Jovan Markuš: Ćutanje kamena

Piše: Mišo Vujović

“Cetinje nije samo tačka na geografskoj karti – bilo je i ostalo simbol otpora, središte duha i kosturnica nade”kaže Jovan Markuš, u svojoj ispovesti Srpskim narodnim novinama. Ovaj neumorni istraživač, arheolog zatrpanih fakata. Neumorni publicista i istoričar,je nakon smrti Predraga Vukića, postao čuvar srpskog zaveta, svedok vremena i čovjek kome kamenje govori jasnije od živih ljudi.

Cetinjski manastir – živa riznica istorije– nije samo sakralno zdanje, već svedok epoha, u čijem temelju pulsiraju vekovi srpske borbe, crnogorske uspravljenosti i pravoslavne sabornosti. Markuš ga naziva „svetinjom jednakog dostojanstva kao Jerusalim“, a ta rečenica nije samo metafora – ona je kamen temeljac istorijske istine, onako kako je viđen sa praga Cetinjske kripte, u kojoj počivaju sveti gospodari i osnivači Crne Gore.

U ovom svedočenju, on ne lamentira samo nad lažima istoriografije – on se bori da im se suprotstavi svetlošću činjenica i faktom dokumenata.

U vreme kada se prošlost rediguje kao nepoželjna istina, Markuš ne dozvoljava da se skine ploča sa imena naroda koji je zidao zidove – i duhovne i temelje. Njegov neimarski rad, je bedem u odbrani od gnusnih laži proklijalih iz patoloških klica mržnje i neznanja.

On na Cetinje ne gleda samo očima hroničara, već pogledom potomka, svesnog da svaka crkva obnavljena pod mitropolitom Amfilohijem nije samo hram, već vaskrs zaboravljenog bića naroda. Broj 652 objekta – crkava i manastira – koje je obnovio, postaje broj duhovne obnove, a ne građevinski zapisnik. I zaista, ako se jedna nacija prepoznaje po onome što zida, onda je u Crnoj Gori, pod molitvom, nicalo više istine nego u svim zvaničnim udžbenicima.

Jovan Markuš, se usudio da kaže da je Cetinje srpsko, da je manastir kroz vekove bio prestonica ne samo arhijereja već države, da je amanet Svetog Petra Cetinjskog bio — ne mržnja i podele, već sabornost.

U vremenu kada se mjerna jedinica istine postala „koliko se sviđa strancima“, ovaj čovek stoji kao poslednji starac na pragu porodične kuće, koji ne dozvoljava da se ugasi ognjište, čak i ako je oko njega sve već u plamenu političke obmane.

Njegov odgovor nije samo analiza, već krik, nije samo svedočanstvo, već opelo zaboravu. Stoga Markuš, poručuje narodu:

„Svetinje nisu spomenici kulture – to su granice duha. Ko ih izbriše, sam se izbrisao.“