Јесен стиже дуњо моја!
Илустрација, јесен
Ђорђе Балашевић
Тога јутра сам стигао путничком класом,
па кући са станице часом,
кроз баште и пречице знане.
А у војсци сам стекао друга до гроба
и хроничну упалу зглоба
– сувенир на стражарске дане.
Ушао сам на прстима,
мати беше већ будна и брзо се прекрстила.
Рече: „Прошло је к’о за час,
баш си стигао добро јер сватови су ту до нас
па ће ти свирати а ти ћеш бирати“.
Свадба беше к’о свадба, и шта да се прича,
парада пијанства и кича
и позната цура у белом.
Већ по реду пожелех им здравља и среће,
из руку ми отела цвеће
и сакрила поглед под велом.
Тад ме спазише цигани,
кум је тражио песму, ал’ ја сам стиг’о, брига њих!
Широк осмех и златан зуб:
„Знам да није ти лако, ал’ данас немој бити груб
него заповеди шта ћемо свирати!“
Свирајте ми „Јесен стиже дуњо моја“, јесен рана,
нек зазвоне тамбуре у трансу.
Знам да није песма ова за весеље и сватовац,
ал’ ја морам чути ту романсу!
Свирајте ми „Јесен стиже дуњо моја“, ал’ полако,
да ми не би која реч промакла.
Склон’те чаше и бокале, разбио бих свет од шале,
да је само случајно од стакла, дуњо моја…
Живот је море, пучина сива по којој тону многи што броде.
Није ми срце плашљива срна. Ја се не бојим велике воде.
У јутра рана плаше ме сенке минулих дана.