Јован Маркуш: Ћутање камена

Пише: Мишо Вујовић

“Цетиње није само тачка на географској карти – било је и остало симбол отпора, средиште духа и костурница наде”каже Јован Маркуш, у својој исповести Српским народним новинама. Овај неуморни истраживач, археолог затрпаних факата. Неуморни публициста и историчар,је након смрти Предрага Вукића, постао чувар српског завета, сведок времена и човјек коме камење говори јасније од живих људи.

Цетињски манастир – жива ризница историје– није само сакрално здање, већ сведок епоха, у чијем темељу пулсирају векови српске борбе, црногорске усправљености и православне саборности. Маркуш га назива „светињом једнаког достојанства као Јерусалим“, а та реченица није само метафора – она је камен темељац историјске истине, онако како је виђен са прага Цетињске крипте, у којој почивају свети господари и оснивачи Црне Горе.

У овом сведочењу, он не ламентира само над лажима историографије – он се бори да им се супротстави светлошћу чињеница и фактом докумената.

У време када се прошлост редигује као непожељна истина, Маркуш не дозвољава да се скине плоча са имена народа који је зидао зидове – и духовне и темеље. Његов неимарски рад, је бедем у одбрани од гнусних лажи проклијалих из патолошких клица мржње и незнања.

Он на Цетиње не гледа само очима хроничара, већ погледом потомка, свесног да свака црква обнављена под митрополитом Амфилохијем није само храм, већ васкрс заборављеног бића народа. Број 652 објекта – цркава и манастира – које је обновио, постаје број духовне обнове, а не грађевински записник. И заиста, ако се једна нација препознаје по ономе што зида, онда је у Црној Гори, под молитвом, ницало више истине него у свим званичним уџбеницима.

Јован Маркуш, се усудио да каже да је Цетиње српско, да је манастир кроз векове био престоница не само архијереја већ државе, да је аманет Светог Петра Цетињског био — не мржња и поделе, већ саборност.

У времену када се мјерна јединица истине постала „колико се свиђа странцима“, овај човек стоји као последњи старац на прагу породичне куће, који не дозвољава да се угаси огњиште, чак и ако је око њега све већ у пламену политичке обмане.

Његов одговор није само анализа, већ крик, није само сведочанство, већ опело забораву. Стога Маркуш, поручује народу:

„Светиње нису споменици културе – то су границе духа. Ко их избрише, сам се избрисао.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: