Još jedan napad neprijatelja srpskog naroda u sred Beograda

Piše: Dragoslav Bokan

Danas (9. oktobra u 7 uveče) će u prostorijama ozloglašenog beogradskog ”Centra za kulturnu dekontaminaciju” (Birčaninova 21) biti otvorena jedna propagandna antisrpska izložba, a u nastavku istog onog bestidnog rituala mržnje prema srpskom narodu ove ”nevladine organizacije” pokazanog, pre samo dve nedelje, predstavom Zlatka Pakovića pod nazivom ”Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo” (u kojoj se lažno optužuju Srbi za ono za šta nisu krivi, sa sve gaženjem srpske zastave i molitvom glumaca na sceni za poginule bošnjačke ”šehide”).

Riječ je o navodnoj ”izložbi dokumenata” o tuzlanskoj tragediji, kojim se, posle četvrt vijeka ponovo ponavljaju iste antisrpske laži iz ratnih vremena – za koje je, u međuvremenu, naučnom analizom, nedvosmisleno utvrđeno da nisu istinite i da skrivaju strašnu istinu o onome šta se zaista dogodilo tog 25. maja 2005. godine, tačno u 20:55

Ali, da krenemo ispočetka…

Mnogi među nama nisu ni čuli za propagandnu operaciju bošnjačkih snaga protiv srpske strane, poznatu pod nazivom ”Tuzlanska Kapija” (od 25. maja 1995), u kojoj je, ne po prvi put, zločin počinila nama neprijateljska armija NAD SVOJIM SOPSTVENIM CIVILIMA, da bi za to optužili Srbe.

Poput Markala (5. februara 1994. i 28. avgusta 1995) ili zločina u ulici Vase Miskina (27. maja 1992) pre toga, Alijini vojnici su organizovali prave pravcate pokolje nad nevinim stanovništvom u delovima grada pod svojom vlašću da bi za to zatim optužili vojsku Republike Srpske (uz jaku i agresivnu podršku velikih televizijskih stanica iz čitavog zapadnog sveta).

To je i najstrašniji, najjeziviji deo čitavog rata devedesetih: ovaj pakleni plan svesnog žrtvovanja svog naroda da bi se za to optužili srska vojska.

Tom prilikom je ubijeno 71 osoba, a njih 240 je ranjeno. Sve žrtve su bili civili.

Granatiranje dela grada poznatog kao ”Tuzlanska kapija” je uzrokovalo i lažnu optužbu protiv čuvenog srpskog generala Novaka Đukića, iako je sudski veštak, balističar Vlada Kostić jasno ukazao da za to nema nikakvih osnova.

Ipak, sud iz BiH je poklonio poverenje ”svom čoveku”, već zloglasnom sudkom veštaku Berku Zečeviću iz Sarajeva (koji je bio, gle čuda, i lično prisutan tuzlanskom masakru, kao i, pre toga, onom na Markalama i svedočio u korist ”nedvosmislene činjenice o krivici vojske Republike Srpske”).

Da bi, zbog toga, Berkov kolega odmah potom optužio Zečevića za namerno lažno svedočenje protiv Srba, jer je ”za zločin odgovoran neko drugi”. Uz ponovljenu analizu da granata nije mogla da dođe sa daljine od preko 27 kilometara (kako je tvrdio Berko Zečević) sa srpske strane, sa Ozrena, a iz starih topova M46 ruske proizvodnje (”uz veliki stepen istrošenosti cevi”).

U pitanju su, u ovom slučaju, bile eksplozivne naprave postavljene na lica mesta. Jer su samo ovako, eksplozije mogle da dovedu do onakvih povreda koje su utvrđene na telima stradalih civila…

Nije nevažno pomenuti i to da je pomenuti Berko Zečević, inače profesor Mašinskog fakulteta iz Sarajeva, u julu 1992. godine postao ništa manje do – rukovodilac bošnjačkog ”Centra namjenske proizvodnje” (za ručnu izradu minsko-eksplozivnih naprava) pri Glavnom štabu Oružanih jedinica armije BiH.

Toliko o njegovoj ”objektivnosti”.

Koristiti najsumnjiviju ličnost za ovaj zločin kao sudskog veštaka i ”objektivnog stručnjaka” je stvarno apsurdno. Posebno kada znamo da je Berko Zečević kasnije priznao, prilikom svedočenja u Hagu, da je lagao dok je pisao svoj izveštaj o prvom masakru u Markalama (1994-te), jer mu je, kako je rekao, ”bilo prećeno smrću”, ako se samo usudi da napiše kako je ”granata mogla da dođe i sa muslimanskih položaja”.

Bilo kako bilo, general Đukić je uhapšen 2007. godine, a onda i – na sudu u Sarajevu – osuđen, 2009-te, na 25 godina zatvora i poslat na služenje ove apsolutno nepravedne kazne. Sve laži sa ovog pristrasnog, politički motivisanog suđenja su otkrivene kada su sudski veštaci i stručnjaci za eksploziv iz Češke, Francuske i Izraela izveli detaljni rekonstrukciju čitavog događaja i ubedljivo pokazali da je general Đukić nedvosmisleno nevin po ovom slučaju.

Nažalost, istina se često prenebregavala tokom ocene ratova devedesetih, pa je general Đukić (inače poslednji načelnik Generalštaba Vojske Republike Srpske, sve do Dejtonskog sporazuma) otišao na služenje kazne.

Da bi, posle pet godina zatvora, Ustavni sud BiH ukinuo presudu i odlučio da se srpski general pusti na slobodu.

Ali Tužilaštvo BiH je tražilo ponovni pritvor (kao i u svim prethodnim, sličnim slučajevima), potvrđujući još jednom svoju pristrasnost.

Sud BiH je, ma to, samo smanjio kaznu sa 25 na 20 godina i tražio ponovno vraćanje našeg generala u zatvor i na dalje slušenje kazne.

Međutim, general Đukić je već bio na lečenju u Beogradu i tako ipak nije vraćen na odavno utvrđeno, nepravedno robijanje ”na pravdi Boga”. A sud je glatko odbio nove naučne dokaze (na hiljadama strana, sa svim vrstama balističkih analiza u korist istine i Novaka Đukića) poslate iz Beograda.

Tužilaštvo BiH je, takođe, odbilo krivičnu prijavu protiv veštaka, profesora Berka Zečevića (nekada Hrvata, pa, zatim, Jugoslovena, i, na kraju, Bošnjaka)…

Ali, i danas, posle svega ovoga, ovdašnji ”Centar za kulturnu dekontaminaciju” najavio je otvaranje izložbe sa nameštenog suđenja Srbima i generalu Novaku Đukiću, u organizaciji Fondacije ”Istina, pravda, pomirenje” iz Tuzle, na čijem čelu je čuveni antisrpski propagandista Sinan Alić. Sa sve izjavom organizatora da je ova izložba, kako kažu: ”Još jedna potvrda odgovornosti Novaka Đukića za zločin počinjen na Kapiji 25. maja 1995. godine”.

S tim da ova pamfletska izložba nastavlja svoje postojanje u Srbiji, planirajući da se organizuje i slična paklena sesija u Novom Sadu i drugde po našoj izmučenoj i zapadnim (političkim) ucenama raspetoj zemlji.

P. S.

Moramo da reagujemo na sve ovo, mi Srbi koji ne dopuštamo ovako sramno samoporicanje prave istine. Ne nekakve samo ”srpske”, već one pune i objektivne, jedino postojeće ISTINE.

Bez obzira na sve druge naše međusobne razlike i neslaganja, u ovakvom slučaju moramo biti jedinstveni. Zato jer su ubijanja svojih civila da bi se optužio neprijatelj nešto najgore što može da postoji u ratnim dejstvima. To je i najodvratniji oblik terorizma, koji iza sebe ostavlja nevine žrtve. Poput malenog Sandra Kalesića, dvogodišnjaka ubijenog mučki postavljenim eksplozivom u Tuzli.

On bi danas, mučenik, imao 27 godina.

R.S.

Ova sramna izložba biće otvorena danas, 9. oktobra u 19 časova, pod neviđeno ironičnim naslovom ”I kada boli, istina je lek”.

Neverovatno, ali, nažalost, istinito.

Pročitajte JOŠ:

https://www.in4s.net/portret-ocvalog-autokrate-rezimski-dr-ilija-asanin-ima-neka-tajna-veza-sa-psihijatrijom-i-koronom/