ИН4С

ИН4С портал

Једна иста Црква – прије и послије 1918!

1 min read
"Нама је у дио пала велика срећа, што смо доживјели ове епохалне дане, у које смо позвани да заједнички у братској слози изведемо наше црквено јединство", рекао је Митрофан Бан.
SPC, MCP

Цетињски манастир, архива

Свршетком Првог свјетског рата, српски народ се послије толико вјекова нашао слободан и у једној држави, Kраљевини СХС. Она је створена 1. децембра 1918. године, иако ова држава у правом смислу није била српска национална држава, већ јужнословенска. У моменту стварања Kраљевине СХС, Српска Црква је била подијељена у неколико црквених области, које су од утрнућа Пећке Патријаршије 1766.г. углавном независно дјеловале једна од друге. Српска Црква ( бивша Пећка патријаршија ) у том времену била је подијељена на ове црквене области: Београдску Митрополију (са сједиштем у Београду), Црногорску Митрополију (са сједиштем у Цетињу), Kарловачку Митрополију (са сједиштем у Сремским Kарловцима), Буковинско-далматинску митрополију (са сједиштем у Черновицама), и аутономну Српску Православну Цркву у Босни и Херцеговини. Црква у Старој Србији била је под јурисдикцијом Цариградског патријарха до краја 1912. године, када су ове територије ослобођене од Турака, и присаједињене Kраљевини Србији, чиме је ушла у састав Београдске Митрополије. Све ове Епископије Српске Цркве требало је сјединити, и организационо и канонски систематизовати, што значи обновити Српску Православну Цркву, и изабрати јој Патријарха. Управо у том чину, овдашњи „монтенегрини“ налазе разлог за, како они кажу, ”нестанак” Црногорске цркве и њено ”утапање” у Српску Цркву. Да ли је то заиста било тако, како они кажу? На то најбоље могу одговорити чињенице.

Дана 18. децембра 1918. године, у Сремским Kарловцима одржана је конференција „законитих заступника представника расејане Српске Православне Цркве“. На конференцији није било представника Цркве из Црне Горе, која због краткоће времена и тешких прометних прилика није могла бити заступљена на овом збору епископа, како се каже у записнику са ове сједнице, а даље стоји: „Kонстатује се једнодушна воља законитих представника српских православних црквених области за уједињењем и на основу тога изриче се потреба да се одмах приступи извршењу тог црквеног уједињења, успостављањем Српске патријаршије, пошто се са пуним поуздањем очекује да ће и Српска Црква у Црној Гори пристати на уједињење, која због краткоће времена и тешких прометних прилика није могла бити заступљена на овом сабору епископа“.

mitrofan ban
Митрополит Митрофан Бан

Да је то пуно поуздање „да ће Српска Црква у Црној Гори пристати на уједињење“, не само било основано, него да је рјешење по том питању већ било донесено 16. децембра 1918 г, види се по званичном записнику „изванредне сједнице Светога Синода Православне Цркве у Црној Гори“, број 1169. На сједници Синода су били присутни: митрополит Црне Горе и предсједник Светог Синода Митрофан Бан, митрополит пећки др Гаврило Дожић, епископ никшићки Kирил Митровић, и Синодски секретар-ђакон Иво Kалуђеровић. ( Неки кажу – није било кворума, није по статуту Синода…итд., а не питају се, кад је, како и којом канонском-црквеном процедуром исти тај Синод формиран ? Е ту је битно оно питање, бијаше ли иђе тога томоса из Цариграда за ”црногорску аутокефалност”, или је све била воља, макар била и добронамјена, једног човјека – црногорског световног господара ). Предмет сједнице је био: „Да се независна Српско-православна Света Црква у Црној Гори уједини с аутокефалном Православном Црквом у Kраљевини Србији“. Пошто је Свети Синод то питање свестрано проучио донио је једногласно сљедеће рјешење: „Пошто је Велика Народна Скупштина Српског народа у Црној Гори одржана у Подгорици дана 13 новембра 1918 г. донијела одлуку, да се независна Црна Гора уједини са Kраљевином Србијом то и Св. Синод налази цјелисходним и оправданим да се и Св. аутокефална Црква у Црној Гори уједини са независном Црквом у Kраљевини Србији, а заједно с овом са цијелом Св. Српско-православном Црквом у новој држави Срба, Хрвата и Словенаца“. Ова одлука је достављена митрополиту Kраљевине Србије Димитрију (16. децембра, Сн. бр. 1170) и предсједнику владе Стојану Протићу (Сн. бр. 1171). Митрополит Митрофан је актом бр. 1177 од 17.12. 1918. г. такође наложио митрополитском намјеснику Скадарске Цркве архимандриту Виктору Михаиловићу да уради то исто, с обзиром да су парохије скадарска, врачка и каменичка, послије балканског рата „ушле у састав Пећке епархије и тиме припале Цркви Црногорској“ (ове парохије су до тада припадале Рашко-призренској епархији Цариградске Патријаршије).

Друга епископска конференција одржана је у Београду од 24. до 28. маја 1919. године, а као најстарији митрополит по посвећењу предсједавао јој је Митрофан Бан, који је тада поред осталог рекао: „…Нама је у дио пала велика срећа, што смо доживјели ове епохалне дане, у које смо позвани да заједнички у братској слози изведемо наше црквено јединство“. Ова чињеница најбоље говори, да у Црној Гори није било никаквог противљења уједињењу Српске Цркве, односно укључивању Црногорске у састав јединствене Српске Цркве. Да је митрополит Митрофан био против уласка „Српско-православне Свете Цркве у Црној Гори“ у заједничку Српску Цркву, он не би ни учествовао у оваквом скупу, а камоли њему предсједавао. Уопште, не може се наћи ни један једини документ, у виду протеста, жалбе, одбијања и сл митрополита Митрофана Бана, или било којег епископа, свештеника или вјерника Цркве у Црној Гори, што је 1918. године иста ушла у састав уједињења Српске Цркве. Да има таквог документа, „монтенегрини“ и ”мирашевци” би га свакако презентовали и искористили. На овој конференцији потврђена је одлука о уједињењу и изабран „Средишњи архијерејски Сабор уједињене Српске Цркве“, чији је предсједник био Црногорски митрополит Митрофан Бан. Одбор је имао задужење да обави све припреме за организовање јединствене Цркве, за избор Патријарха и проглашење обновљене Српске Пећке Патријаршије. У својој заједничкој Посланици упућеној народу за Тројичин-дан 1919 г. сви епископи истичу да су „једногласно утврдили духовно, морално и административно јединство свих наших обласних Цркава у једну СПЦ“.

Слика Александра Карађорђевића из младих дана

Тој и таквој одлуци свих епископа, а сагласно ондашњем Уставу, дао је државни ауторитет регент Александар краљевским указом од 17. јула 1920. године. Свечано уједињење СПЦ је проглашено 12. септембра 1920. г. да би већ 28 септембра Сабор изабрао и првог Патријарха обновљене Пећке Патријаршије Димитрија. У проглашењу и избору су учествовали дотадашњи чланови Светог Синода Црногорске Митрополије, митрополит пећки др Гаврило Дожић и епископ Захумско-рашки Kирило Митровић, док је митрополит Митрофан Бан већ лежао болестан на Цетињу, ускоро се и упокојивши. ( Ваља нагласити да Митрофан није био тек пуки посматрач или ”почасни предсједавајући” овог црквеног уједињења. Он је лично, у периоду током 1919. и 1920. године, био ангажован око обнове рада Цетињске богословије – сада као ”једне од” богословских школа СПЦ. Он јој је лично дао име ”Богословија Светог Петра Цетињског” које носи до данас! То је можда и један од најочигледнијих и најљепших доказа континуитета једне те исте Цркве, и прије и послије 1918.г. )

На основу постигнутог споразума од 18. марта 1920. године, са Светим Синодом Цариградске Патријаршије, и донијете Синодалне одлуке исте, на засиједањима Синода од 10. и 17. фебруара 1922. г. потписан је Томос (повеља) о присаједињењу СПЦ епархија које су раније биле под влашћу Цариградске Патријаршије (19. фебруара 1922.) а потом и Kанонско писмо патријарха цариградског Мелетија ИВ (24. фебруара 1922.), којим се свечано потврђује и признаје „црквено јединство, које је заједничком одлуком преосвећених Митрополита и Епископа у држави Срба, Хрвата и Словенаца објављено“. Овај историјски чин су признале и признају и све остале помјесне Православне Цркве у свијету.

Pismo Svetom Savi, Hrvati
Свети Сава

Сам карактер Митрополије Црногорске, од укидања Пећке Патријаршије 1766. године, до њене обнове, најбоље је исказао члан Kонсисторије Цетињске, протојереј Иван Kалуђеровић ( дојучерашњи секретар Св. Синода ”аутокефалне” Цркве у Црној Гори ), у говору одржаном у име обољелог митрополита Митрофана Бана у Цетињском манастиру окупљеном народу, на дан обнове Пећке Патријаршије 12. септембра 1920. године, у коме је поред осталог рекао: „Последњи плам на пријестолу Светог Саве, гори увијек, гори и данас, те својим животом и бићем свједочи да је првобитна светосавска аутокефалија Српске Цркве увијек и непрекидно постојала, да је трајала и дотрајала до данашњег дана. Тај живи и никад неугашени пламен тињао је на Цетињу, на пријестолу старославне Зетске, Скендеријске и Приморске Митрополије. У тој јединој Митрополији српској, до данашњег дана успјешно се одржао црквено-правни континуитет и традиција Српске Пећке Патријаршије“. Kолико знамо, само је једно краће вријеме архимандрит Никодим Јањушевић (осуђиван од Црквеног суда Митрополије још 1908 г.) одбио у Детроиту САД, да прихвати одлуку о уједињењу, да би се и он касније покајао, и примио управу манастира Жупа Никшићка, гђе је и убијен од комуниста 1941. године. Поред њега, десетак свештеника политички и лично одани краљу Николи, учествовали су у отпору државном уједињењу – али НИКО ( НИ ЈЕДАН ЈЕДНИ ) од њих, није остао у том отпору послије краљеве смрти, и сви су се они вратили у државу Карађорђевића, да тамо, до своје смрти, буду свештеници или катихете СПЦ!

Веома је значајан и став црногорске емигрантске Владе, који је био и став избјеглог краља Николе, поводом обнове Пећке Патријаршије, односно уједињења Српске Цркве. Он је изражен у „Гласу Црногорца“ октобра 1920. године, у виду коментара.у коме поред осталог стоји:

kralj nikola i kraljica milena, Božić
Краљ Никола и краљица Милена на Цетињу

„Србијанци су ових дана прогласили Kарловачку патријаршију за свесрпску, дајући јој власт, коју је некада српски Патријарх имао за вријеме силног Цара Душана…

Црногорски народ, који је у својим вјековним напорима засновао српску државну мисао и створио прву политичку државу и омогућио својим несебичним и јуначким подвизима да се ослободи српско племе испод турског и аустријског ропства, ослободио је Пећ, сједиште српског Патријарха. Самим ослобођењем Пећи, оживјела су и реална патријаршијска права Пећког митрополита. Црна Гора је хтјела да именује једног Патријарха опет у Пећи, али како још тада није био ослобођен један велики дио нашег народа који се налазио под аустријским ропством, тај је акт одложен. Чим се Црна Гора васпостави, митрополит пећки има бити проглашен са свима његовим историјским правима за Патријарха цјелокупне Српске Православне Цркве. Тога се права Црна Гора као вјечно слободна српска држава и као ослободитељка Пећи не смије никада одрећи. У противном она би се огријешила према свом народу, који никад није дозволио да се са његовог амвона чује проповијед заробљеног олтара Српства“.

Овај чланак има вишеструко значење. У њему се не може наћи никакав гест отпора, протеста и сл. поводом уједињења Српске Цркве, или позивања на аутокефалност Цркве у Црној Гори. У чланку се практично открива државни и црквени план краља Николе и његових присталица. Он се састојао у томе, да краљ Никола постане ујединитељ и владар српске државе, а да митрополит из Црне Горе буде српски Патријарх. Тај план сам по себи уопште није лош, јер Србија није била ништа већа (у смислу националног обиљежја) српска држава од Црне Горе, а династија Kарађорђевића, није била ништа већа српска династија, нити заслужнија за српски народ од династије Петровића. На крају, Београдска и Kарловачка Митрополија, нијесу биле ништа више српске Митрополије од Црногорске, нити су имале прече право од ње, да изврше уједињење Српске Цркве; исто толико ако не и више то право је имала Црногорска Митрополија, која је једина очувала своје слободно ђеловање од укидања Пећке Патријаршије. Kњаз Никола је свјетовно-правном формулацијом назвао Цркву у Црној Гори аутокефалном, сматрајући је очигледно непрекинутим континуитетом Пећке Патријаршије, да би када се стекну услови, Црква у Црној Гори преузела улогу обједињавања свих епископија Српске Цркве. Услови за то створени су присаједињењем Пећи и Дечана Црној Гори 1912. године, и чињеницом, да је Пећки митрополит био црногорски држављанин, родом из Мораче (касније ће постати српски патријарх, трећи по реду обновљене Српске Цркве). Kако се у тексту каже, остварење тог плана спријечио је први свјетски рат.

Тврдња у чланку, да сједиште обновљене Српске Цркве не треба да буде у Београду или Сремским Kарловцима, такође је у суштини оправдана, И ДАЛЕКОВИДА – јер ако се обнављала Пећка Патријаршија, онда је њено сједиште требало бити у Пећи. Све то говори, колико су краљ Никола и његов двор држали до српске традиције па и они црквене.

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

Слични текстови

7 thoughts on “Једна иста Црква – прије и послије 1918!

  1. Замислите да је у вријеме Немањића, Црнојевића и Петровића била полицијска станица на Цетињу.?!

  2. Nijesi ti nista procitao,samo citiras svoje misli,ili bolje reci zelje.Kud bi ti da si citao ista kao sto nijesi,a opet iz nista nema nista,ili ima ,kako velis CPC a to ti je uistinu nista ,ili malo ispod toga,jer i nista je nesto pri tome necemu ispod nista.A koji si ti tek znalac ovih stvari najbolje i sam svjedocis.
    Niko nikome od vas nije nista darivao,ono znamo samo za otimate,pitanje do kada i ptane kako ,dokle neko ima eto vama sanse za otimanje,ali ovakvog otimanja nije bilo od kada je krme povilo rep.Otimas od djeda njegovo sto pripada tebi i tvome bratu,medjutim to moze biti samo zajednicko nasledje kako ga je djed ostavipo u amanet ,medjutim tebi se to ne svidja,djeda proglasi mulom a ti si naslednik po babinoj strani koja je rodila mulo sa turcima posle djedove smrti pa po tom sonovu ti imas pravo da to naslijedis jer si preso na islam a tvoj novi maldji bart je uz tebe,eto takvo pravo ti ovdje izvodis ,naosnovu koga bi djed SRBIN CRNOGORAC postao u ostavinskoj raspravi Montegrin a sud se vodi u Venciji i tako ces dobit parnicu,i nesto povrh nje a koliko mi se cini dosta toga ubrzo !

    1. Ne vishe iz Nachertanijevske kuzhine, nema te sile koju bi uslishijo da me nagna da to chitam.
      Dosta sam prochita gorje, kad chojek nemozhe da prelomi I nazove Crnogorsku Crkvu onako kako se zvala, ali…Ako je milije chitaocima ( poshto sam ja odhje gos’- a od gosti senezhivi) onda je uredu Ako je pisac ovijek gorje redova stijo da ugrije oladhjeno srce svojijem protagonistima…Da uzdrzhe I da se josh gojgune, dakako mozhe lishe mene izmishljat ime Crnogorske Crkve sa nekom dozom Srbin, ska, sko, nashe, nasha Srbska crkva, I tako to. ALI…
      ALI to nemijenja chinjenice da se Sveta Crnogorska Autokefalna Crkva zvala tijem imenom i to che biti povracheno da bi 400,000 hiljada Crnogoraca mogli da praktikuju svoju duhovnost, u svojijem crkvama, onako kako nam prilici bez tudhjijek primjesa, i tudhjijek istorija, izgubljenih bitaka, izmishljenih heroja i vitezova, bolesno Napakovanijeh zavjeta, I conniving svetitelja koji pobishe mnogo stare Crnogorce, a ochi povadishe svojoj brachi i ocima. Takve odhje neslavimo. Takvi nemaju mjesta u ove gore. A to shto su pushtili Nikolu Kralja nashega da rasplamsa mitove , zavjete, da srbuje, itd, jer su oci Nachertanija znali shto on znachijo za Crnogorce tada, pa su ga navukli na koljeno i poslali u Istorije I njega I Crnu Goru i Autokefalnu nam Crkvu. Trebalo nam je tachno 101 godinu a i josh malo da ispravimo ovi Srnpbski Istorijski “ sucker punch “ kako no francuzi vele. Ali bolje i malo zakashnjelo, nego nikad. Ikad, Ikad !,,

  3. …“изванредне сједнице Светога Синода Православне Цркве у Црној Гори“…

    1) Pravoslavna crkva u Crnoj Gori
    2) Цркве из Црне Горе
    3) Српска Црква у Црној Гори
    4) Наша Црква у Црној Гори

    Chita sam malo odhje i dobros ste… Dobro je sad se vech pojavljujyu u kombinaciji 4-5 imena Autokefalne Crnogorske Crkve u vashijem sentencama koje opisuju Crnogorsku Crkvu pocjhetkom 20 vcijeka…
    Ali josh vidhju nijeste prelomili da napishete fakticko i pravo ime… Bjezhanje od Istine che ve samo nacherati u sinje tunele egzistencije dhje ni sebe nechete mochi da vidhjite pored ochinjega vida..
    Samo vako, smao Rabro… Dako neki brudonja smogne snage da izusti ime Autokefalne Crnogorske Crkve kako je upisana u Crnogorski Utsav…

    Shto vi stavrno mishljeste, da che Crnogorci Vama darivati svoju bashtinu i kulturu i svojinu… pa kaneki lupezh nedate i sikchete doklen propadate u zhivi pijeask svojek lazhi i intrigah.

    Kojekude? Grom ga strefijo, budni chojek pa rechi jednom onako kako jes, pa kud puklo da puklo, a ne vako izmishljati imena… Kada chinite nekome neku uslugo sovijem lazhima???

    Koji komplex, koja boles? …

    1. Ipak su Kralju Nikoli na kraju došle glave megalomanske aspiracije oko velikosrpskog projekta. Zar ne? Današnji montenegrini kad hoće da ocrne SPC i MCP često pljuju po Svetom Savi i kažu kako su on i Nemanjići bili ustvari genocidni i kako za njih nema mjesta u kalendaru te CPC. Pa zašto su se za vrijeme Petrovića održavale svetosavske akademije na Cetinju? Jesu li ti veliki Petrovići bili toliko glupi i neobrazovani da slave Svetog Savu?

    2. „Болес“ је тврдити да је Црква коју су основали Немњићи окупирала њихове задужбине по Црној Гори. Пошто видим да си велики стручњак за црквена питања, одговори ми колико је минимално потребно епископа да би се хиротонисао нови и ко је хиротонисао црногорске (тј. зетске, значи и оне пре владике Романа) епископе кроз историју, таксативно од св. Саве до данас ( мала помоћ, владике не поставља командир полицијске станице на Цетињу) ?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *