Јесен стиже дуњо моја!

Ђорђе Балашевић

Тога јутра сам стигао путничком класом,
па кући са станице часом,
кроз баште и пречице знане.
А у војсци сам стекао друга до гроба
и хроничну упалу зглоба
– сувенир на стражарске дане.

Ушао сам на прстима,
мати беше већ будна и брзо се прекрстила.
Рече: „Прошло је к’о за час,
баш си стигао добро јер сватови су ту до нас
па ће ти свирати а ти ћеш бирати“.

Свадба беше к’о свадба, и шта да се прича,
парада пијанства и кича
и позната цура у белом.
Већ по реду пожелех им здравља и среће,
из руку ми отела цвеће
и сакрила поглед под велом.

Тад ме спазише цигани,
кум је тражио песму, ал’ ја сам стиг’о, брига њих!
Широк осмех и златан зуб:
„Знам да није ти лако, ал’ данас немој бити груб
него заповеди шта ћемо свирати!“

Свирајте ми „Јесен стиже дуњо моја“, јесен рана,
нек зазвоне тамбуре у трансу.
Знам да није песма ова за весеље и сватовац,
ал’ ја морам чути ту романсу!

Свирајте ми „Јесен стиже дуњо моја“, ал’ полако,
да ми не би која реч промакла.
Склон’те чаше и бокале, разбио бих свет од шале,
да је само случајно од стакла, дуњо моја…

Ретко одлазим кући а пишем још ређе,
и слике су блеђе и блеђе,
па лепе потискују ружне.
Ал’ некад поручим пиће и тако то крене,
па стигнем у сватове њене,
све праве су љубави тужне.

Ником не причам о томе.
Брзо дође тај талас и знам да ћу да потонем.
Спас ми доносе цигани,
они имају срце, за сваког од нас, брига њих,
они ме питају шта да свирају…

Свирајте ми „Јесен стиже дуњо моја“, јесен рана,
нек зазвоне тамбуре у трансу.
Знам да није песма ова за весеље и сватоват,
ал’ ја морам чути ту романсу!

Свирајте ми „Јесен стиже дуњо моја“, ал’ полако,
да ми не би која реч промакла.
Склон’те чаше и бокале, разбио бих свет од шале,
да је само случајно од стакла, дуњо моја…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: