Јединство у борби против ДПС-а приоритет: Коме треба сукоб ДФ-а и Демократа?

„Кампања за локалне изборе у Никшићу који се одржавају 12. марта, формално није почела али размјена ватре саопштењима увелико је у току и то по многима неочекивано: не између ДПС-а и опозиције, већ унутар опозиције. Препуцавање које се ових дана интензивно одвија између самог врха странке Демократска Црна Гора и никшићког одбора ДФ-а, добило је велико пажњу али не и симпатије јавности. Традиционално, унутар опозициони обрачун врло је непопуларан код опозиционих бирача, нарочито када се за тајминг одабере почетак изборне кампање. Коме сукоб ДФ-а и Демократа одговара у овако незгодном тренутку“, стоји на Фејсбук страници „Деконструкција“. Њихов текст преносимо у цјелини.

На први поглед, чини се ни првима, ни другима. Фронт је минулих мјесец дана потрошио на покушај обједињавања опозиције и стварања јединствене листе у Никшићу. Најгласнији позиви на заједнички наступ упућивани су управо Демократама. Чак и када у свођењу биланса, не би урачунали овај покушај обједињавања опозиције, и када би занемарили континуиране позиве Демократама на јединство, заиста је тешко повјеровати да Демократском фронту у тренутку када „не знају одакле им све пуца“ од стране режима (блокирана новчана средства, Мандић и Радуновић на суду, Бајчетић у затвору, афера „државни удар“, свакодневни медијски удари Пинка, ДН-а, Побједе, Портала Аналитика, пријаве против њихових активиста, позиви на информативне разговоре лидерима и активистима овог савеза од стране полиције, и још много тога) да им је, поврх свега тога потребан још и сукоб унутар саме опозиције. Такође, ДФ јесте утемељен као најјачи опозициони савез, који у појединим градовима, конкретно Никшићу достиже и снагу и од 31%, то им се не може оспорити, али по многим аналитичарима, ту је негдје и њихов лимит. Стога је разумљива иницијатива да се наступи са јединственом листом, ДФ-у је у интересу сабирање опозиције, како би успјели да пробију и сопствени и свеопозициони лимит снагом синергије и коначно развластили ДПС у Никшићу и Црној Гори.

На другој страни, сличан закључак се може извести и за Демократе Алексе Бечића и Бориса Богдановића (име генералног секретара Демократа постаје све запаженије и присутније у јавности). Учешће у опозиционом рату, Демократама ће де фацто одузети посебност огледану у њиховом популарном слогану „побједе а не подјеле“ на ком су релативно успјешно саградили имиџ, па без сумње ни њима овакав сукоб не може бити исплатив. У многобројним коментарима на њиховој званичној страници, може се осјетити незадовољство њихових симпатизера чињеницом да Демократе све оштрије улазе у полемике са колегама из ДФ-а (оваквих критика није поштеђен ни ДФ на својој ФБ страници, али у значајно мањем обиму). Такође, велико је питање колико увјерљиво звуче ставови руководства Демократа, да имају проблем са мотивацијом својих чланова: „Половина нашег чланства не би изашло на изборе уколико би наступили заједно са ДФ и СНП, због Предрага Булатовића и Срђана Милића.“). Уз све разумијевање за анимозитете према овом или оном опозиционом политичару, тешко је повјеровати да је симпатизерима и члановима Демократа Булатовић односно Милић већи проблем за Црну Гору од корупције, сиромаштва, пљачке и катастрофалне безбједносне ситуације.

Чини се да су Демократе, иако младе ипак довољно искусне па самим ти и свјесне чињенице да ДФ никада није изгубио унутар опозициони рат (на примјеру Позитивне али и других). Због тога и, боксерским жаргоном, доминантно ударају у један дио лица ДФ-а: Пеђу Булатовића. По мишљењу млађих генерација – Булатовић је и најрањивији дио ДФ-а али се ту намећу два круцијална питања: Какве везе Булатовић има са Никшићем? И није ли реторика Демократа против Булатовића скоро иста она реторика коју је користила црногорска Служба државне безбједности од 2001. до 2006. са намјером да дискредитује Блок за заједничку државу са Србијом?