Јесте ли Ви, Перуновићу, стварно европски првак?

Пише: Славиша Чуровић

Прича ми најбољи спортиста Црне Горе, свих времена, Миодраг Перуновић, да су му својевремено за вакта и тренутка ДПС генија, рекли да као свјетски вицешампион у боксу не може више да буде у првој групи за национална спортска признања, него да мора да иде у “ другу групу“.

Позове он тада у ондашње Министарство спорта и омладине, љубазна ДПС секретарица на чистом наречју новог говора, објашњава да је то тако сад рангирано ( по осмишљењу министра Јановића) и да сад не може да остане у првој групи.

Залуд Перун објашњава да је и Европски првак у боксу, једини европски првак у тој најтежој спортској дисциплини из Црне Горе. Ја увијек додам, најуспјешнији спортиста у било ком појединачном спорту у држави нам. Самим тим и најбољи у свим другим.

Но, оде Перун до министарства спорта сјетно се сјећајућу Келна 1979-те, када је у финалу побиједио Савченка, страх и трепет из СССР-а и постао првак Европе и каже да му и по том новом систему припада прва група. Чисто за ове млађе да кажем да је његова побједа у финалу 1979-те толико велика да је једини еквивалент као да неко јуче побиједи Ломаченка у аматерском финалу, Фјурија данас у професионалном, а Тајсона ономад, било гдје.

Сачека га тадашњи министар и сам некадашњи спортиста, познат млад и усправан. Тек услиједи питање нашег тадашњег министра: „Стварно сте били европски првак Перуновићу?“.

Знам опори Перунов осмјех и доброту већу од Јадранског мора (по ком је тадашњи министар учио да плива с лоптом и буде један од 30.000 људи у свијету који се баве ватерполом .Боксера је пар милиона, чисто да се зна) с којом је дочекао ово питање једног фотељаша са добрим одијелом.Одговорио је: „А ето био сам…“.

Тек остаде он са том крваво зарађеном медаљом у првој групи за спортску пензију, јер злато је злато. То ни власт не одузима.

А чему све ово? Кад бих повлачио аналогију између Перуна и освајања нпр.тог свјетског сребра на БАПС-у са само 20 година, или тог његовог Келна и злата са 21 годином, Тампереа и сребра са 23, са културом онда ме не би чудило да мене неко из руководећих структура културе пита чиме се иначе бавим, док ових док шетам кроз Подгорицу и гледам како, слични овим некадашњем министру, генији позоришта националног имају на Св.Саву претпремијеру са ђаволима на сцени, Дјале и Благота говоре на трибини о Његошу ономад, а наследници ових првих, јуноше и њихови рођаци се спремају да изрежирају коју “ представицу“ за који дан. Наравно, хонорар је обезбијеђен. А ако није, раније се то све пообавило.

Изгледа се џабе кречило, на позориште мислим.

А спорт смо били довели да нашег Мија питају да ли је био европски првак…

Можда неко да упита Петра Божовића, његовог кума: “ Хајде дођи да будеш гост у својој кући, Црној Гори“.

Мени је тако речено, или слично.

Ономад.

П.С.

Можда се нешто и научи у међувремену и о култури, за бокс не питам. Ту сви знају све, као и за ово прво – за културну стратегију. Само, вријеме говори куда ћемо и како бисмо могли. За сада не мијењамо ништа, чекамо да неко приупита: “ А имате ли ви позориште?“.

Нисам сигуран да ли је потврдан одговор тачан.

„Покушаћемо“, је најбољи.

Или је најтачнији: „Само да окречимо, па ћемо имати“.

„Мајстори су спремни, само да дођу, па ћемо до тад видјети да ли кречимо или не“.

То је тренутно најпоштенији одговор.

Перунову медаљу нису могли да прекрече. Ни онда ни сад. Јер злато се осваја,не добија се.

За позориште, не знам. Има ваљда времена. Или се питамо: „Имамо ли га?“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: