Jovo Kapa i Tamara: Dve crtice

Piše: Dragoljub Petrović, prof. (u penziji)

Tamara Nikčević opet se ostrvila na Srbiju i Srpsku pravoslavnu crkvu, zna se da se s njom ne može raspravljati i zato je, procenjujem, jedino vredi podsetiti na dve crtice koje je povezuju, recimo, s Jovom Kapom.

Prva. Kad se Jovo Kapa (negde je poznatiji kao general Kapičić) pohvalio da je po Beogradu, 1945, streljao nemačke zarobljenike, Bruno Vekarić obećao je da će to hvalisanje „ispitati“, ali je na svoje obećanje brzo zaboravio, a Tamara mu tu zaboravnost svesrdno pozdravila.

Druga. Kad je, posle mnogo godina, već ostareli Jovo u Beogradu dobio žestoke batine, Tamara je o njemu napisala knjigu.

Da mu njome na uboje privije meleme.

I nije ga pitala koliko je postreljao nemačkih zarobljenika. Niti kako je uredio i proslavio Kečinu jamu na Gostilju. Ni je li u nju ubacio 5.500 ili samo 3.500 duša. Kao što je zaboravila da ga pita i za Mačkovu jamu na Štitovu i je li u nju ubacio samo 200 zarobljenih talijanskih vojnika i dodao im i 400 „Srba“ (kojima je time, može biti, uskratio pravo da se, nekad, „upišu u Crnogorce“). I nije ga pitala koliko je još njegovih jama „nepravedno zaboravljeno“.

Ali nije zaboravila da ga „brižljivo ispita“ kako je, kao ambasador, povaljivao Mađarice i Šveđanke. I šta im je sve činio.

Za takvo svoje ponašanje Tamara je imala opravdanje u činjenici da je ono sa jamama bila – igra, a ovo potonje – diplomatija. Ono prvo bilo je nezanimljivo, a ovo drugo imalo je – „dublji smisao“.