Joška Fišer koji nas je bombardovao: Balkan je i dalje rizik za svetski mir

Ove godine se obeležava stota godišnjica od početka Prvog svetskog rata, što je dovoljan razlog da se razmotri čemu nas danas uči ova evropska katastrofa, koja je imala mnoge posledice.

Zapravo, i dalje su osetne posledice Velikog rata po međunarodne odnose i globalni sistem država. Dakle, da li smo išta naučili iz političkih propusta vlada, institucija i međunarodne diplomatije do kojih je došlo u leto 1914?

Ogromni delovi severne hemisfere i dalje se bore sa zaostavštinom velikih evropskih imperija – habzburške, ruske i otomanske – koje su propale nakon Prvog svetskog rata, ili čiji je pad, poput pada britanske imperije, bio iniciran ratom ili kasnije zapečaćen još krvavijim sukobom. Frakture, koje su rezultat toga, na primer na Balkanu i Bliskom istoku, izvor su nekih od najvećih rizika današnjice po regionalni i čak svetski mir.

Nakon okončanja hladnog rata i propasti sovjetskog naslednika ruske imperije, rat se vratio na Balkan pod okolnostima koje su bile slične onima koje su dominirale u periodu pre 1914, pri čemu je agresivni nacionalizam na kraju preuredio raspalu Jugoslaviju i stvorio šest zasebnih država. Naravno, srpski predsednik Slobodan Milošević, čiji je zahtev za „Veliku Srbiju“ bio okidač za rat, nije bio usamljen – Evropa je na trenutak bila u opasnosti da se vrati sukobima iz 1914, pošto su Francuska i Ujedinjeno Kraljevstvo podržali Srbiju, a Nemačka i Austrija su bile na strani Hrvatske.

Srećom, reprize nije bilo, pošto je Zapad naučio lekcije na osnovu svojih grešaka iz istorije. Danas su prilikom izbegavanja katastrofe važna tri faktora – vojno prisustvo SAD u Evropi, napredak evropskih integracija i to što je u Evropi napuštena politika velikih sila. Ipak, nema svrhe obmanjivati se – samo dok balkanske zemlje veruju u Evropsku uniju i prednosti članstva, današnji nestabilni mir u regionu će biti trajan.

Takvih nada trenutno nema za Bliski istok, čije su savremene političke granice uglavnom uspostavile Britanija i Francuska za vreme Prvog svetskog rata, kada su diplomate Mark Sajks i Fransoa Žorž-Piko pregovarali o podeli Otomanskog carstva.

Slično tome, stvaranje Izraela datira od Balfurove deklaracije iz 1917. prema kojoj je potonja britanska vlada u Palestini podržala osnivanje nacionalnog doma jevrejskog naroda.

Bliski istok koji je tada stvoren je manje-više Bliski istok današnjice. Ipak, sada smo svedoci njegove dezintegracije, jer je Sajksova i Pikova zamisao uvek podrazumevala postojanje jake spoljne hegemone sile (ili dve) koja može i želi da održi stabilnost tako što kanališe (ili suzbija) brojne konflikte u regionu. Veliku Britaniju i Francusku, prve hegemone, nasledile su Sjedinjene Države i Sovjetski Savez – i konačno samo SAD.

Nesreća koju je Amerika doživela u Iraku, njena iscrpljenost kao svetske sile i njena nevoljnost da zadrži prethodni nivo svoje posvećenosti regionu učinila je zamisao Sajksa i Pikoa neodrživom, zato što nema nijedne druge spoljne sile za održanje reda. Posledični vakuum popunjen je raznim strujama političkog islama, terorizmom, protestnim pokretima, pobunama, pokušajima smene s vlasti u redovima nacionalnih ili regionalnih manjina i ambicioznim regionalnim hegemonima (Iran i Saudijska Arabija).

Zapravo, delimično povlačenje SAD ukazuje da okončanje nametnute stabilnosti starog Bliskog istoka neće poštedeti Sajksove i Pikoove granice. Događaji u Siriji i Iraku već na dosta toga ukazuju, a budućnost Jordana i Libana je sve neizvesnija.

Jedna od nekolicine pozitivnih karakteristika regiona jeste da tamo sada nema rivalstava između globalnih sila. Ali regionalna borba za prevlast između Irana i Saudijske Arabije (sa Izraelom kao trećim akterom) može da se pokaže još opasnija, s obzirom na preovlađujući i duboko ukorenjen mentalitet u borbi za prevlast. Institucije i tradicije za zajedničko rešenje jedva da postoje.

Sećanje na 1914. može da podstakne brigu u istočnoj Aziji, gde su se nagomilali svi elementi slične katastrofe – nuklearno oružje, uspon Kine kao globalne sile, nerešeni sporovi oko teritorija i granica, podela Korejskog poluostrva, istorijske netrpeljivosti, opsesija statusom i prestižom i gotovo nikakvi mehanizmi za zajedničko rešenje.

A ipak, u istočnoj Aziji ima osnova za optimizam. Svet se drastično promenio od 1914. U to vreme, na svetu je bilo dve milijarde stanovnika; sada ih ima sedam milijardi. Ovo zajedno s revolucijom u komunikaciji stvorilo je još više međuzavisnosti i navelo vlade na jaču saradnju, kao što je slučaj i sa stalnim prisustvom SAD kao stabilizatora. Štaviše, iako nuklearno oružje predstavlja stalnu opasnost, ono takođe sprečava pojavu opasnosti od rata kao sredstva borbe za prevlast jer međusobno uništenje čini izvesnim.

Vojna tehnologija, mentalni sklop političara i građana, struktura međunarodne diplomatije i još mnogo toga menjali su se tokom sto godina od početka Prvog svetskog rata. I, da, čak smo naučili nekoliko stvari na osnovu istorije, zbog čega je svet bezbedniji. Ali, ako smo zaboravili, u leto 2014. većina aktera je dolazeću katastrofu smatrala nemogućom.