални бол и није могао бити искључиво „власништво“ студената. У међувремену, почетни студентски захтјеви, прилично широко дефинисани и самим тим тешко оствариви, изгубили су се у шуми све нових и нових чији је циљ био да само замајавају грађане и оправдавају блокаде.
И док су се повлашћени и изабрани „студенту“ возикали бициклима и трчкарали према Европи, успут се клањајући куртама и муртама и освједоченим непријатељима сопствене државе, покрет је на новосадским, београдским, крагујевачким, нишким и иним улицама полако копнио, а испод чистог снијега појављивала се прљавштина, издаја, лудило и мазохизам оних који су, као звјери пуштене са ланца, искористили прилику да излију своју патолошку мржњу и озлојеђеност. На крају, све се вратило на почетак, онај почетак који набубрила младост није ни препознала ни слутила, а „мангупи“ су знали и прије него је све почело: на захтјев за ванредним изборима, али под посебним условима од којих се сада скоро сви одричу. Испоставило се да је, што су више „пумпали“, гума пуштала на све стране.
Студентска „обојена револуција“ је на крају прогутала саму себе. Оглодана до коске, само је показала (и доказала) да је све било већ давно виђена и одиграна представ у којој су главне роле играли они иза сцене. На крају, „мајмун је ушао у тенак“ и све је отишло низ Пишине стране. А штета је немјерљива. За Србију у цјелини, а прије свега за студенте и Универзитет. Јер, пита ли се ико да ли ће ико икада, без „удаљене сумње“, вјеровати будућим стручњацима ове генерације која је у међувремену профућкала једну читаву школску годину? Хоће ли се и убудуће моћи вјероватти професорима који су своје непедагошке и крајње себичне мотиве упорно фалсификовали и „облачили“ у студентско рухо? А некада су професори београдског Универзитета, попут Радомира Лукића, Најдана Пашића, Јована Ђорђевића, Папа … били част и понос некадашње земље по којима се казивала по свијету. Као некадашњег студента тог великог научног гиганта, данас би ме било срамота да ми је ректор онај, ни вода ни вино, Владан Ђокић.
Господо суденти, погледајте: мајмун вам је ушао у тенак, мангупи из ваших редова су вас превеслали и бојим се да вам слиједи катастрофа. Осврните се око себе, видите са ким сте у друштву, признајте себи да су вас зајебали и прихватите се онога што вам најбоље иде. Ко зна, можда падне и покоја „десетка“!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: