Jeres unitarizma

Mi znamo ko smo 

„Nikada se ne odvajajte od zemlje i nikada ne odvajajte zemlju. Ne otkidajte se od zemlje i ne otkidajte zemlju. Zemlja je vječna rodilja naroda.”
(Zaveštanja velikog župana srpskog Stefana Nemanje svom sinu svetom Savi, Mile Medić)

U crnogorskom kulturno-političko-društvenom miljeu dozvoljen je širok dijapazon ideja i još širi dijapazon najrazličitijih aktivnosti. Spremnost javnosti da prihvati za zbilju i svakodnevicu, te da istoleriše štetne i besudne politike ponekad, čini se, i nema granica, a prag tolerancije na njih i njihove posljedice, i to dominantno kod srpskog dijela populacije — neprekidno raste. Simultano, Srbi u Crnoj Gori kao da ostaju bez takta, razumijevanja, ili iz nekog samonametnutog straha da će biti prokazani, žigosani, da će platiti poslom i karijerom, zaboravljaju vlastiti interes.

A za račun participacije prljavoj političkoj areni odbija se štošta, pa se štošta i smije prevaliti preko usta: od psovanja djece, do ruženja svetinja! provlači se kroz blato i nabija na medijski kolac svako ko ne misli isto ili pripada tuđoj partijsko-interesnoj grupaciji, i sve je ovo normalizovano kao dio svakodnevice, sve je dozvoljeno u sveopštem beščašću, na sve se zažmuri, sve se istrpi u godinama gutanja žaba. Međutim, kao da nije dozvoljeno samo jedno: da se konstatuje neporecivi fakat da su Srbija i Crna Gora jednom bile u državnoj zajednici i da postoji dio građana koji bi glasao da tako ponovo bude.

Iz zone političkog komfora, sfere optimalne društvene prihvatljivosti, iskoračio je mladi Srbin iz Nikšića, ujedno i predsjednik nikšićke opštine, Marko Kovačević, u trenutku kad je konstatovao da po anketama oko sedam procenata stanovnika Crne Gore podržava ideju zajednice sa Srbijom, te da bi se interesi ovog nezanemarljivog dijela građana mogli uzeti u obzir u nekoj budućoj, projektovanoj političkoj kampanji. Sedam procenata možda nije puno ukoliko uzmemo u obzir da je prije petnaestak godina to sedam bilo četrdeset i pet, međutim, ako isto tako uzmemo u obzir da, od parlamentarnih do parlamentarnih izbora, samo tri političke grupacije (dakle, u koalicijama) imaju više od tih sedam procenata, a da je u Crnoj Gori registrovano skoro pedeset političkih partija, onda se na stvari gleda drugačije i ovih 7% djeluje kao, za mnoge, ozbiljan i neuhvatljiv domašaj. Elem, Marko je iskoračio iz zone prihvatljivosti, konstatovao nešto što je neprihvatiljvo i, u istom času, na sebe navukao sve što je, očito, prihvatljivo — blato i nakaradu crnogorske političke scene: opet su mu vrijeđali porodicu, fizički izgled, ksenofobnim komentarima i narod, opet su pokazali svoje lice.

Međutim, ono što je rečeno ostalo je da lebdi, nekako po prvi put van ilegale, javilo se i rastvorilo iz efemerije, odjednom, u ideju. Golom silom, političkom opresijom, čizmom i pendrekom, četrdeset i pet je pretvarano u sedam, vjerovatno sa ciljem da se svede na nulu, a onda, kao da se odjednom javio strah da se ovo sedam udvostruči, da naraste, da od statističke efemerije postane, možda, politički konkurent? Uvrede koje je Marko istrpio ne dolaze samo iz gorkog taloga ostrašćenosti, skarednog šovinizma i puke mržnje, već i iz straha. Crna Gora i Srbija nisu ujedinjene administrativno, ali jesu neraskidivim duhovnim, kulturnim i istorijskim vezama, čvršće nego brojne federacije zajedničkim politikama.

Strah i srdžba koji se javljaju na svaki impuls i pomen mogućeg zajedništva, razotkrivaju slabosti i strepnje, ali i otvaraju pitanje, opet čisto kao ideju — šta bi se desilo da srpski unitarizam jednom prestane da bude jeres?